Стварање и страдање Даринке Јеврић

„Ја са Косова не идем, то не би било сагласно мојој поезији“, рекла је једина српска уметница која је остала у Приштини после 1999. године

Даринка Јеврић је најбољи песник Косова и Метохије и једна од најзначајнијих српских песникиња друге половине 20. века. Време је да се академска књижевна и шира културолошка критика у Србији озбиљније позабави делом Даринке Јеврић”, рекла је проф. др Даница Андрејевић, шеф катедре за српску књижевност и језик на Филозофском факултету Универзитета у Приштини, отварајући дводневни округли сто посвећен стваралаштву и животу познате песникиње.

Даринка Јеврић рођена је 1947. у Глођанима крај Пећи, а њен живот и стварање представљају праву парадигму савремене српске збиље, од угрожености језика до савременог уметничког стварања на Косову и Метохији. Лингвиста Митра Рељић је нагласила овај део њеног рада и наводећи речи које је, о положају српског језика, песникиња изговорила још 1987. године, а који једнако и непромењено сведоче о положају српског језика и промени имена места: „Већ јучерашњи подаци данас су, бојим се, застарели што значи да је на КиМ изгубљен највећи део ономастике на српскохрватском језику (…) Просто да се човек наљути на Турке што су нам, у петнаестом веку, оставили тефтере с прецизним називима села и пореских обвезника у њима”.

Станислав Станковић из Института за српски језик САНУ сматра да је песникиња употребом црквенословенизама и брижљиво грађеним односом према језику постала нека врста његове одбране, истовремено богатећи његов лексички потенцијал. „Даринка је себе пронашла у потрази за архетипским, митским, историјским језиком и плетиву српског историјског наслеђа,” каже у свом раду др Станковић.

Песникиња је остала да живи у Приштини, након 1999. године, у врло тешким условима као једини српски уметник који је живео у свом граду јужно од реке Ибар.

„Знамо за опредељење Даринке Јеврић и помињемо њен завет свих ових година као својеврсни етички кодекс. Зато се и сећамо њених речи: `Ја са Косова не идем, то не би било сагласно мојој поезији`”, истакла је Сунчица Денић, декан Педагошког факултета у Врању. Она сматра да су због родољубиве основе многе њене лирске песме „језичка загонетка и наговештај иза кога следе поређења и поредбене егзибиције и асоцијације”.

Поезија Даринке Јеврић, посебно њене љубавне песме, широко је прихваћена и говорена. Превођена на многе светске језике и била је, уз Десанку Максимовић, Весну Парун и Дару Секулић, препозната и прихваћена на културној сцени бивше Југославије. Зато се њено стварање не може „омеђити некаквим регионалним оквирима и аршинима”, нагласио је проф. др Драгомир Костић са Филозофског факултета. Професорица народне књижевности Валентина Питулић открила је да је песникиња „користила управо оне симболе који представљају суштину традиционалне културе Срба”, наводећи да се ради о кућном прагу, огњишту, семантици биља.

Даринка Јеврић са Десанком Максимовић

Посебан осврт на последње песничке збирке „Посланице с Проклетија”, „Јудин пољубац” и „Хвостанска земља” дао је мр Жарко Миленковић, наглашавајући документарни аспект стварања где се преплићу поезија и хроника зла. „Поетски исказ сведочења, као доказа, против зала и бестијалности, Даринка Јеврић је усавршила у свом приштинском лагуму”, сматра Миленковић.

Округли сто је одржан у Косовској Митровици и Грачаници поводом 70 година од рођења и 10 година од смрти песникиње, у организацији Филозофског факултета и Дома културе „Грачаница”, у читаоници која носи песникињино име.

Живојин Ракочевић

Извор: Политика

Оставите одговор