Иво Андрић о брбљању

Слушам како четири жене средњих година “разговарају“, не слушајући једна другу, не мислећи ни на шта на свету до на прву идућу реч коју треба да изговоре, а тим речима нема краја ни рачуна. У ствари, оне више певају него што говоре, и то све четири у један глас, као дервиши опијени сопственим дахтањем и халакањем.

Тај разговор се креће на ниском плану малих оговарања, сулудих неразумевања, прозирних алузија, и пун је змијског сиктања, загрцавања, подмитивања и успијања. Четири стара и болесна, собним ваздухом отрована папагаја.

Можда у силној потреби оваквих жена за брбљањем има – поред кратке памети и сува срца – неких остатака неиживљене еротике. Можда је то (тешко њима!) давно угушен кликтај девојаштва, љубавна песма коју никад нису могле, смеле ни умеле да запевају, и која сада навире из њих, али као јадна карикатура онога што је некад хтела да буде, у виду бесмисленог, чудовишног брбљања.

Иво Андрић, “Знакови поред пута“, Просвета, Београд, 1976.

Оставите одговор