Иво Андрић о брбљању

Слушам како четири жене средњих година “разговарају“, не слушајући једна другу, не мислећи ни на шта на свету до на прву идућу реч коју треба да изговоре, а тим речима нема краја ни рачуна. У ствари, оне више певају него што говоре, и то све четири у један глас, као дервиши опијени сопственим дахтањем и халакањем.

Тај разговор се креће на ниском плану малих оговарања, сулудих неразумевања, прозирних алузија, и пун је змијског сиктања, загрцавања, подмитивања и успијања. Четири стара и болесна, собним ваздухом отрована папагаја.

Можда у силној потреби оваквих жена за брбљањем има – поред кратке памети и сува срца – неких остатака неиживљене еротике. Можда је то (тешко њима!) давно угушен кликтај девојаштва, љубавна песма коју никад нису могле, смеле ни умеле да запевају, и која сада навире из њих, али као јадна карикатура онога што је некад хтела да буде, у виду бесмисленог, чудовишног брбљања.

Иво Андрић, “Знакови поред пута“, Просвета, Београд, 1976.

You may also like...

Оставите одговор

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.