Илићи – Пет песника без наследника

Песничка кућа Илића – отац Јован и његова четири сина Милутин, Драгутин, Војислав и Жарко – оставили неизбрисив траг у српској култури. Дом Илићевих налазио се у Београду, у данашњој Далматинској улици. Према запису Бранислава Нушића, био је то прави књижевни салон кроз који је прошло неколико генерација најзначајнијих српских писаца. Најуредније дело оставио је Војислав, уносећи у српску поезију европски дух.

Горе лево Јован Илић – отац, до њега је Милутин, доле лево Драгутин и последњи Војислав (недостаје Жарко Илић)

Отац и четири сина – и сви књижевници! Јесте да ивер не пада далеко од кладе, али такве уметничке породице каква је била породица Јована Илића, песника, историчара, политичара, министра и члана Државног савета, веома су ретке и у свету.

Првих пет година овог века протиче у знаку неколико годишњица породице Илић. Почетком марта навршиће се век од смрти Јованове кћери Милице. И она је била уметник – лепо је певала. Стеван Мокрањац је од ње записао две народне песме. Прошле године обележена је 110. облетница смрти Војислава Илића, претпрошле 140-годишњица Жаркова рођења и 180-годишњица рођења Јована Илића. Прва година 21. века била је стогодишњица Јованове смрти.

Породица Јована Илића (1824-1901) била је бројна – родило му се шесторо деце. Две кћери, Јелена и Божица умрле су већ у детињству. Милица је живела 41 годину (1864-1905), а ни три сина нису била дуговечна: Војислава је однела туберкулоза у тридесет четвртој, Милутин је живео тридесет шест, а Жарко четрдесет четири године. Драгутин је имао најдужи век – 68 година, мада је отац Јован, који је умро у 77. години, био најдуговечнији. Мајка Смиљана, рођена Николић, којом се Јован оженио 1849, дочекала је 61. годину (1830-1891). Тако је ова знаменита породица поживела век и мало дуже (1824-1926) и није оставила уметничких наследника.

Илићи су у српском књижевном свету били веома омиљени, у политичком много мање: као словенофили и либерали често су били у сукобу с властима. Драгутин је, чак, био у изгнанству, а Јован, разочаран, Жарку је забранио да о његовој смрти обавести Двор и да буде сахрањен о државном трошку. Но, њихова београдска кућа била је на гласу код писаца и других уметника, прави књижевни салон, попут неких чувених француских. Налазила се у данашњој Далматинској улици, близу Ботаничке баште, с погледом на банатску обалу Дунава. Многи су је описали, Бранислав Нушић можда понајбоље:

ДЕФИЛЕ КЊИЖЕВНИКА

Војислав Илић са мајком и братом

“ПесниЧка кућа Илића била је осамдесетих година (19. века) једини књижевни клуб у престоници… Кроз ту кућу, на којој су и дању и ноћу врата била отворена, прошло је неколико генерација књижевника, на прагу те куће сусретали су се стара романтичарска књижевност, која је већ изумирала, и нова реалистичка, која се место ње јављала; кроз ту кућу, једном речју, продефиловала је цела наша књижевност седамдесетих и осамдесетих година. Почевши од Матије Бана, ЛЈубе Ненадовића, Чеде Мијатовића и Јована Ђорђевића, ја сам лично у Илићевој кући сретао Владана Ђорђевића, Лазу Костића, Ђуру Јакшића, Лазу Лазаревића, Милорада Шапчанина, Змаја…”

Чести гости код Илића били су и Милован Глишић, Јанко Веселиновић, Симо Матавуљ, Светолик Ранковић, Стеван Сремац, Радоје Домановић, Алекса Шантић, Јован Скерлић, Антон Густав Матош, а и композитори Стеван Мокрањац и Јосиф Маринковић. Маринковић је Војиславу био кум на венчању.

Јован се по оцу презивао Николић. Родио се у Реснику крај Београда. Без оца је остао кад је имао само четири године. Презиме Илић узео је по очуху Илији, који му је омогућио изванредно школовање, у Крагујевцу, Београду, Прашови, Пожуну и Бечу. Тако је Јован већ у младости постао припадник привилегованог чиновничког градског слоја, али је задржао неке необичне навике. Није желео да станује на Теразијама, где и најугледнији Београђани, већ је кућу нашао у тадашњем палилулском предграђу. Дом му је увек био пун родбине и пријатеља, па је висока чиновничка плата једва дотицала да се преживи! Целог живота носио је народно српско одело, од феса и чибука се није одвајао, иако је увек био на високим државним положајима: министар правде, члан Великог суда, државни саветник…

Иако је морао бити свестан благодети образовања није много марио за школовање своје деце! Ниједан од синова није се истицао у школи. Војислав није завршио ни средњу школу. Али…

“Од моје гимназије па кроз цео факултет и све до 28. године могу рећи да ми је он (отац) био стални учитељ. Вредим ли сада што и налази ли се у мојим књижевним и другим пословима као и у карактеру ичега, нашто би се могла озбиљна пажња обратити, то је искључиво његова заслуга”, пише Драгутин Илић.

Драгутин је био најсвестранији стваралац од браће Илића. Завршио је права а у књижевности га сматрају родоначелником градског романа. Седамдесетих година 19. века био је најзначајнији драмски писац. Уређивао је више књижевних часописа, међу њима и знаменито “Бранково коло”, чак је и писац прве српске биографије пророка Мухамеда (“Последњи пророк”). Пропутовао је Европу, што као путник, што као изгнаник.

ЖЕНИДБА ИЗ ИНАТА

Милутин и Војислав Илић

За кратког живота Милутин Илић је објавио једну збирку стихова, нешто превода са руског и написао четири комедије. Најмлађи од Илића – Жарко био је необична појава. Матош га је описао као најбољег фељтонисту свога времена који није написао ниједан фељтон! Свој кратки живот највећим делом је провео по београдским кафанама, у којима је у друштву Сремца, Домановића, Нушића, Чиче Илије Станојевића, Милорада Митровића, Бране Цветковића био ненадмашни козер, кадар да на душак изговори и подужу сатиру. Кад би пријатељи тражили да то напише, он је увек обећавао, али обећање никад није испунио. У некрологу који му је написан у “Вечерњим новостима” каже се да је причу о зубу из Сремчевог “Поп Ћире и поп Спире” Жарко много раније испричао.

Сва четворица Илића били су преводиоци. Сви су знали руски, који су за време Српско-турског рата, научили од руских официра добровољаца, који су такође боравили у њиховој кући. Превели су више значајних песама ЛЈермонтова, Державина, Пушкина, Шевченка и Романова.

Најзначајније књижевно дело остало је, ипак, од Војислава Илића. Он је у српску поезију унео европски дух. Европа му је, у извесном смислу, одговорила. ЛЈиљана Бањанин-Коради открива нам, рецимо, да је од 1904. до 1906. на италијански преведено чак шеснаест његових песама, да би се тај број до данас готово удвостручио!

Колико год су Јованови синови у књижевности били међу најбољима, у приватном животу нису увек били за узор. Најстарији Милутин оженио се без очевог знања – из ината, учитељицом Јеленом Јочић, а Драгутин је изазвао скандал женидбом са блиском рођаком! Војислав је такође расрдио родитеље оженивши се без одобрења малолетном ћерком Ђуре Јакшића Тијаном. С њом је имао две кћери и сина, али је и децу и мајку за кратко однела тадашња најопакија болест туберкулоза. После ове трагедије Војислав је започео везу са Тијанином млађом сестром Милевом. Због тога је морао да бежи преко Саве од гневног девојчиног брата. Ова се веза ипак није завршила браком. Тек после тога (1888.) велики песник се “смирио” и оженио по вољи родбине и јавности Зорком Филиповић, ћерком угледног лекара. У овом браку Војислав је добио још једну кћер. И најмлађи Жарко је навукао гнев најближих, оженивши се кућном помоћницом.

Али, данас се мало ко занима за интимни живот браће Илић; све ово је заборављено – остало је само њихово дело, свако на свој начин значајно.

А Војислав је за сва времена у врховима српске поезије.

СЛАВНЕ ПОРОДИЦЕ

Војислав Илић

Институт за књижевност и уметност у Београду организовао је крајем 2000. године међународни научни скуп “Породица Јована Илића у српској књижевности и култури”. Реферати који су тада саопштени објављени су у истоименом зборнику, који нам је, највећим делом, послужио као извор података за овај текст.

– Било је још значајних српских уметничких породица и ми ћемо наставити да одржавамо овакве скупове – каже др Миодраг Матицки, директор Института.

Ништа мање занимљива од породице Илић није ни породица Настасијевић, сликар Живорад, композитор Светомир и књижевници Момчило и Славомир.

ЛЕТИ, ЛЕТИ, ПЕСМО МОЈА МИЛА

Колико год је дом Илићевих био у знаку књижевности, толико није могао да се замисли ни без музике. Певање је за старог Јована Илића било неодвојиво од поезије. Јосиф Маринковић и Станислав Бинички компоновали су музику на неколико Драгутинових и Војислављевих песама. У Мокрањчевој “Другој руковети” је Јованова “Протужила Пембе Ајша”, али данас мало ко зна да су његови и стихови из песама “Лети, лети, песмо моја мила”, или “Подскочи, момо, подскочи”. Многе Јованове песме су се понародиле. А песма о ослобођењу Београда од Турака “Књигу пише Ашир-паша” записана је касније у неколико варијанти у Београду, источној Србији, Херцеговини, Војводини и на Косову. Занимљиво је да су и записивачи веровали да су стихови народни!

Ново Томић

Извор: Новости

You may also like...

Оставите одговор

%d bloggers like this: