Карловчани су животима бранили Српску Војводину

Детаље Битке за Карловце, која се одиграла 12. јуна 1848. године, открива у својој новој књизи историчар др Жарко Димић

Патријарх Рајачић благосиља српску војску 1848. године

У својој богатој прошлости, Сремски Карловци били су поприште многих догађаја, посебно везаних за српску, а донекле и европску историју.

Овде је склопљен чувени Карловачки мир, којим је 26. јануара 1699. године окончан шеснаестогодишњи рат европских народа с Отоманском империјом и започела њена пропаст. Карловци, који се после овог догађаја налазе у границама Хабзбуршке монархије, од 1713. постају седиште српских митрополита, а од 1848. до 1918. и патријарха.

Од три политичка догађаја значајна за српску историју, два су се одиграла у Карловцима: Мајска скупштина 1848. године, на којој је 1/13. маја проглашена Српска Војводина и коначно су јавно прокламовани захтеви српског народа (територијална аутономија и избор српског војводе), које је обећао и гарантовао још аустријски цар Леополд, уочи Велике сеобе Србе под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, и Благовештански сабор 1861. године.

У Карловцима је 12. јуна (1848), дошло и до оружане битке за седиште Српског народног покрета и Српске Војводине, када су место напале мађарске трупе под командом генерала Јаноша Храбровског. Детаље овог догађаја, нажалост мало запостављеног на рачун других револуционарних и националних збивања током 1848/49, открива у својој новој књизи „Српска Војводина – Битка за Карловце” историчар др Жарко Димић, управник Архива САНУ у Сремским Карловцима.

„Српски народни покрет је овом битком одговорио на одбијање Мађарске револуције да призна српски народ као политички на просторима Јужне Угарске. Срби су, испрва, имали и подршку бечког двора кога, додуше, није интересовала судбина њених српских поданика, већ су уплашени од Мађара куповали време за свој опстанак у вртлогу револуције која се одбијала у Европи. Победа Срба у овој бици одредила је даљи ток српско-мађарских односа и на историјску сцену изнела значајан број личности”, каже за наш лист Димић.

Почетком јуна Срби у Карловцима располагали су с два батаљона Сремаца, 150 граничара, једним дивизионом „Карловачког грађанског војинства”, који је био под командом суграђанина Стефана Милутиновића, те гардом под командом трговца Димитрија Коларовића. Гарду је оформио председник Главног народног одбора Ђорђе Стратимировић од ђака и интелектуалаца, који су се још од почетка Скупштине задржали у месту и ставили на располагање.

„Оружје којим је српска војвођанска војска била опремљена састојало се од пушака, сабљи, копаља, пиштоља и топова. Граничари су на својим пушкама имали бајонете, а добровољци из Србије су још били наоружани и јатаганима. Већи део пушака заплењен је у тителском арсеналу. Топове је већим делом запленио Ђорђе Стратимировић, такође из тителског арсенала, а нешто је било саливено у самим Карловцима и Панчеву. Приликом одбране места 12. јуна забележено је да су поједини Срби користили и обичне батине”, наводи наш саговорник.

О самој бици остала су забележена сећања непосредних учесника – вожда Ђорђа Стратимировића, народног секретара, будућег професора Карловачке гимназије, патријаршијског архивара Теофила Димића, и члана Главног народног одбора Димитрија Матића, изабраног на Мајској скупштини…

Мађарска војска наступала је од Текија с два батаљона редовне војске регименте „Дон Мигел”, једном батеријом топова и једним ескадроном коњаника. Стратимировић бележи да се њихова претходница у 6 сати ујутро најпре сукобила с добровољцима из Србије, с којима је такође био Црногорац Вуле Вујадиновић, одличан стрелац, као и неколико Бачвана без оружја, само с великим батинама. Пошто су сељаци, настањени у крајњим кућама на улазу у Карловце од Варадина, отворили из пушака паљбу на војску, уследило је бомбардовање града. Било је „очигледно да су Мађари, усмеривши артиљеријски напад на цивиле, хтели да унесу стах и панику међу Карловчане”.

У нападу на Сремске Карловце учествовао је и дивизион Мајурско-петроварадинске грађанске војске, који је предводио Јосеф Вајнбергер. Пошто је успут распаљивао своје суграђане проглашен је за народног непријатеља и заплењена му је сва имовина коју је поседовао у Карловцима.

Жестоке борбе су се водиле до 11 часова, а све време с карловачких цркава звонила су звона на узбуну. Када се пред Мађарима појавио одред који је Стратимировић на њих послао кроз шуму, њихова војска се повукла према Петроварадину.

Месна полиција у Карловцима, пише Димић, послала је Магистрату 14. јуна извештај о нападу мађарске војске. У њему се наводи да је „при нападу Петроварадинске гарнизонске војске на варошке житеље и Народну скупштину остало 14 погибивших и 26 рањених Карловчана, и других житеља из околине”, и да је 13 кућа уништено.

Немачка штампа наводи „крвави инцидент” у Карловцима, које је Храбовски бомбардовао и који су „горели на 14 страна”. Срби су у том сукобу „изгубили три стотине људи, а наши храбри војници имали су шест мртвих и више рањених”.

„После битке за Карловце српски народ је одахнуо. Видело се да сложни могу да се супротставе већој, опремљенијој и организованијој мађарској војсци. Мала група Карловчана је крајем 20. века подигла скромно спомен-обележје овом догађају: камени крст с датумом битке, постављен недалеко, а можда баш и на месту првих одбрамбених положаја. Недуго потом, подигли су још једно, али исто тако скромно, које је отворио академик Славко Гавриловић”, каже Жарко Димић.

Мирољуб Мијушковић

Извор: Политика

You may also like...

1 Response

  1. Урбана Герила каже:

    Ето имена заслужних Срба, мештана који су бранили у овом случају Сремске Карловце, али се исто да применити и у којој нам драго средини. Јер славним и јуначним прецима не оскудевамо, али нам се ипак насеља и улице зову по којекаквим за нас неважним и неретко према нама непријатељским људима или упитним историјским догађајима.

Оставите одговор

%d bloggers like this: