Милан Ракић на Косову – песник и дипломата у служби отаџбине

Дипломата, тајни агент своје владе, песник, национални радник, добровољац у четничким јединицама, Милан Ракић конзул, патриота и аутор наших најдубљих родољубивих стихова, из Париза уронио је у приштинске мракове и блата, смислом и задатком свог живота сматраће онај кад је, у последнјим редовима војничког строја, он, тада начелник у Министарству иностраних послова, са малим чином водника, реденика прекрштених преко груди, слушао како војницима, пред напад на Приштину официри рецитују његове стихове. „То је Ракићев Газиместан!“, рекао је официр показујући Муратово турбе, а војници су се сагли да пољубе земљу. Водник Ракић, добровољац у четничком одреду војводе Вука, први је ушао у ослобођену Приштину!

Милан Ракић

Не, о догађајима у Приштини, о свом конзуловању доле, не могу вам ништа рећи, још је прерано говорити. Какви догађаји, какви људи! То је било херојско доба, велико доба“ – тако је године 1928, на питање Бранимира Ћосића о његовој служби на Косову, одговорио Милан Ракић.

Милан Ракић

Био је то одговор дипломате који се држи реда и зна за такт. Ракић је, по свему, био „човек у себе окренуте амбиције“ (Исидора Секулић): таквим људима ништа није толико страно као говор о сопственоме јавном раду и националним заслугама. Бранимиру Ћосићу и свем ондашњем српскоме свету, па и шире, у европским политичким круговима, ова особина Ракићева била је навелико позната – и он се о приштинским данима песниковим даље није распитивао. Ракићеви конзулски дани: „Сав интегралан, као затворена линија“

Међутим, о Ракићевом службовању у Турском царству знало се до тог доба можда и више него што је он сам претпостављао да се зна. Није се, свакако, знало све, па су се испредале приче. И писало се о његовим конзулским данима на Косову. Писали су историчари, есејисти, новинари. Могле су се читати приповетке у којима се Ракић, по имену и презимену, појављује као уметнички лик.

На конзулском месту у Приштини, тада најистуренијој тачки српске дипломатије били су Војислав Илић, Бранислав Нушић и Милан Ракић: Тајни извештаји и стихови на конзулском столу

Српски конзулат у Приштини

Да је пред собом имао особу чије звање није постављало „границе… око његове личности“ и чији се погледи на свет морала и политике толико много, елементарно не разликују од „очекиваних“, да је то био стваралац уобичајеног народноснога и психичког склопа а не човек „сав… интегралан, сав затворена линија“, што значи личност у којој нема ничег „наполовичног, условног, конвенционалног“ (Јован Дучић) – какву би повест млади књижевник чуо од славнога саговорника?

Милан Ракић рођен је 30. септембра 1876. у Београду. Правни факултет започео је у Београду, завршио га у Паризу 1901. Године 1904. постављен је за писара у Министарству иностраних послова. Од маја 1905. је у конзулату у Приштини, у својству писара друге класе. Пет месеци доцније видимо га као вицеконзула у Скопљу, где ће остати до октобра 1906, па се враћа у Српски конзулат у Приштини, и ту ради до средине идуће године. Од јула 1907. Ракић је дипломатски представник Србије у Солуну. На Космет по трећи пут одлази у септембру 1908. и у Приштини проводи три наредне године – испрва, годину и три месеца, у ранијем звању, затим као шеф конзулата.

Једна дипломатска каријера: Писар друге класе у Приштини

Октобра 1911. Ракић је добио унапређење и из Приштине премештен је у Министарство иностраних дела у Београду.

Али није то прича која би Бранимира Ћосића задовољила. До ње је он, уосталом, лако могао доћи у неком од Дипломатско-конзуларних годишњака и у бројним новинским написима који су о Ракићу постојали.

„Нигде животне прилике нису тако бедне, а живот без дражи као овде“, писао је младиконзул Ракић из Приштине. „Па ипак нисам видео да је души негде тако слатко као овде“

Тему Косова увела је у женевски разговор двојице писаца заправо Ракићева супруга Милица, реагујући на мужевљеве речи да у његовом животу „од 1905. године нема догађаја. Каријера, премештаји, конзулство у Приштини, Скопљу, Солуну, затим поново у Београд“. Госпођа Милица Ракић само је убацила:

„Али пре Приштине женидба, а у Приштини је написао свој Косовски циклус“.

Милан Ракић као конзул у Приштини, 1907. године

Године 1905, на путу од Београда према Приштини, где је требало да преузме место писара у конзулату – о чему је могао размишљати песник Милан Ракић, правник по образовању, за кога је неприкосновени Скерлић у Српском књижевном гласнику написао да је већ првом збирком песама „успео да својим снажним талентом одскочио од… бедне гомиле расплаканих стихотвораца“? Да ли га је „тресла“ Скерлићева брига на шта ће „млађи песници… утрошити своје лепе таленте које младост греје, и свој живот, који је тако кратак“? Да ли му је, тада, мисли опседало критичарево упозорење да „накићена, хладна поезија, антисоцијална, туђа и непријатељска према животу“, није и не сме да буде последнја реч младих књижевних стваралаца?

Војислав Илић, Бранислав Нушић и Милан Ракић: „Страдални југ српски“

Или је по сећањима пребирао суморне стихове Војислава Илића, свога претходника у истом звању и у истом граду од пре деценију и нешто више, из чијих се болних груди, тамо, онамо моћно извила песма о јуначким прецима што су самрт примили часно?

„Жао ми је што ћу умрети а нећу стићи да израдим Косово“, поверио је Илић пред своју смрт Браниславу Нушићу, вицеконзулу у Приштини, своме претпостављеном.

„Има цвећа које плаче; има студенаца светих који извиру испод ћивота; има траве на којој народ види крв…“

Да ли је Ракић знао за ове речи насмрт болеснога песника?

Јован Дучић и Милан Ракић

Нушић је, по свему, речи Илићеве примио као завет и својски је прионуо на посао. Војислав Илић жалио је што неће стићи да напише спев о Косову, а он је радио на књизи друге, њему много својственије врсте.

Но и Нушић се убрзо разболео. Ни месец дана по Илићевој смрти, на Три Јерарха 1894, он пише из постеље:

„Ако пођем Војислављевим трагом, пожелећу само да довршим дело Косово и да видим моје дете“.

Књигу за каквом је, као за својим неоствареним делом, жалио његов грудоболни пријатељ, Нушић је ипак написао. Да ли је Ракић, путујући спором железницом на „страдални југ српски“, убрзавао време Нушићевим Косовом (1902) – геокултурном повешћу о свету који тек има да упозна, о свету који, вековима већ, остварује велику историјску мисију? Да ли су се баш над тим зналачки израђеним списом о народним обичајима, легендама, песмама, манастирима и другим светињама српским на Косову и и Метохији зачеле неке од доцнијих Ракићевих животних и књижевних одлука? Или су му се кроз главу преметала само конзулска писма и извештаји о шиптарским и турским насиљима над незаштићеном српском рајом, документа што их је недуго пред полазак изучавао у архиви Министарства иностраних дела, укључујући ту и обимну Преписку о арбанаским насиљима у Старој Србији 1898-1899?

Манастир Високи Дечани 1912. године

„Има цвећа које плаче, има студенаца који извиру испод ћивота, има траве на којој народ види крв“. Тако је Војислав Илић описивао, пред своју смрт, Браниславу Нушићу Косово, жалећи што ће умрети, а никад неће завршити свој спев о Косову. Тешко болестан, месец дана по Илићевој смрти Нушић пише у дневник: „Ако пођем Војислављевим трагом, пожелећу још само толико живота да довршим Косово!“. Тек трећи конзул, Милан Ракић, успео је да косовски еп искаже циклусом од шест песама

Парнасовац у друштву турских власти и понеког комите

Бранислав Нушић

„Је ли потребно потцртавати чудни контраст што се намеће мислима свакога који зна Ракића, а познаје Приштину“ – узвикнуће Милан Ћурчин док буде покушавао да прво именује и разложи, а онда и разјасни мотиве који су Ракића навели да се прими службе на неослобођеном Косову.

„Млади дипломат и песник, тек што се вратио са студија из Париза, и оженио девојком из најбоље београдске куће, тек што је почео радити у министарству, и објављивати песме, по узору на француске парнасовце, а ипак оригиналне и по мисли и по изради – одлази у Приштину, и остаје онде – као једини страни представник, на најистакнутијем и најопаснијем месту за нашу пропаганду у Турској – (толико) година у друштву само своје жене, турских ‘власти’, и наших комита, или понеког нашег прерушеног официра“.

Један други књижевник, Григорије Божовић, који је прилике у Старој Србији познавао са самога њиховог извора, и као староседелац осећао их много дубље и болније, кратко бележи:

„Српском народу у царству се смркавало. Била је на помолу блиска самртна ноћ… Тако је стање затекао на Косову Милан Ракић.“

Али, зар је Ракић као службеник српскога Министрарства иностраних дела ступио на Косово као у непознату земљу?

Ћурчинове речи не треба, дакле, узети као чуђење; оне пре исказују одушевљење и занос:

„Колико интензивни и снажни мора да су били патриотско чувство и вера у идеју којој се служи, који су човека као што је Ракић, обдарена ретким способностима осећања и могућности да их искаже, високе културе, правог господина – већег него што је иједан у овој земљи – а који је, уза све то, још и деликатна здравља, могли држати привезана за ону суморну, пет векова опевану али пет векова необрађивану груду косовске земље, кроз толики низ лепих, младих, никад неповративих година, у онаким приликама!“

О приликама у којима је у Приштини живео и радио, оставио је Милан Ракић и лично сведочанство.

Господин високе културе: Самртна ноћ над Косовом

„Нигде ваљда нису животне прилике тако бедне, а живот без дражи као овде“, признао је у писму пријатељу Јовану М. Јовановићу. И одмах додао: „Па ипак, нигде нисам видео да је душа тако слатка као овде.“

Писали су му, међу осталима, Скерлић и Богдан Поповић. Тражили су нове песме за Српски књижевни гласник.

„И не пишите само кад вам падне на памет, ради забаве, него радите као најамник… И тако човек“, тешио га је Поповић, „испуни време најбоље и најкорисније, кад живи у Приштини или Београду, што је једно исто“.

Ракић се није оглушивао о савете пријатеља, али је, као човек „светог и свесног поимања дужности, и у приватном и у јавном животу“, знао шта је његов прави задатак: да брани „клето Косово“ и да ради на његовом ослобођењу. Стога је највише времена проводио с народом, примао је угрожене и зулумом заплашене људе и бивао међу њима, сусретао се с комитама и комитским војводама, о великим саборима одлазио у Грачаницу, о Петровудне обилазио манастир Девич. Пун националне вере и спремности да на сваку невољу снажно одговори („у једној класичној храбрости и у неимоверној српској топлини“, како ће записати Григорије Божовић), ширио је око себе одлучни оптимизам и будио наду у скоро ослобођење.

25 српских команданата, 1912. година

У приче су ушле његове дневне шетње до ушћа Лаба у Ситницу и ноћне по Газиместану.

Национални рад Милана Ракића на Косову и Метохији одвијао се у две равни. Једну је испуњавао његов дипломатски, државно-политички ангажман.

Друга раван косовских година Ракићевих нашла је исходиште у његовој поезији. О томе ће најпре бити речи.

Косовски циклус песама: „Арнаутин ти је избио очи“

Ракићеве песме с косовском тематиком настале су тачно у периоду који је песник – иако с повременим кратким прекидима – провео у конзулату у Приштини, дакле од 1905. до 1911. године.

Милан Ракић

Осам је Ракићевих песама инспирисано заветним косовским искуством. По редоследу настанка, то су: Минаре (1905), На Гази-Местану, Симонида и Божур (1907), Јефимија и Кондир (1910), Напуштена црква и Наслеђе (1911). Сем Божура и Наслеђа (које су први пут објављене у збирци Нове песме, Београд 1912), и Јефимије (која је, заједно са песмом Кондир, штампана у Српско-хрватском алманаху) све друге песме објављене су у Српском књижевном гласнику.

Групишући, међутим, песме у циклус с насловом „На Косову“ Ракић се није држао хронолошког, већ семантичког критеријума распоређивања. По том мерилу, на прво место дошла је песма Божур; иза ње уследиле су: Симонида, На Гази-Местану, Наслеђе, Јефимија, Напуштена црква и, у епилошкој функцији, Минаре.

Није, према томе, тешко васпоставити опште духовно значење и социјалноисторијски смисао Ракићевих родољубивих стихова. Песнику се најпре показује косовско минаре, бело изнад црних кућа, симбол турске власти. Тмурно расположење што га је, тако, захватило при ступању на косовско тле, продужује се у три потоње песме. Затим му се у визији јавља Арнаутин који боде очи краљици Симониди на фресци, па монахиња Јефимија како плаче над српским племеном „које обухвата тама, док светлости нема на видику целом“. Запевање и плач Старе Црне Горе преноси се, онда, на страну икону у напуштеној цркви, на којој, „очајан и страшан, Христос руке шири, / Вечно чекајући паству, које нема“.

Милан Ракић: На Газиместану

Силни оклопници, без мане и страха,
Хладни ко ваш оклоп и погледа мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка.

Заљуљано царство сурвало се с вама…
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна.

Косовски јунаци заслуга је ваша
Што последњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави.

Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.

Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли, јер зна да си мати,
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи,
Не могаше ником свесну љубав дати!

И данас кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.

„Умираху ћутке на хладном кољу“

У песми Наслеће, последнјој по настанку, догађа се, међутим, преокрет – мит и предање постају активан чинилац историје и песникове садашњости: чин идентификације лирског субјекта остварује се у димензији која временске појавности доживљаја свенародне страдалничке повести (релација: некад-сад, у преименованој атрибуцији: сјај-тама, мит-кулатура) брише као не-отолошки израз бића, што значи да етничка одређеност прераста у генеричку предодређеност, замрла колективна свест у пробуђену националну самосвест, и у спремност да се изазов прошлости прихвати као одговорност за будућност. Најбоље се то види у завршним строфама Наслеђа:

Ја осећам ипак, испод свежих грана
И калема нових, да, ко некад јака,
У корену старом струји снажна храна,
Неисцрпна крепкост старинских јунака.
Све ишчезне тада. Заборављам бољу,
А преда ме стају редом преци моји,
Мученици стари, и јунаци који
Умираху ћутке на страшноме кољу.

Свесна, разумна љубав према свом народу

С Ракићевим косовским песмама живело је и њима се напајало све Српство, не само Стара Србија – мада она највише. Скерлић их је назвао дубокима, нагласивши притом да „свесну, разумну љубав према своме народу нико није боље изразио но Ракић, у песми На Гази-Местану“.

Уопште, нема међу Ракићевим родољубивим песмама остварење које се по своме друштвеном значењу и непосредном утицају може упоредити са газиместанским стиховима. Исидора Секулић означује их као сигнале и печате:

„Када се наведе: Ја ћу дати живот, отаџбино моја, /Знајући шта дајем и зашто га дајем, онда сви видимо камен међаш на прелому историјских времена пијемонтске Србије.“

Лозинка покољења, песма-порука, На Гази-Местану могла је, опет, деловати тако освешћујуће не зато што је то песма која паразитски живи од косовског мита, већ стога што је она тај мит оживљавала и преображавала (Никола Кољевић) – уздижући га истовремено, посредством једне сугестивне и сликовите, само Ракићу својствене песничке реторичности, на висине пророчанства које, самим тим што се јавља као израз јединства Ракићевог друштвенога и духовнога бића, подразумева крајње доследно поступање у животу, безуслован избор – лично прегнуће, индивидуални чин.

У Ракићевом примеру обистинила се и ова друга, национано-патриотска страна човекове личности. На два начина.

Најпре у његовим публицистичким текстовима. У косовске теме Ракићеве ваља наиме, поред песама, убројити и три његова чланка о Арнаутској побуни 1910. године, у којима је аутор, указавши најпре на узроке, подробно размотрио могућан „одраз“ побуне на положај и стање Срба у њиховој древној постојбини

Чланци су објављени 1910. године у Београдском Словенском југу, сви под псеудонимом „З“, истим оним псеудонимом под којим је Ракић 1902. штампао прве своје песме.

Српска дипломатија не само што је поменуте чланке запазила, она их је и свестрано „употребљавала“. О томе постоје бројна сведочанства. Навешћу само једно: тадашњи српски посланик у Паризу Миленко Веснић истицао је у својим извештајима и преписци да су одлични и да их је он, на положају на ком је, искористио до максимума.

Из министарства у четникче: Под командом Војина Поповића – Војводе Вука

Ракићево ангажовање има, међутим, и свој непосредан вид. Ту се он појављује као ратник, добровољац у редовима најодлучнијих ослободилаца Старе Србије, као бивши конзул који сада – како ће забележити Милан Грол – „са реденицима прекрштеним преко кожуха и шубаром на глави, улази на челу колоне у Приштину“.

Војин Поповић – Војвода Вук

Ракић се, као што је познато, кратко време задржао на месту шефа Конзуларног одељења у Београду. Кад је букнуо Балкански рат, напустио је министарство одмах по оглашавању мобилизације и, не јављајући се ником, отишао, као комита, на границу, с првом четом Војина Поповића – војводе Вука.

Доцније ће Ракић је-ва, али с поносом, признати да је први од ослободилаца ушао у Приштину.

Прича је заносна. Састоји се од две епизоде, на које се може гледати као на чинове једнога истог драмског збивања.

Прву епозиду сачувао је у својим успоменама Младен Ст. Ђуричић и она се тиче, доживљаја о којем ће сам Ракић младом пријатељу поверити:

„То ми је био највећи дан у животу“.

Младен Ст. Ђуричић не препричава догађај него се у потпуности препушта Ракићевом казивању:

„Око мена војници попадали – љубе земљу!“: Суза водника Ракића

Српски артиљерци за време Првог Балканског рата 1912. године

„Оставио сам конзулат у коме више нисам имао шта да радим, па сам узео пушку. Дакле избисмо на само место Косовске битке. С десне стране гудио је Лаб, пун нове снаге од јесење кише, и журио да однесе велику вест. С леве, на брежуљку, слегало се замишљено Муратово турбе… Постројише нас. У пратњи штаба појави се командант.

– Јунаци моји, знате ли где се налазите? Знате ли како се зове ово место?

У збијеном строју лупкарала је пушка о пушку, затезале се ремењаче.

– Овде, где ми сада стојимо, на Видовдан 1389. године, истог дана и истог сата, погинула су оба цара!… То је Газиместан, на ком је Обилић…

Око мене попадали војници. Погледам: љубе земљу! Ваљда сам се и ја био сагнуо, кад нисам приметио – откуд изађе млад официр с исуканом сабљом. Стаде пред команданта, поздрави, рапортира нешто, па се окрете строју. Диже сабљу и поче громко:

На Гази-Местану, од Милана Ракића!

Прво ме издаде слух, па онда и вид. Испред мене се подиже брег са турбетом, зави у црвено и остаде висећи као пламена застава… Исказа ме целог – планина!… Од узвика се ломило небо. Нова и млада Србија слави Васкрс, а ја? С муком сам се држао на ногама. Више осетих, но што видех, кад се неко одвоји из моје јединице и, у трку, стиже пред команданта:

– Господине пуковниче, тај који је испевао ову песму овде је с нама… Ево га позади, с бомбама… у одреду Војводе Вука!

И одмах одјекну командантов глас:

– Добровољац Ракић, напред!

Чуо сам све, али нисам могао ни да коракнем. Чак ни да отворим уста. Рукавом од шињела заклонио сам лице и пустио сузе… први и последњи пут тада.“

Православна звона поново у Приштини: четник Ракић на челу колоне

Мобилизација српске војске, у Београду, 1912. године

Други део приче завештао је потомству Милан Ћурчин. По уласку у Приштину, Ракић се с ослободиоцима упутио право у конзулат и потражио велико црквено звоно што га је 1908. сакрио од Турака у подруму. Изнео га је с војницима и окачио о грану у порти православне цркве. Први је повукао уже, па га је предао оном до себе, да и он зазвони. Народ и војници приступали су звону један по један, скидали капу, крстили се и повлачили за уже – читав тај дан звонило је опет звоно на Косову оглашавајући ослобођење и испуњење заветне мисли српскога народа.

Јован Пејчић: Милан Ракић на Косову

Ћурчиново казивање деловало би непотпуно без једног фрагмента из Ракићевог писма упућеног жени, из Приштине, 10. октобра 1912. године:

„Јуче, уторник, на челу једне колоне уђох у Приштину. Још сад не могу да се стишам и да мирно пишем о свему што се за ово неколико дана догодило. Главно је да је све било добро и да је Косово освећено.“

Године 1939, у тексту који је имао да васпостави лик тек умрлога песника (1938), стари друг и профињени тумач његових стихова подсетиће управо на косовске године Ракићеве:

„Такав је то био човек, увек и у свему исти: као родољуб у Приштини, као борац у рату, као човек код кога су после речи долазила дела, после песме На Гази-Местану одлазак у добровољце.“

Не знам за тачнију оцену Ракићеве личности и његовог карактера од овог сажетога и дубоког исказа Богдана Поповића.

Јован Пејчић

Српско наслеђе – историјске свеске

Оставите одговор