Распарчавање српског језика

Ако је језик којим нам се преко телевизије обраћа Расим Љајић бошњачки, језик којим говори Ивана Дулић Марковић – хрватски, а Мило Ђукановић – црногорски, који је онда српски језик

Шта је циљ Одбора за стандардизацију српског језика, који делује у САНУ?

Дa у Србији постоји центар за распарчавање српског језика и да он, под називом Одбор за стандардизацију српског језика, делује у Српској академији наука и уметности види се у књизи „Српски језик у нормативном огледалу“. Између 50 одлука Одбора за стандардизацију српског језика има и оних које су корисне, као и оних које су ирелевантне. У некој нормалној историјској ситуацији бављење језичким ситницама, недоумицама и финесама стварно има смисла. Али, прве две одлуке не тичу се ситница и, за разлику од осталих, од стратешког су значаја. Оне су погубне јер поричу идентитет и интегритет српског језика.

Првом одлуком легализује се новопроглашени бошњачки језик, уз већ „признати“ – „хрватски“ језик. Другом одлуком испољен је негативни однос према српској филолошкој традицији. Обе воде ка распарчавању српског језика, а последично, и ка распарчавању српског народа. Прва одлука је прихваћена још 1998. године под насловом Бошњачки или босански језик. Пошло се од тога да такав језик заиста постоји и само му треба одредити право име.

ОДБОР за стандардизацију видео је свој задатак само у томе да одговори на питање да ли га треба звати босански или бошњачки. Тако је једно од капиталних питања за српску лингвистику, која се тиче идентитета и интегритета српскога језика, добило исти третман као и питање да ли треба писати сат или час. Учињено је то у име новоустановљеног принципа да је језички стандард исто што и национални језик.

По овом принципу, који важи само за српски језик, имплицитно је речено: колико језичких стандарда, толико језика. У тренутку доношења ове одлуке није био утврђен црногорски језички стандард, и он ће од овог Одбора, из истих квази принципијелних разлога, једног дана бити проглашен за посебан језик.

Познато је да и енглески језик има више стандарда; да се британски енглески језик разликује од америчког, као и од аустралијског енглеског, али у свим случајевима то је увек енглески језик. Исказујући слепу лојалност Дејтонском споразуму, који се и није бавио питањима језика, али је био потписан тобоже, на четири језика: српском, хрватском, бошњачком и енглеском, српски лингвисти нису се потрудили да покажу да је тај Споразум писан не само на два језика: на енглеском (америчком језичком стандарду) и на српском (у српској, хрватској и бошњачкој верзији).

ИЗРАЗ „бошњачки језик“ до Дејтона постојао је само три ратне године, а онда је тај израз стекао исти статус са изразом „српски језик“. И то тако што су га српски лингвисти експлицитно подржали. Израз „хрватски језик“ с правом се односи на чакавско или кајкавско наречје; али тим наречјима није писан Дејтонски споразум. Писан је у хрватској стандардној језичкој верзији српског језика.

Дејтонски документ нису писали лингвисти већ политичари. Али прву одлуку Одбора за стандардизацију српског језика писали су официјелно репрезентативни српски лингвисти. И они су стандарднојезички израз Хрвата и Муслимана ставили у исти ранг са српским народним и књижевним језиком.

Ако је језик којим нам се преко телевизије обраћа Расим Љајић бошњачки, језик којим говори Ивана Дулић Марковић – хрватски, а Мило Ђукановић – црногорски, који је онда српски језик? Јесу ли Вук и Шантић писали бошњачким или српским језиком? Репрезентативни српски лингвисти као да нису свесни шта оваквим својим одлукама приређују свом језику и свом народу. Последице овакве језичке политике стварају хаос. Наопаким лингвистичким одлукама даје се за право произвољним политичким ставовима који кажу да се на северу Бачке говори: мађарским, српским, хрватским, буњевачким, црногорским, југословенским језиком, а можда и некако другачије. Да ли би ико озбиљан у научном свету поступио овако као Одбор за стандардизацију српског језика у својој одлуци.

ЗАШТО српски лингвисти тако раде? Зато што тако ради идејни центар за распарчавање српског језика у Загребу који је српским лингвистима дотурио идеју о стандардизацији као врховном језичком закону. Довољно је погледати Нову декларацију (из 2005. године) Хрватске академије знаности и умјетности – ХАЗУ. Српски лингвисти су одрадили задатак који су добили из Загреба. Зар онда није тачно да САНУ, у овом, језичком домену, и даље делује као пуки огранак ХАЗУ? Одбор се показао ревносним у затирању српске филолошке традиције и јавности јасно поручио: Треба одбацити славистику и српску филолошку традицију (србистику) из прве половине 19. века, коју симболизује Вук Караџић. Дакле, треба одбацити онакву традицију какву у својим националним филологијама, постојано чувају сви словенски народи. Ниједна од тих националних филологија није довела до тога да се њихови национални језици распарчају на четири и више језика.

ОВОВРЕМЕНО политичко насиље оличено је и у предлогу експертског тима, аутора текста новог Устава Црне Горе, који не поричу да је име језика лингвистичко питање, али без уважавања лингвистичких и филолошких закона насилно праве законски акт којим бришу име српског језика и истовремено том укинутом српском имену додељује име црногорске државе, наглашавајући да је питање језика и политичко питање, у преломним историјским периодима примарно државотворно питање, да су сазрели услови да се име језика измени.

О овом сатирању и поништењу, о овом актуелном злу које деценијама ломи и разграђује духовну карту српског народа, српског језика и православне вере, у неизвођеној драми Ивана Негришорца: „Видиш ли свице на небу“, један од јунака каже: „Овде је фалсификована историја стварана више од пола века! Једноставно, они који су пристајали на такву забуну, имали су користи од тога! Они који нису пристајали, били су кажњавани! Нажалост, увек је било финансијера који се труде да стање оваквог заборава, слепила и лудила трајно остане! … Сваки народ можеш овако уништавати, само ако има довољно финансијера и за такав пројекат.“

ДА ништа није случајно потврђује нам и Резолуција о уставним променама у Босни и Херцеговини коју је крајем јуна о.г. усвојила Парламентарна скупштина Европе у Стразбуру, предлажући између осталог – зарад нормалног функционисања државе – и увођење једног службеног језика – босанског уместо садашња три (српског, хрватског и босанског). Резолуција, додуше, има карактер препоруке, али искуство из последњих 15 година говори нам да је питање времена када ће „добронамерна сугестија“ постати прво отворени притисак, а затим брутално наметање припремљеног решења.

Сукоб духа и силе

Поводом тврдњи да је са нестанком тоталитарних режима престао политички значај писца, да је у демократским друштвима он на маргини, Милован Данојлић је рекао: То је површно запажање, истина другог реда. Некадашњи дисиденти су потиснути са сцене, али сукоб између Духа и Силе наставља се на једној много вишој равни. Маргиналци као што су Ноам Чомски, Петер Хандке или Александар Зиновјев још како загорчавају живот својим владама. Нови тоталитарни силник зове се Новац; он је јачи и опаснији од комунистичких властодржаца. У жељи да овлада планетом напредује много брже од Коминтерне. Кад се упореди са продорима мултинационалних компанија, Коминтерна делује данас као певачка дружина. Новом силнику сметају националне културе, националне цркве и национална прошлост. Није задатак књижевности да напада или брани неки режим, него да васпитава осећања људи, да их упућује на размишљање и да одржава језик.

Живорад Ајдачић

Текст је део фељтона из “Вечерњих новости“ настао као избор текстова из књиге Живорада Ајдачића „Културна политика у транзицији“ у којима се аутор, без зазора, упушта у рашчлањивање узрока и последица многих збивања која се тичу самог опстанка српског друштва, будући да је култура онај суптилни сеизмограм што бележи перспективе успона или пропадања једне нације.

Извор: Новости

You may also like...

Оставите одговор

%d bloggers like this: