Од бомбе до клозета: Сви атентати на краља Милана

Иако су разни атентатори бар два пута покушали да га убију, кнез Милан Обреновић вероватно никада није био у гаднијој ситуацији од оне у којој се нашао 6. октобра 1871. године, када се у Смедереву умало удавио у фекалијама пољског нужника који се распао под његовом тежином. Тај догађај је у предању назван “Смедеревски намештај” и до данас није разјашњено да ли је реч о атентату или пукој случајности.

Краљ Милан Обреновић

Будући краљ је, иначе, спасен из смрдљиве јаме захваљујући томе што је на “место где и цар иде пешке” отишао наоружан – пуцњем из поквашеног пиштоља дозвао је дворјане, који су испрва помислили да је извршио самоубиство.

– Мада је по мишљењу Слободана Јовановића овај догађај највероватније био случајност, Леонтије Павловић у књизи “Смедерево у 19. веку” наводи да су непознати атентатори дашчани под нужника премазали воденим раствором азотне киселине, а потпорне греде престругали. Даске су изгледале целе, али их је киселина толико нагризла да су попуцале под теретом гојазног кнеза. Проблем је у томе што је Павловић ове податке преузео из једне изгубљене архиве Историјског института, па се њихова истинитост не може проверити.

Разгледница хотела „Лаф“ из 1900. године, свечано окићеног поводом дочека управо венчаног краљевског пара Александра и Драге Обреновић

У историјским изворима постоји неслагање чак и у вези с тим да ли је кнез тада одсео у кући извозничког трговца Цветка Видаковића или код власника хотела “Лаф” Раше Здравковића – каже Снежана Цветковић, кустос Музеја у Смедереву.

Теразијска бомба

Теразијска чесма пре другог светског рата

А то што је кнез ишао наоружан у клозет можда је и разумљиво када се зна да је само четири месеца раније, у Београду, избегао експлозију такозване “теразијске бомбе”. Том приликом, паклена направа, укопана у близини старе теразијске чесме, експлодирала је неколико тренутака по проласку кочије којом се Милан одвезао у позориште. Извршиоци нису откривени, а пошто се радило о бомби мале разорне моћи, чаршијом су колале приче да је читаву ствар организовао један од намесника, Миливоје Петровић Блазнавац, како би застрашио кнеза који се ближио пунолетству и показао му да је још рано да се одрекне услуга намесништва.

Милан Обреновић

Према речима историчара Мирка Марковића, Милан Обреновић је био контроверзна личност; плаховит, сујетан, страствен, апсолутиста неприпремљен за високи положај, кога је приватни живот (коцка, љубавнице) у великој мери ометао у вођењу државних послова.

– Највише му се замерало што се у спољној политици приклонио Аустроугарској, али је то имало и добре стране. Рецимо, Србији је, на Берлинском конгресу, формално призната независност и проширена је за четири округа, што је из данашње перспективе успех, док је тада доживљено као издаја, јер је Босна и Херцеговина постала протекторат. Била су то бурна времена када су основане и прве политичке странке, а, уз Карађорђевиће, Миланови највећи противници били су радикали, који ни сами нису били нимало наивни – каже Марковић.

Илкин атентат

Својеврсни доказ за то је и Илкин атентат, који се одиграо 11. октобра 1882. године, неколико месеци након што је Милан проглашен за краља. Тог дана, на њега је у порти Саборне цркве пуцала Јелена–Илка Марковић, удовица пуковника и бившег радикалског посланика Јеврема Марковића (рођеног брата Светозара Марковића), стрељаног због Тополске буне, без доказа, на лични Миланов захтев. Испаљен са раздаљине од свега 12 стопа, Илкин метак је, ипак, промашио краља, а атентаторка је разоружана пре него што је поново припуцала.

Илкин атентат на Милана Обреновића

Осим Илке, ускоро је због овог случаја ухапшена и њена рођака, Јелена–Лена Книћанин, која је знала за план своје пријатељице, али власт, после свега, није успела да докаже политичку позадину атентата. Међутим, 40 година касније, Раде Милошевић, један од вођа радикала, открио је у мемоарима да му је Илка више пута говорила о својој непоколебљивој жељи да се освети краљу, те да му је месец дана пре атентата саопштила да ће покушати да убије Милана у Саборној цркви. Отуда је сасвим могуће да су за то знали и друге радикалске вође, иако нису учествовали у организацији.

Сумњиве смрти

Јелена–Илка Марковић

– Неколико месеци после атентата, уследиле су три сумњиве смрти. Прво је у фебруару 1883. године саопштено да се Лена Книћанин обесила у затвору на Калемегдану. Зна се да је мучена глађу и жеђу, а протокол њене обдукције није објављен у јавности, пошто је радикалски посланик и један од чланова лекарске комисије Лазар Пачу сматрао да није извршила самоубиство. Убрзо је погинуо и војник који је стражарио пред њеном ћелијом, наводно тако што га је случајно упуцао друг из чете коме се откочила пушка, а пре тога, у марту, и Илка је пронађена у својој ћелији удављена пешкиром – каже Марковић.

Последњи атентат на Милана Обреновића тадашњег команданта Активне војске (који се неколико година раније формално одрекао престола у корист сина Александра), извршен је на Ивањдан 1899. године. У Кнез Михаиловој, док се возио кочијама, на старог краља пуцао је бивши ватрогасац Ђуро Кнежевић из Босне. Милана метак није ни окрзнуо, док је његов ађутант лакше рањен у руку. Као што је познато, Обреновићи су искористили овај догађај за обрачун с радикалима.

На суђењу које је уследило, атентатор је осуђен на смрт стрељањем, док су многи радикалски прваци, без ваљаних доказа, осуђени на затворске казне у трајању од пет до 20 година. У тој групи били су Стојан Протић, Никола Таушановић и Никола Пашић, који је помилован на дан изрицања пресуде, због инсистирања Русије.

извор: Блиц

Оставите одговор