Име лозу краси

Потпуно је из­ве­сно да они ко­ји но­се пре­зи­ме Са­на­дер, Ме­сић или Стар­че­вић има­ју срп­ско по­ре­кло. Иако су ово име­на бив­ших хр­ват­ских ли­де­ра, ет­но­ло­зи Ра­до­мир Ра­кић и Ве­ра Ста­ни­са­вље­вић-Ра­кић, ко­ји се већ де­це­ни­ја­ма ба­ве по­ре­клом и пре­зи­ме­ни­ма срп­ских по­ро­ди­ца твр­де ка­ко ова пре­зи­ме­на по­ти­чу са те­ри­то­ри­ја на­ста­ње­них срп­ским жи­вљем.

Та­ко пре­ци Ан­те Стар­че­ви­ћа, ро­до­на­чел­ни­ка хр­ват­ске иде­је, по­ти­чу из око­ли­не пла­ни­не Ста­ри Влах у око­ли­ни Ужи­ца, док су Ме­си­ћи за­бе­ле­же­ни у ма­на­сти­ру Ме­сић, у око­ли­ни Вр­шца. Овај ма­на­стир осно­вао је ар­хи­е­пи­скоп Ар­се­ни­је, на­след­ник Све­тог Са­ве на тро­ну ас­хи­е­пи­ско­па Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве.

Са­на­де­ри су за­бе­ле­же­ни као па­ро­хи­ја­ни пра­во­слав­ног ма­на­сти­ра Ле­па­ви­на у за­пад­ној Сла­во­ни­ји на­пра­вље­ног још 1555. го­ди­не.

Лоши зидари – Кривокуће

Један од бивших ли­де­ра БиХ Ејуп Га­нић во­ди по­ре­кло из фа­ми­ли­је Ми­ли­ћа из Ку­ча. Ми­ли­ћи, опет, во­де по­ре­кло од јед­не гра­не Мр­њав­че­ви­ћа, ко­ји су се по­сле бит­ке на Ко­со­ву скло­ни­ли у овај крај.

На пре­зи­ме­на срп­ског по­ре­кла Ра­ки­ћи су на­и­ла­зи­ли у обла­сти­ма од ју­жне Ал­ба­ни­је и се­вер­не Грч­ке, дуж це­лог хр­ват­ског при­мор­ја и остр­ва, па до Аустри­је, Ма­ђар­ске и чак, Ру­си­је.

– У Бур­ген­лан­ду у Аустри­ји по­сто­је две ет­нич­ке гру­пе „Што­ји“ и „Вла­ји“ – ка­жу Ра­ки­ћи. – И јед­ни и дру­ги су по­ка­то­ли­че­ни Ср­би. По­зна­то је да су Хр­ва­ти од­у­век име „Влах“ ко­ри­сти­ли као по­ни­жа­ва­ју­ће име за Ср­бе. Ду­го су чак и у зва­нич­ним по­пи­си­ма има­ли ту од­ред­ни­цу. На­рав­но, у Кра­ји­ни је чак 80 од­сто ста­нов­ни­штва би­ло срп­ског по­ре­кла.

Та­ко у књи­зи „Срп­ске по­ро­ди­це и пре­зи­ме­на“ Ра­ки­ћи на ве­о­ма ин­те­ре­сан­тан на­чин иду тра­гом по­ре­кла по­је­ди­них по­ро­ди­ца. Иако им се го­спо­ђа Со­ња Би­сер­ко ни­је лич­но обра­ти­ла, ис­тра­жи­ва­ли су по­ре­кло ње­ног пре­зи­ме­на и на­шли га у се­лу Книн­ско По­ље, у до­ку­мен­ти­ма из до­ба Пр­вог свет­ског ра­та. Та­мо, по­ред два­де­се­так срп­ских до­ма­ћиснта­ва „жи­ви и шест до­ма­ћин­ста­ва по­ро­ди­це Би­сер­ко, ко­ји сла­ве Вра­чев дан“. Ра­ки­ћи бе­ле­же да се они ту на­се­ља­ва­ју на по­зив Ту­ра­ка још 1522. го­ди­не, кад и Ра­шко­ви­ћи, чи­ји су по­том­ци Јо­ван Ра­шко­вић и ње­го­ва кћер Сан­да Ра­шко­вић Ивић. Па не­ка не­ко ка­же да се исто­ри­ја не по­на­вља.

Српске породице и презимена

Ка­ко су срп­ске по­ро­ди­це до­би­ја­ле нео­бич­на пре­зи­ме­на ви­ди се на при­ме­ру пре­зи­ме­на Ва­ри­ћак. Иако је оно ве­о­ма за­сту­пље­но у да­на­шњој Хр­ват­ској, Ва­ри­ћа­ци су се пр­во пре­зи­ва­ли Ма­ри­ја­но­вић и би­ли су по­ре­клом из око­ли­не Кра­гу­јев­ца, али су то­ком ве­ли­ке се­о­бе 1690. го­ди­не кре­ну­ли пре­ко Са­ве. Аустриј­ске вла­сти су их за­у­ста­ви­ле и на­се­ли­ле на Кор­дун, у око­ли­ни Ко­ре­ни­це. Ина­че, са­ма реч „ва­ри­ћак“ се од­но­си на ме­ру за жи­то, и сре­ће се ме­ђу мли­на­ри­ма. У то вре­ме онај ко­ји не­што за­бр­ља ни­је ура­дио „оно“ у ча­бар, већ у ва­ри­ћак. Све ове по­ро­ди­це сла­ве исту сла­ву – Све­тог Ђор­ђа.

– Два бра­та су се по­све­ти­ла гра­ђе­вин­ском за­на­ту, тре­ћи је остао мли­нар, а че­твр­ти је ве­ро­ват­но био гра­ни­чар – ка­жу Ра­ки­ћи. – Та­ко су и њи­хо­ви на­след­ни­ци по­не­ли нео­бич­на пре­зи­ме­на. По­што је пр­ви био до­бар гра­ђе­ви­нар про­зва­ли су их Сто­ку­ће, што им је оста­ло и по­ро­дич­но на­сле­ђе. Дру­ги се баш ни­је „про­сла­вио“ па је по­стао Кри­во­ку­ћа, тре­ћи је на­ста­вио по­ро­дич­ни за­нат и остао је Ва­ри­ћак, а че­твр­ти је са­чу­вао пре­зи­ме Мар­ја­но­вић.

Около Истанбула течни српски

Међу без­број ин­те­ре­сант­них при­ме­ра, Ра­ки­ћи на­во­де и да је ве­ли­ки ру­ски пи­сац Вла­ди­мир Во­ји­но­вич по­ре­клом Ср­бин, али чак и ве­ли­ки гроф Ра­јев­ски, ко­ји је ин­спи­ри­сао Ла­ва Тол­сто­ја за лик Врон­ског у „Ани Ка­ре­њи­ној“.

– Глав­но­ко­ман­ду­ју­ћи ру­ске вој­ске био је из­ве­сни Ни­ко­лај Алек­се­је­вич Ми­љу­тин, чи­је пре­зи­ме је си­гур­но срп­ског по­ре­кла – ка­же Ра­кић. – Упра­во он је по­слао Ра­јев­ског у Ср­би­ју 1868. го­ди­не, ка­ко би утвр­дио шта је Ср­би­ји по­треб­но у слу­ча­ју ра­та. Да ли је слу­чај­ност да су упра­во њих дво­ји­ца би­ла за­ду­же­на за овај по­сао, осим ако ни­су има­ли и за­јед­нич­ко по­ре­кло?

Ка­о ве­о­ма ин­те­ре­сант­но ме­сто до ко­јег су на­ши пре­ци сти­гли Ра­ки­ћи из­два­ја­ју ју­жну Ита­ли­ју, у око­ли­ни Ба­ри­ја. Ка­ко об­ја­шња­ва­ју, та­мо је срп­ски жи­ваљ био на­се­љен по­сле па­да де­спо­та Сте­фа­на Ла­за­ре­ви­ћа.

– Та­мо је кра­јем 19. ве­ка про­фе­сор Ри­сто Ко­ва­чић, ина­че члан Срп­ског уче­ног дру­штва на­ла­зио ико­не Све­тог Са­ве, али и дру­гих срп­ских све­та­ца у ку­ћа­ма – ка­жу Ра­ки­ћи. – Иако су би­ли већ ве­ко­ви­ма по­ка­то­ли­че­ни, на­ши пре­ци су чу­ва­ли сво­је за­штит­ни­ке из не­ког прет­ход­ног, за­бо­ра­вље­ног жи­во­та.

На гра­ни­ци са ми­том је и при­ча о Га­ли­пољ­ским Ср­би­ма. На­и­ме, они су на­сил­но би­ли на­се­ље­ни у око­ли­ну Истанбу­ла, на Га­ли­по­ље, и ту су ус­пе­ли да очу­ва­ју ста­ри го­вор пу­них 300 го­ди­на. По­сле Пр­вог свет­ског ра­та тра­жи­ли су ре­па­три­ја­ци­ју, па им је удо­во­ље­но та­ко што су вра­ће­ни у Грч­ку, а по­том у ме­сто Пех­че­во, уз гра­ни­цу Бу­гар­ске и Ма­ке­до­ни­је. Тек су по­бу­га­ре­ни то­ком Дру­гог свет­ског ра­та, а је­дан од на­ших нај­по­зна­ти­јих лин­гви­ста Па­вле Ивић док­то­ри­рао је ана­ли­зи­ра­ју­ћи њи­хов нео­би­чан го­вор.

– Не по­ри­че­мо ни­чи­је на­ци­о­нал­но опре­де­ље­ње и под­ра­зу­ме­ва се да сва­ко има пра­во из­бо­ра ко­јој на­ци­ји при­па­да – за­кљу­чу­ју Ра­ки­ћи. – Ме­ђу­тим, по­ре­кло је са­мо јед­но и то је Бо­жи­ји из­бор. То се не ме­ња.

Украјина

Имена не­ких обла­сти и др­жа­ва и да­нас ја­сно го­во­ре ка­кво им је би­ло пр­во­бит­но по­ре­кло. Та­ко Ра­ки­ћи на­по­ми­њу да је на­ста­нак име­на Укра­ји­не исти као и на­ше Кра­ји­не. Нај­зад, ка­ко твр­де, и на­ста­нак ру­ског на­ци­о­нал­ног би­ћа ве­зан је за град Ки­јев.

Црногорци

Етнолози раз­ли­ку­ју Ста­ру Цр­ну Го­ру до 1878. го­ди­не и Бер­лин­ског кон­гре­са од ове, да­нас по­сто­је­ће. До та­да је по­сто­ја­ло са­мо ње­но уже је­згро, ко­је су са­чи­ња­ва­ле че­ти­ри на­хи­је са се­ди­штем у Це­ти­њу и се­дам „Бр­да“ (ве­ли­ких пле­ме­на). Тек од та­да Цр­ној Го­ри по­чи­ње да при­па­да ис­точ­на Хер­це­го­ви­на ко­ја об­у­хва­та Дроб­ња­ке, са се­ди­штем у Жа­бља­ку, Пи­ву, Ба­ња­не и Ник­шић­ки крај. До та­да су жи­те­љи ових кра­је­ва би­ли Ср­би, а не Цр­но­гор­ци, до­ду­ше уз ве­ли­ке сим­па­ти­је и љу­бав пре­ма њи­ма.

Риста

У старим срп­ским кра­је­ви­ма рет­ко и те­шко се из­го­ва­ра­ло сло­во „х“, па се у не­ким за­кле­тва­ма на­и­ла­зи на ре­чи „та­ко ми Ри­ста“, што се, на­рав­но, од­но­си на Си­на Бо­жи­јег. Та­ко да но­си­о­ци овог име­на, од­но­сно пре­зи­ме­на ко­је из ње­га из­ви­ре зна­ју да у ства­ри но­се име по Ису­су Хри­сту.

Египћани

Поједини до­ма­ћи Ро­ми су се на прет­ход­ним по­пи­си­ма из­ја­шња­ва­ли као Егип­ћа­ни, што, пре­ма Ра­ки­ћи­ма, ни­је не­ло­гич­но. Они су сти­гли код нас, по­ву­че­ни сво­јим но­мад­ским жи­во­том, из Афри­ке. И реч „копт“ је на­ста­ла од ре­чи „Еги­пат“.

Зоран Николић

Извор: Вечерње новости

You may also like...

Оставите одговор