Антоан де Сент-Егзипери о компасу пријатељства

 

Познат по романима Правац југ, Ноћни лет, Земља људи, Ратни пилот, Цитадела и, свакако Мали Принц, Антоан де Сент-Егзипери (29. јун 1900 – 31. јул 1944) је за собом оставио и једно изванредно писмо, објављено под називом Писмо заробљенику, написано у славу пријатељства.

Оно је настало као предговор за књигу његовог најбољег пријатеља Јеврејина Леона Верта, Тридесет и три дана, који се, те далеке 1940. године, крио од немачке окупације у једном француском селу у пределу Јуре. С обзиром да се књига у то време није могла објавити, Егзипери је предговор прерадио у форми писма, избацивши сва јасна указивања на пријатеља и његово дело и први пут га објавио као независан текст 1943. године. Оно је изнова више него актуелно и данас завређује посебну пажњу.

Антоан де Сент-Егзипери у бази Борго на Корзици 1944. године

Ова права химна пријатељству, на пријатељство указује као на једини непатворени магнет који оријентише компас човековог живота. Попут Едварда Абеја који, у дневнику вођеном у националном парку Јукова у Јути, Desert Solitaire, бележи како ”једина ствар која је боља од самоће јесте друштво” – под друштвом подразумевајући друштво пријатеља, тако исто и Егзипери тврди како „пустиња није тамо где мислимо да она јесте. Сахара је живља од престонице и најбучнији град може утихнути уколико се суштински полови живота размагнетишу”, бележи Антоан де Сент-Егзипери, који је у Сахари провео неколико година. Пријатељство је, према њему, једино кадро да оријентише и да смисао човековом животу, да омогући човеку да заиста буде човеком.

Уморан сам од полемика, ексклузива, фанатизама! Код тебе могу ући не облачећи униформу, не подвргавајући се рецитовању Курана, не одбацујући ништа од онога што сачињава моју унутрашњу постојбину. У твојој близини немам потребу за извињавањем, за оправдањем, за доказивањем. Уз тебе проналазим мир као у Турнију. Преко мојих неспретних речи, преко разлога који ме могу одвести у заблуду, ти у мени првенствено видиш Човека. Ти поштујеш у мени амбасадора веровања, обичаја, љубави који су мени својствени. Уколико се разликујем од тебе, то те не умањује, већ те чини већим. (…) Нису моје формулације нити моји поступци ти који су те научили томе ко сам. Већ прихватање тога ко сам учинило је да, када затреба, будеш благонаклон како према тим мојим поступцима тако и према тим мојим формулацијама. Захвалан сам ти због тога што ме прихваташ таквим какав јесам. Шта имам од пријатеља који ми непрестано суди? Уколико примим пријатеља за сто и замолим га да седне, а знам да он храмље, нећу од њега тражити да заплеше. Пријатељу мој, потребан си ми као врх планине на којем се може дисати! Потребно ми је да се изнова ослоним на тебе, још једном, као ономад на обали Саоне, за столом мале гостионице са столовима од раздвојених летвица и да позовемо ону двојицу лађара у чијем друштву бисмо опет наздравили у миру осмеха равног дану.

Оно што из ових редова о пријатељству избија у први план јесте та потреба да онај други у нама препозна и поштује аутентичног и непоновљивог, али најпре крајње једноставног човека.

Поштовање човека! Поштовање човека!… – наглашава Егзипери. То је мерило! Када нациста поштује искључиво оне који му наликују, он не поштује никог другог до себе. Он одбија креативне супротности, уништава сваку наду ка вазнесењу, и за наредних хиљаду година, уместо човека заснива робота, робота у леглу термита. Ред зарад реда лишава човека његове суштинске моћи, а то је да преображава и свет и себе. Живот ствара ред, али ред на ствара живот. 

У лику утамниченог пријатеља, Егзипери види цео свој народ и уместо очаја што са њим не дели судбину утамниченог, он бира наду да ће они који су као и он изван успети да их ослободе. Али његов закључак изокреће логику „здравог разума“ заступајући да само они што трпе јарам заробљеништва бивају кадри да породе новину постојања: 

Увек су се у подрумима потлачености припремале нове истине: четрдесет милиона заробљника тамо припрема нову истину. Ми се унапред подвргавамо тој истини.
Јер ћете нас ви учити. Није на нама да донесемо духовни огањ онима који га собом, као воском, одржавају у пламену. Можда никада нећете читати наше књиге. Можда никада нећете чути наше говоре. Можда ћете наше идеје избљувати. (…) Не постоји мера једнакости између слободне борбе и сатирања у ноћи. Не постоји мера једнакости између посла војника и посла заробљеника. Ви сте свети.

Супротстављајући се опресији било ког типа, Егзипери сматра да се под њим и даље одвија разрастање живота и да се свака нова истина храни грешкама прошлости те супротности које морају да се превазиђу постају плодно тло за сваки следећи раст. „За наше сматрамо и оне који се од нас разликују. Каква чудна сродност!“ – примећује Егзипери. А чудним чудом је чини управо то што се

она заснива на будућности, а не на прошлости. На циљу, а не на пореклу. Ми смо једни другима ходочасници који се крећу различитим путевима замарајући се у идењу на исти састанак. (…) Путнику који прелази планину крећући се у правцу неке звезде, уколико исувише пажње посвети својим проблемима, прети опасност да заборави ка којој се звезди креће. Уколико дела само због тога да би делао, он никуда неће одмаћи. Црквењаку катедрале, уколико се исувише буде бринуо о продаји свећа, прети опасност да заборави којем богу служи. Стога, уколико се исувише будем затворио у неку од партијских страсти, могу да заборавим да политика има смисла само уколико је у служби духовне очигледности. Ми смо окусили чудесне часове, квалитет какав пружају људски односи: у томе за нас пребива истина.

У пријатељству је смисао и за оно што мислимо да надилази пријатељство. Пријатељство је основа човека достојног постојања:

Зашто да се мрзимо унутар једног те истог табора? – пита се Егзипери. Нико од нас не поседује монопол над чистотом намере. Могу се борити у име пута који сам сам изабрао против пута који је неко други изабрао. Могу критиковати начине његовог расуђивања. Начини расуђивања су увек несигурни. Али морам поштовати тог човека на плану Духа уколико се креће ка истој звезди.
Поштовање Човека! Поштовање Човека!… Уколико је поштовање човека засновано у срцима људи, људи ће неизоставно за узврат утемељити друштвени, политички и економски систем заснован на поштовању. Цивилизација се најпре заснива на њеној супстанцији. Она је најпре, када је реч о човеку, у његовој слепој жељи за топлином. Човек тек потом, крећући се из грешке у грешку, проналази пут који води ка ватри.

У свету интереса, прогреса и борбе за власт, положај и моћ пријатељство и даље истрајава и крчи себи пут ка неком новом јутру, ка некој новој звезди. О пријатељству, на један још поетичнији начин, можете читати у Малом принцу који је Егзипери написао исте године када и ово писмо. Можда нам се због тога и чини како се ова два текста изванредно допуњују.

Извор: Сањаоница

 

 

You may also like...

Оставите одговор

%d bloggers like this: