Срби у Одеси – Прва српска добровољачка дивизија

Срби су у црноморској луци Одеси, током 19. и почетком 20. века имали значајну улогу у привредном, друштвеном, просветном и културном животу. Одеса је као град настала крајем 18. века, после протеривања Турака са овог подручја црноморске обале.

На месту данашње Одесе у античко доба постојала је грчка колонија Одесос. На истом локалитету, у време кијевске Русије подигнуто је утврђење Коцјубијево, које су 1540. године разорили Татари. У време турске владавине на месту данашње Одесе налазило се утврђење Хаџибеј. У руско-турском рату, 1791. године освојила га је руска војска коју је предводио легендарни генерал Александар Васиљевич Суворов. Непосредно по освајању, Суворов је 1792. године изградио нову тврђаву. Указом руске царице Катарине II, 1795. године, основан је град Одеса, добивши име по старој грчкој колонији. У Одеси су живели, или дуже и краће време боравили, бројни Срби.

“Понајвише јесу Росијани, после следују Сербљи“

Јоаким Вујић, српски театарски прегалац и путописац, почетком четрдесетих година 19. века одлучио се на путовање по источноевропским земљама, после којег је објавио књигу у Београду 1845. године под насловом Путешествије по Унгарији, Валахији, Молдавији, Бесарабији, Херсону и Криму“. У овој књизи, Вујић је описао Одесу и истакнуте Србе у овом граду.

За пола века, колико је постојала пре доласка Вујића, Одеса је доживела велики просперитет. У време када је ослобођена од Турака, била је „само један мали отрцани градић с неколико худи и сиромашни колибица сеном и сламом покривених. После лета 1794. почела се она правити како варош, тако равно и пристаниште и првејши њен основатељ био је генерал Суворов, који је овој новој вароши основателни камен положио, а после њега дође херцег француски именом Ришеље, који њу по новом плану расположи, раздели и усовершенствује, затим лета 1795. ова варош преименована буде от Хаџибеја на Одесу. Она лежи на једном возвишеном месту при Црном мору, и јест новејша варош, пак лепотом, числи се трећа у целој Империји Росијској, сиреч: перва је Петербург, друга је Москва, трећа је иста Одеса“, забележио је у поменутом делу Вујић.

Почетком 19. века, захваљујући привилегијама цара Александра I, почиње нагли раст овог града, у који долазе трговци са разних страна, међу којима и Срби. Јоаким Вујић, у поменутом раду даје податке о граду, када је у њему боравио 1842. године: „Еисло домова у Одеси находи до 8 000, а житеља на 50 000, от којих понајвише јесу Росијани, после следују Сербљи, Немци, Италијани, Французи, Шпањоли…“ Помиње и Татаре и Јевреје. Први Србин који је стекао велики углед међу трговцима био је Филип Лучић. Овај богати трговац је, према наводима Вујића, подигао „једно прекрасно здање“. Вујић помиње и друге угледне српске трговце у одеси. Били су то: Петар Поповић, Драго Котурић, Вид Милутиновић, Александар Дамјановић, Лука Ожеговић, Антоније Квекић и други.

У Одеси су живели бројни Срби, међу којима научни, просветни и културни прегаоци, банкари и трговци који су се истакли и као добротвори.

Јован Ризнић, у своје време најбогатији трговац у Одеси, био је покровитељ српским културним прегаоцима.

Родом из Трста, пореклом из херцеговачке породице, завршио је Доситејеву школу у родном Трсту, а права у Падови и Бечу. Двадесетих година 19. века дошао је у Одесу и за кратко време обогатио се трговином. У време рата Русије против Турске 1829. године, за услуге које је учинио руској војсци, цар Николаj I Романов доделио му је орден Светог Владимира и чин дворског саветника. Следеће, 1830. године Ризнић је оставио трговину и ступио у државну службу. Једно време је радио у Одеси, а потом прелази у Кијев, где је постао директор Државне банке. У то време унапређен је у звање државног саветника. Године 1853. оставио је државну службу, повукао се на своје имање Гопчицу крај Кијева, где је умро 1861. године.

Своју богату библиотеку поклонио је Народној библиотеци у Београду.

Пушкин се дружио са Србима у Одеси

У дому Ризнића у Одеси, двадесетих година 19. века, налазио се надалеко познати књижевни салон, у који су долазиле знамените личности из политичког, привредног и културног живота Одесе.

Посебно место међу гостима у књижевном салону припадало је А. С. Пушкину. Александар Сергејевич Пушкин, велики руски песник, родоначелник нове руске литературе, боравио је 1823-1824. године у Одеси међу Србима у дому Ризнићевих.

Пушкин се са напредним идејама упознао на Лицеју у Царском Селу. У стваралаштву младог Пушкина сјединили су се патриотски понос и борба руског народа, насупрот угњетавању и израбљивању коју је водила царска влада.

Друштвени бунт који је изразио у политичким и антирелигиозним стиховима изазвало је револт цара Александра I, који је одлучио да Пушкина пошаље у прогонство у Сибир или у Соловецки манастир. Првобитну одлуку, под утицајем Пушкинових другова, цар је заменио прогонством на муг, под изговором да је размештен у Јекатеринослав, у канцеларију генерала Н. И. Инзова. Пошто је због болести неко време боравио на Криму, септембра 1820. године доспео је у Кишињев, у канцеларију поменутог генерала, сада намесника Бесарабијске области. Овде је остао до јула 1823. године и повезао се са револуционарним покретом руске интелигенције и официра.

У време Пушкинова боравка у Кишињеву и Одеси, у овим градовима налазили су се многи Срби. Док су у Кишињеву, после пропасти Првог српског устанка, живели у избеглиштву са породицама многи устаници, дотле су у Одеси, у српској трговачкој колонији живели и стварали бројни Срби, заслужни за културу своје дијаспоре и нове домовине, као и народа из којег су потекли.

Код Пушкина, који је у Кишињеву живео у кући грчког трговца Липрандија, долазили су многи виђени Срби.

Са Пушкином су се сусретали руски академик, Србин, Атанасије Стојковић, ректор и професор Универзитета у Харкову, војвода Јаков Ненадовић, попечитељ унутрашњих дела у Карађорђевој Србији, са сином Јевремом, хусарским царским официром, као и Стефан Живковић, књижевник који је Пушкина упознао са делима Вука Караџића. У Кишињеву је у то време боравио и књижевник Лазар Арсенијевић Баталака који је учио децу богатијих српских избеглица. Овде се Пушкин упознао са Карађорђевим сином Алексом Петровићем, руским царским официром и његовим сестрама и мајком. Најмлађој Карађорђевој кћери, Стаменки, спевао је једну од својих „српских“ песама. У своје песништво унео је легендарни и митски лик вође српске револуције, вожда Карађорђа.

У време боравка у Бесарабији, Пушкин је ишао и у Измаил, где је био у дому Србина Николе Славића. Овде је упознао Ирину, рођаку Славићеву, која му је певала српске народне песме, преводећи их на руски.

Пушкин је, посредством својих пријатеља, 1823. године прешао у Одесу у дом Јована Ризнића. Душа књижевног салона била је супруга Ризнићева – Амалија, која је припадала чувеној српској грофовској породици Нако из Баната. У њену част Пушкин је испевао песме посвећене „госпођи Ризнић“. Ове топле лирске песме ушле су у све збирке Пушкинове лирике, а њени портрети цртани његовом руком, налазе се у рукопису „Евгенија Оњегина“.

У бројним сусретима са Србима, Пушкин се упознао са њиховом историјом, народним стваралаштвом и актерима устанка.

“Србијанка“ за три хиљаде талира

Катарина Ивановић: Сима Милутиновић Сарајлија, 1840.

Сима Милутиновић Сарајлија објавио је своје најзначајније дело “Србијанка“, уз материјалну помоћ Јована Ризнића. Родом из Сарајева, Сима Милутиновић, био је претеча српског романтизма. У историји српске књижевности означен је као претеча Бранка Радичевића, а инспирисао је и Његоша на „високе мисаоне узлете и драматско приказивање историјских догађаја“.

После пропасти Првог српског устанка, Сима Милутиновић је доспео у Кишињев, где су живели многи избегли српски устаници. Овде је окончао писање “Србијанке“, која представља опсежну песничку историју Првог српског устанка, у петнаест хиљада стихова народних десетераца. Представља први већи покушај стварања у духу народне поезије и спада међу значајна дела српске националне романтичарске поезије.

На препоруку Срба из Кишињева и Одесе, Јован Ризнић му је обезбедио три хиљаде талира за штампање и још по сто талира за наредне три године, док се књига не заврши. Сима Милутиновић је испунио обећање дато Ризнићу и “Србијанка“ се 1826. године појавила у Лајпцигу.

Атанасије Герески, богати трговац, народни добротвор, био је истакнути члан српске колоније у Одеси. Родом из Черевића у Срему, трговину је учио у Дунафелдвару и у Бечу, да би доспео до Трста. После краћег боравка у овом граду, међу угледним српским бродовласницима, банкарима и трговцима, доспео је у Одесу у време када је овај град почео да изрaста у снажни поморски и трговински центар. Вредноћом и умешношћу, стекао је довољно средстава да отвори самосталну радњу. Убрзо, постао је један од најбогатијих и највећих трговаца у Одеси. Биран је на разна почасна места и за депутата у Трговачком савету, а за своје привредне заслуге добио је висока одликовања.

После пола века живота у Одеси, седамдесетих година 19. века вратио се у завичај и са супругом се настанио у Черевићу, где је сиротињи „чинио многа добра“. После смрти супруге, 1880. године, преселио се у Нови Сад. У жељи да помогне „духовни развитак младежи српске“, дао је замашну своту од двадесет хиљада руских рубаља за отварање конвикта уз Српску православну велику гимназију у Новом Саду под именом Атанасеум. Од 1885. године, када је Герески умро, до 1914, када је избио Први светски рат, око шездесет питомаца уживало је стипендију „Атанасеума“, међу којима и потоњи председник Матице српске Тихомир Остојић и слависта Радован Кошутић, који је студије завршио у Одеси. Своје имање, 1883. године завештао је Матици српској, с тим да се оснује Фонд Атанасија Гереског „за награђивање српских књижевних дела или за потпомагање заслужних и сиротих књижевника српских, повременом или сталном годишњом потпором“. Међу бројним књижевницима, потпора је пружена и великом песнику Алекси Шантићу, у време када је тешко оболео.

Личанин, дворски саветник

Димитрије Тирол, српски културни посленик, оставио је драгоцене записе о Србима у Одеси и у Руском царству. Родом из Чакова, где је рођен и Доситеј Обрадовић, као књижевник и историчар, као цењени културни посленик, писао је књиге, сарађивао у новинама и часописима, издавао алманахе и календаре, оснивао библиотеке и друштва поклоника књиге. Посебно је истицао да је „српски списатељ и члан Ученог друштва у Одеси“.

Боравак Димитрија Тирола у Одеси од 1839. до 1841. године, иако временски кратак, по резултатима био је плодотворан. Упознао је живот српске дијаспоре у овом црноморском граду. У исто време, руску јавност упознао је са културним и просветним приликама и са историјом српског народа. Прикупио је значајну историјску грађу о Србима у Руском царству, која му је послужила за писање монографских радова.

Најпознатији рад који је написао на основу грађе прикупљене у Одеси је “Казивање старих Требјешана“. Сем тога, написао је и монографију о грофу Михаилу Милорадовићу.

За време боравка у Одеси упознао се и тесно сарађивао са Димитријем Максимовићем Књажевићем, попечитељем Одеског научног округа, оснивачем Одеског друштва историје и древности. По повратку у Београд, Тирол је овом знаменитом Србину посветио књигу “Подвизи Димитрија Максимовића Књажевића“. Димитрије Књажевић, рођен у Петрограду, потицао је из српске граничарске породице из Лике, одакле се доселио његов отац, који је подигао четири сина, међу којима и Димитрија.

Студије права Књажевић је завршио на Универзитету у Казању. Постао је дворски саветник, а четири године налазио се у дипломатској служби у Бечу. По повратку постао је вицегубернатор Петрограда. Добитник је више царских одликовања. Елан Руске академије наука постао је 1838. године. Године 1838. именован је за попечитеља Одеског научног округа. Ингеренције ове установе протезале су се на неколико губернија: Херсонску, Таврическу, Јекатеринославску, као и Бесарабију. Међу образовним установама на овом подручју биле су: лицеј, шест гимназија и четрдесетак средњошколских завода и училишта. Одеско друштво историје и древности, чији је Књажевић постао први председник, од оснивања 1839. године постало је научни центар за проучавање украјинског црноморског подручја. Књажевић је 1844. године покренуо часопис под називом “Записи“, који је био орган Друштва. У њему су објављивани прилози из историје, археологије, етнографије, нумизматике, географије и статистике. Омиљена литература, Вукове пословице.

Платон Симоновић, професор Ришељеовог лицеја у Одеси, државни саветник, потицао је из угледне српске породице. О њему Димитрије Тирол говори у писму Вуку Караџићу 1840. године, које му је послао из Одесе. У писму наглашава да „овај учени муж, г. Симоновић, уважава и поштује више вас, него икаквог српског литератора“. Поводом сукоба Вука са Јованом Хаџићем, у вези са реформом српског језика и правописа, Тирол обавештава Караџића да је Симоновић „ови дана читао вашу рецензију на Хаџића и његов утук на рецензију вашу и каже да сте ви основателно писали“. У истом писму, Тирол наглашава да Срби у Одеси и Српском Селу у близини Одесе радо читају његова дела. С тим у вези наводи пример Обреније Михајловне, „која је удата за Милоша, сина протопопа Раде Симоновића, живи у Српском Селу и често чита ваше Народне пословице. Треба и њу да пренумерирате и да јој један ексземплар ваши песама на дар пошаљете, јер ће она то волети, него да јој ико Бог зна шта да“.Каријера једног „монументалног“ глумца.

Василије Лучић Далматов, истакнути драмски уметник, потицао је из српске породице Лучића, једне од најугледнијих трговачких фамилија у Одеси. Глумом се почео да бави у родној Одеси као студент Ришељеовог лицеја, да би као млад доспео у Москву, у театар Танејева и Урсова. Овде је остао до 1873. године, да би наставио глумачку каријеру у Пушкинском театру. Врхунац у уметничкој каријери постигао је када је прешао у Петроград 1884, у најславније престоничко Александринско позориште. Овде је добијао велике улоге и постао омиљени првак петроградске публике. О њему је записано: „Цртеж тих улога одликовао се унутрашњим садржајем, богатством и дубином, јаркошћу, сочношћу, монументалношћу.“

Као свестрани позоришни интелектуалац, учествовао је у оснивању и раду петроградског Литерарно-артистичког круга, који је прерастао у Театар уметничко-артистичког круга, а касније опет у Театар уметничко-артистичког друштва, да би се на крају претворио у Суворински театар. Сви који су познавали Далматова сматрали су га изузетно паметним, и у исто време веома шармантним. Његова девиза била је: „Глумац мора да има стално спреман кофер и да исповеда филозофију стоицизма.“ Александринском позоришту остао је веран до краја живота, до 1912. године. Са много разлога Василије Лучић Далматов је оцењен као „један од наших сународника који је у својој области највише остварио на страни“.

Први светски рат представљао је велику прекретницу у историји српског народа. Противно својој вољи, Срби са територије Аустроугарске нашли су се на Источном фронту. Не желећи да ратују за интересе Хабзбуршке монархије против словенске и православне Русије, многи су се Срби, али и остали Словени, предавали руској војсци, захтевајући да се као добровољци укључе у српску војску, која се храбро борила против снага Централних сила, одневши на почетку рата две велике победе у Церској и Колубарској бици. Највећи број заробљеника налазио се на територији Украјине. Њихов центар је био кијевски заробљенички логор у Дарници. Сем Кијевске, на десетине хиљада заробљеника Срба и осталих Словена налазио се и у Одеској, Харковској и Јекатеринославској губернији. Жељу ових заробљеника да се боре на страни српске војске, руска влада је прихватила. У споразуму са српском владом у лето 1915. године отпочело је организовано пребацивање добровољаца из Украјине, Дунавом у Србију. До краја августа 1915. године у Србију је пребачено око 3 500 добровољаца.

Ступање Бугарске у рат на страни Централних сила, октобра 1915, међутим, онемогућило је даље пребацивање добровoљаца у Србију. Окупљање добровољаца у Украјини, који су у оваквим околностима још одлучније желели да ратују у саставу српске војске, настављено је упркос прекинутим везама руске са српском командом. Центар окупљања постала је Одеса. Овде су на организованом окупљању добровољаца најважнију улогу имали српски конзул Марко Цемовић и представник српске владе Милан Шаиновић. У Одеси је новембра 1915. године формиран Српски добровољачки одред, који је почетком 1916. године имао око хиљаду војника и официра. Прихватајући захтев српске владе да се од добровољаца у Русији формирају добровољачке јединице, руска врховна команда је у сагласности са царом Николajем II дозволила Србима, а уз њих и осталим Југословенима који су се налазили у заробљеничким логорима у Русији, да се сабирају у војничким командама, под руководством официра српске војске, као њен саставни део.

Прва српска добровољачка дивизија формирана је уз благослов цара Николаја II Романова у Русији, у Одеси, 16. априла 1916. године.

Прва српска добровољачка дивизија формирана је 16. априла 1916. године у Одеси. У њеном саставу се налазило близу 10 000 добровољаца, а командант је постао пуковник Стеван Хаџић. Током маја 1916. године српске добровољце у Одеси посетио је Никола Пашић, председник владе Краљевине Србије. Одлуком Руске врховне команде, Прва српска добровољачка дивизија је укључена у састав 47. руског корпуса и упућена на фронт у Добруџу. Тада је у саставу ове дивизије било близу 20 000 добровољаца. У садејству са руским и румунским трупама у борбама против бугарских, турских и немачких јединица које су трајале од 24. августа до 16. октобра 1916. године, половина састава била је избачена из строја. Њих преко 2 000 су изгубили живот или су нестали.

Ова дивизија се састојала од две бригаде и брдског артиљеријског дивизиона. Штаб Дивизије чинило је 77 официра и подофицира и 55 чиновника на челу са командантом Стеваном Хаџићем. Приликом формирања, Дивизија је бројала 9.911 војника добровољаца, а пред полазак на Добруџански фронт 18.459 војника и 555 официра. Највише их је било из Војводине 6225, Босне и Херцеговине 6177, Лике, Кордуна, Баније и Славоније 5263 и 355 војника из источног дела Србије. Према националном саставу била је то у правом смислу српска добровољачка дивизија. Крајем октобра, бројала је више од 21.000 добровољаца. (део текста из излагања кустоса Народног музеја у Зрењанину са отварања изложбе настале поводом стогодишњице формирања Прве српске добровољачке дивизије у Одеси. Изложбу је реализовала група аутора из „Удружења ратних добровољаца 1912–1918, њихових потомака и поштовалаца“ из Београда.)

Укрцавање Прве добровољачке дивизије у бродове

Југословенски програм у „Словенском југу“

Октобра 1916. дивизија је повучена у позадину. Упркос великим губицима, прилив добровољаца омогућио је формирање и Друге српске добровољачке дивизије у Одеси, у чијем се саставу нашло преко 11 000 добровољаца. У јесен 1916. године формиран је Српски добровољачки корпус, чији је командант био генерал Михаило Живковић. Уочи Фебруарске револуције 1917. године, у његовом саставу налазило се око 40 000 добровољаца. Штаб корпуса се налазио у Одеси; штаб Прве дивизије у Вознесенску, а Друге дивизије у Александровску. У Одеси је 17. априла 1917. године покренут лист „Словенски југ“, који је излазио до 1918. године. У листу је изложен програм, који се залагао за стварање јединствене државе Јужних Словена, уз „поседовање целокупне територије коју су Јужни Словени насељавали од древних времена“.У условима растућег револуционарног расположења, међу добровољцима у оквирима Српског добровољачког корпуса почеле су да се шире револуционарне идеје. Револуционарни покрет постао је масован после Фебруарске револуције 1917. године. Крајем марта 1917. године, из редова нижих официра, потекла је иницијатива за стварање војничких совјета у оквирима Добровољачког корпуса. Иницијативу су подржали и подстицали револуционарни совјети украјинског становништва на подручју између Одесе и Вознесенска, где су биле стациониране јединице Српског добровољачког корпуса. Команда Добровољачког корпуса покушала је да спречи продор револуционарних идеја међу добровољцима. У том смислу генерал Живковић је, наредбом од 18. априла 1917. године, увео четне, пуковске и дивизијске савете, као и Корпусни збор, са намером да преко њих утиче на политичко расположење у јединицама, али је постигао слабе резултате. На збору револуционарно опредељених добровољаца у Одеси као идеал прокламована је Федеративна Југославија.

Истакнуто је да „Руска револуција и победа руске демократије значе нову еру у историји човечанства и према томе руска револуција не може остати само руска“. Израз расположења револуционарног демократског покрета међу добровољцима било је формирање Југословенског револуционарног савеза у Кијеву у лето 1917. године. Организације Савеза су стваране међу југословенским добровољцима широм Украјине. Добровољачки корпус су почеле да напуштају присталице револуционарног покрета. Дошло је до осипања његовог састава. У лето 1917. године Добровољачки корпус је, у односу на стање пре Фебруарске револуције, био преполовљен. У њему је било око 20 000 добровољаца. У време Октобарске револуције 1917. године добровољци су активно учествовали у борбама у јединицама Црвене армије. Крајем лета 1917. године Прва српска добровољачка дивизија је поново упућена на фронт у Добруџу, али је због незадовољства војске убрзо повучена. Друга, са делом прве дивизије, преко Архангелска упућена је на Солунски фронт, где је стигла децембра 1917. године. Део добровољаца остао је у Русији, где их је затекло избијање Октобарске револуције. Они су преко Сибира упућени у Дајрен на Далеки Исток, одакле су британским бродовима пребачени на Солунски фронт, где су стигли фебруара 1918. године. На тај начин, на овом фронту се нашло око 12 500 југословенских добровољаца из Русије. Они су у саставу савезничких јединица учествовали у пробоју Солунског фронта и ослобађању домовине, 1918. године.

Аутор: др Љубивоје Церовић

Извор: srbijuvolimo

Оставите одговор