Старословенски и српскословенски језик

Мислим да је тешко претпоставити да би читаоци овога текста тачно одговорили на питање у, на пример, телевизијском квизу: „Из којег језика потичу неке речи у српском језику” То и није тешко замислити у средини у којој огромна већина не зна одговор ни на питање када су Срби постали писмени, и слична. Па… да кренемо редом… (узгред, тачан одговор на прво питање налази се у последњем поглављу текста.

Детаљ са фреске Света браћа у манастиру Свети Јован Бигорски у Дебру

Од старословенског ка српскословенском

Ћирило и Методије

Мукотрпан посао солунске браће Ћирила и Методија на стварању првог словенског књижевног језика, а самим тим и њиховог првог писма, финализован је одласком ових просвећених Грка у мисију ширења хришћанства међу моравским Словенима. Одговорна дужност поверена је била искусним мисионарима који су, истовремено, познавали и говор Словена из околине Солуна. При превођењу неминован је био и продор грчке лексике за појмове које Словени нису имали, као и сложенијих грчких синтаксичких конструкција. Превођење богослужбених књига већ је било завршено у Византији, а мисија је на северозападу почела 863. године, те се она узима као година почетка словенске писмености.

Нема поузданих и непосредних доказа за одговор на питање када је писменост стигла и међу Србе. Посредна сазнања указују нам да је вероватно у питању био период између 867. и 874. године, најкасније до 886, дакле недуго после моравске мисије.

Маријино или Маријинско Јеванђеље (Codex Marianus) 11. век

Први књижевни језик који су Срби користили био је, дакле, старословенски (скраћеница: стсл.) — заједнички књижевни језик за све Словене у периоду од IX до XI века. Ову, данас незамисливу, свеобухватност поседовао је захваљујући чињеници да се у поменутим вековима осамостаљени словенски језици још увек нису били исувише удаљили од језика из којег су се развили, тј. прасловенског. Другим речима, међусобна разумљивост говорника различитих словенских језика била је тада неупоредиво већа но данас. Јасно је, додајмо, да су старословенски језик ипак најбоље разумели Јужни Словени, чији је дијалекат послужио за базу књижевног језика. Старословенски језик је био искључиво језик писане комуникације, богослужбеног карактера, којим нико није говорио (мада су се текстови црквених књига гласно читали и појали), али који се нити граматички нити лексички није исувише разликовао од тадашњих народних говора српских.

Темнићки натпис, крај X или почетак XI века

Најзначајнији споменик овога језика са српских штокавских простора свакако је Маријино јеванђеље, написано најкасније почетком XI века, што важи и за Темнићки натпис.

Гршковићев одломак, прва половина XII века

Већ у овим старословенским споменицима почињу да се препознају и поједине гласовне црте српског народног језика, тј. локалних штокавских говора. Иако је старословенски језик био канонизован језик који се није смео мењати, ипак су временом у њега почеле да продиру особине блиског, српског народног језика, што се тумачи несвесним утицајем тзв. унутрашњег диктата преписивача (тј. изговарања речи „у себи”) при преписању рукописа. Уморни или занесени преписивач тако је старословенска реч слнце записао како је и изговарао: слунце, што налазимо у најстаријим српским рукописима. Временом је растао број речи записаних у форми из српских дијалеката, те је сасвим одговарајући опис Павла Ивића да је српскословенски заправо старословенски језик изговорен на штокавском подручју. Синонимни термин за српскословенски језик, српска редакција старословенског језика (тј. измена), такође је сасвим одговарајући.

Михановићев одломак Апостола, глагољички споменик XII. века

Процес посрбљавања (србизације) старословенског језика највише је захватио гласовни (фонетски) систем, али се мењала и морфолошка структура његова. Додуше, нису све гласовне црте продирале у књижевни језик: тако су у њему очуване нпр. групе шт и жд, које су у народним говорима од досељавања на Балкан имале еквиваленте у гласовима ћ и ђ (старословенски: свешта, гражданин: српски: свећа, грађанин).

Настанак српске редакције ипак не треба тумачити искључиво као плод несвесног и неконтролисаног, тј. практично као плод грешака преписивача. Бројне посрбице грчких речи, тј. доследне преведенице (калкови) у српскословенским текстовима (звездословац, самовидац, народодржаније, земљемереније, благоличије, богопостављен, младоуман и др.) огледало су тежње српске цркве да књижевни (= богослужбени) језик буде што разумљивији пастви.

Процеси измена, тј. посрбљавања старословенског језика свакако су били убрзани и олакшани продором српскословенског језика у књижевна дела, оригинална и преведена и друге текстове световне садржине.

Од глагољице ка ћирилици

Старословенски споменици потврђују употребу два писма — старијег, глагољице, и млађег, ћирилице, и ова слика важи и за српске територије. Поменуто Маријино (Богородичино) јеванђеље писано је глагољицом, а поменути Темнићки натпис — ћирилицом. Непрактично двојство писама временом је укинуто. Функционалнија ћирилица потиснула је и код Срба глагољицу, чије потврде налазимо у Гришковићевом и Михановићевом одломку.

Транслитерација. глагољица и ћирилица, Ватрослав Јагић 1883.

Тако је национално писмо код Срба од давнина постала ћирилица. Историју засебне ћирилице међу породицом генетски повезаних писама, српске ћирилице, можемо пратити од увођења специфичног слова које се називало ђерв (и имало гласовну вредност ђ, понекад и ћ), што се догодило у XII веку. Модел, тј. идеја о потреби за овим словом преузета је из глагољице, али је ово слово у српској ћирилици имало сасвим посебан графички идентитет.

Од зетско-хумског до ресавског правописа

Српскословенски језик је током свога дугог живота, од сачуваних текстова из XII века па до тридесетих година XVIII века када се угасио, мало изменио своју граматичку и лексичку структуру. Заправо је граматичка структура устаљена већ почетком XIII века, док се после овог периода српскословенски вокабулар мењао практично само продором позајмљеница. У супротности са стабилношћу језичке структуре стоје многе измене писма (ћирилице) и правописа у српскословенском периоду. Сама ћирилица је модификована на различитим територијама до те мере да су поједини тенденциозни тумачи покушали лансирати идеју о посебном писму, босанчици, мада је несумњиво да је у питању само варијанта српског ћириличног писма.

иландарска повеља Стефана Немање (1198. / 1199.)

Различите српске државе у периоду XII и XIII века придржавале су се и различитих правописних правила за писање појединих спорних гласова и група, што је проблем наслеђен још из старословенског периода, па је на просторима Зете, Хума и Босанске бановине функционисао зетско-хумски, а на рашким територијама истоимени, рашки правопис. Ови правописи, као и познији ресавски, у литератури се називају још и правописним школама.

Зетско-хумски правопис био је ослоњен на глагољицу, архаичан по својим решењима, што је изазвало његово гашење у XIII веку. Виталнијим се показао рашки правопис, базиран на ћириличкој традицији. Његов настанак везује се за име Светог Саве, а примењиван је у држави Немањића све до XV века, пролазећи притом кроз различите фазе. У XV веку јавља се ресавски правопис, конзервативан по својим начелима, интернационалан по своме духу, први наговештај (касније турском најездом брутално прекинутог) хуманизма и ренесансе у Србији. Касније је, све до XVIII века, функционисао један мешовити, рашко-ресавски правопис.

Потписи великог жупана Стефана Немање и његовог брата кнеза Мирослава на уговору којим је, након освајања Зете,26 септембра 1186. године склопљен мир са Дубровником (Историјски архив, Дубровник)

Од Зете и Хума до српско-македонске језичке границе

Место и време настанка српскословенског језика проблеми су који су изазвали доста различитих мишљења и полемика у србистици. Александар Белић, као и његов претходник — Стојан Новаковић, сматрао је да је српска редакција старословенског језика настала на хумско-требињско-зетској територији. Овом мишљењу највећег српског лингвисте прве половине XX века супротставила се Ирена Грицкат, износећи хипотезу да је српска редакција створена на јужним, граничним српско-македонским теренима, северно од линије Тетово — Скопље — Кратово. Територијално између ових крајности (крајњег запада и крајњег истока) настанак српске редакције сместио је Петар Ђорђић — у Рас, док се Биљана Јовановић, Павле Ивић и Ђорђе Трифуновић углавном слажу са мишљењем Ирене Грицкат.

Мирослављево јеванђеље (крај XII века)

Слична размимоилажења проузроковало је и временско одређење настанка српскословенског језика. Најстаријом српску редакцију сматра И. Грицкат, износећи да је она приближна „вршњакиња” старословенског језика, тј. његове охридске и преславске школе. С. Новаковић сматра да је настала у првој половини XI века, Ђ. Трифуновић средином XI века, А. Белић око краја XI века, П. Ђорђић — од XI до XII века, у дужем процесу.

Од Глигорија дијака до Венцловића

Иако је српскословенски језик настао у XI веку, његови најранији сачувани споменици потичу тек са краја XII века. Најстарији датирани рукописи су Потписи великог жупана Стефана Немање и кнеза Мирослава (27. септембар 1186.) и Потпис кнеза Мирослава (17. јун 1190.), док су недатирани Мирослављево јеванђеље (крај XII века), Хиландарска повеља Стефана Немање (1198. / 1199.) и Вуканово јеванђеље (око 1200.). Најстарији сачувани натписи су: Мирослављев, Благајски, Грдов, Поваљски, Кулинов и други (в. књигу Бранкице Чигоје).

Вуканово јеванђеље (око 1200.)

Познатија од осталих споменика свакако су најстарија јеванђеља. Најчувенији српски средњовековни рукопис, Мирослављево јеванђеље, писала су два писара: главни није оставио трага о своме имену, мада су га старији тумачи рукописа називали Варсамелеон, погрешно тумачећи последњу исписану реч у рукопису. У питању није било властито име, већ грчки назив једног од материјала коришћеног при изради рукописа — балзамовог уља. Други писар, који је у два кратка записа на маргинама рукописа оставио сведочанство о своме имену и жељама, беше „грешни” Глигорије (Григорије) дијак.

Стари Рас са Сопоћанима

Вуканово јеванђеље преписао је старац Симеон са још седморицом писара. Једино је за овај древни рукопис назначено и место настанка рукописа: „у пећи у граде Расе”. Питање које се дуго постављало јесте да ли се реч пећ (или Пећ) односи на (микро)топоним или на народни облик за реч пећина (књижевно, тј. српскословенско пешт). Ђ. Трифуновић, прихватајући компромисно решење (можда је апелатив „пећ” временом због своје садржине постао микротопоним …, како га, чини нам се, и употребљава старац Симеон), при одгонетању локације у помоћ призива мишљења археолога: „Где је та Пећ у граду Расу? Последње неколике деценије у току су археолошки радови у некадашњој области Расе. Откопавања и истраживања усредсредила су се од 1972. године на комплекс споменика удаљен око једанаест километара западно од Новог Пазара. Споменици су смештени крај ушћа Себечевске реке у Рашку, где су се некада спајали важни путеви. На врху брега Градине, изнад ушћа Себечевске реке, налазе се сада конзервирани остаци некадашњег старог утврђеног града. Испод града, у поткопини стеновитих литица, очували су се трагови пећинског манастира. Крај речних обала леже остаци Трговишта, средњовековног насеља из предтурског периода.” Након изношења свежих археолошких података, из 1998. године, Ђ. Трифуновић закључује: „Нераздвојност ова два топонима (Раса и Пећи) мора да назначује и правац археолошких истраживања. према томе, колико Пећ (пећ) треба тражити према граду Расу, толико и град Рас треба одређивати према Пећи (пећи). Досадашња археолошка истраживања у области Расе, чини нам се, показала су — да утврђени град на врху брега градине може бити Рас, а да у ’Орловој пећини’ треба видети Пећ (пећ).”

Сем поменутих јеванђеља и осталих најстаријих рукописа и натписа из XII века, српскословенским језиком написана је и читава српска средњовековна књижевност, почев од Стефана Немање, Светога Саве и Стефана Првовенчаног, преко Теодосија, Доментијана, Константина Филозофа (Костенечког) и многих других добро знаних из школске лектире, па све до писаца из првих деценија XVIII века — чувених Рачана, Кипријана, Јеротеја и Гаврила Стефановића Венцловића.

Од јеванђеља до романа

Српскословенски језик у почетку се јављао искључиво као језик цркве, тј. богослужбених књига, али је временом почео да се користи и у оригиналној и преведеној књижевности — побожним причама, моралним поукама, молитвама, проповедима, житијима, па чак и у преведеним средњовековним полуисторијским и витешким романима (нпр. о Александру Великом, Тројанском рату, Варлааму и Јоасафу). Можемо га наћи и у преведеним законицима или делима условно речено научног карактера (Фисиолог). Њиме су писани и текстови меморијалне намене, тј. надгробни и ктиторски натписи, као и записи на маргинама рукописа. Тако је српскословенски језик постао језик учености и културе у пуном смислу тих речи.

Српска Александрида – Роман о Александру Великом у руском издању из 17. века

Од XI до XXI века

Вук Караџић

Српскословенски језик јако је дуго вршио функцију књижевног језика код Срба, од XI до тридесетих година XVIII века, када га је сменио рускословенски језик, тј. руска редакција старословенског језика. Све то време у српском друштву, па и касније све до Вукове реформе средином XIX века, постојала је диглосија, функционални расцеп у језику при коме се један облик тога језика користио за тзв. више функције (књижевност, администрација, право, школство и сл.) а други облик истога језика за ниже (свакодневна, неформална комуникација).

Потребно је нагласити да су разлике између српских дијалеката и српскословенског језика омогућавале Србима разумљивост другог, чији је гласовни систем био прилагођен средини, док су веома слични били и морфолошки и лексички системи ових облика српског језика. Разлике су се тицале углавном учене (апстрактне) лексике и сложених синтаксичких конструкција некарактеристичних за народни језик.

Социолингвистички гледано, српскословенски језик се у свим словенским земљама, па и у српским, у то време и није сматрао посебним језиком, већ само вишим стилом матерњег. Потпуно је разумљиво да су у таквој ситуацији и особине народног језика продирале у књижевни, о чему је већ говорено, али и да су особине књижевног језика, који су Срби свакодневно слушали у цркви, продирале у народне говоре, одомаћивши се притом у њима. Тако су многе српскословенске речи до дана данашњег остале у српским дијалектима, одакле су Вуковом реформом књижевног језика продрле и у савремени српски књижевни (стандардни) језик. Иако се борио против славенизама, тј. против речи и облика из српске и руске редакције старословенског језика, у новом књижевном језику, Вуку нису сметале оне које су већ вековима биле устаљене у источнохерцеговачком дијалекту. Тако данас у књижевном језику користимо речи ваздух, ваистину, васкрс, Васкресеније, васкрснути, васпитати, васпоставити, вапити, превасходан, саблазан, сабор, сабрат, савест, савет, сагласје, сагрешити, саздати, самрт, самртан, завештати, мошти, општи, општина, освештати, свештеник, свештени, суштаствен, сушти, суштина и друге (примери преузети од Александра Младеновића), неке и не осећајући нити као архаичне нити као црквенословенске (нпр. ваздух, општи, савест, савет, суштина…).

Надам се да, васпостављајући место и време настанка српскословенског језика и пратећи његово житије, о њему рекох суштаствено.

Препоручена литература:

  1. Белић, А. 1999. Историја српског језика: студије, расправе, критике. Београд.
  2. Грицкат, И. 1975. Студије из историје српскохрватског језика. Београд.
  3. Ђорђић, П. 1990. Историја српске ћирилице (3. издање). Београд.
  4. Ивиглагоћ, П. 1998. Преглед историје српског језика. Сремски Карловци — Нови Сад.
  5. Трифуновић, Ђ. 2001. Ка почецима српске писмености. Београд: Откровење.
  6. Чигоја, Б. 1995. Најстарији српски ћирилски натписи (2. издање). Београд.

Александар Милановић, Филолошки факултет, Београд.

извор: Православна породица

Оставите одговор