Херцеговина од најстаријих дана

Да бисмо заокружили тему о историји Требиња и Херцеговине, а уједно и да би оповргли заблуде о томе да су некада у Херцеговини живјели црнци и Монголи, вратићемо се у најдаљу познату прошлост. Тиме бисмо ову тему у потпуности освијетлили.

У вишемиленијумском континуитету на просторима Босне и Херцеговине развијале су се домородачке културе од неoлита па до “илирског” периода. И све оне представљају континуитет до данашњих дана, без наглих промјена.

Једно од најстаријих и најзначајнијих станишта људи на овим просторима је Бадањ код Стоца. Датовањем радиоактивним угљеником утврђена је старост налазишта на период 12.000 до 14.000 г.с.е. на крај позног леденог доба.

Археолошко налазиште Бадањ

Посебно значајно откриће на овом налазишту је гравирани цртеж у стијени који представља најстарији споменик умјетности у БиХ. Цртеж представља коња нападнутог стрелицама. Анализа количине нађених кости показује да су на Бадњу живјеле или мале групе ловаца, или заједнице само у кратким временским периодима, или и на једно и на друго.

Према анализи фауне и палеогеографској реконструкцији, бројност групе која је овдје могла задовољити животне потребе била је 10 -15 особа. Ови људи су били ловци сакупљачи.

Пећина Бадањ

 

Пећина Хахара

На тешко приступачним обронцима кањона Брегаве, испод села Боројевићи, налази се пећина звана Хахара. Дуга је око 18 метара и просјечне ширине око два метра.

У бадањској пећини живио је палеолитски хомо сапиенс (реконструкција).

Од тада па кроз неолит није престајао културни развој овог подручја, која обилује налазиштима развоја људских заједница, која су само дјелимично истражена. Ово се односи и на налазишта у околини Требиња која су такође недовољно истражена, а потпуно необиљежена и незаштићена.

Тек са појавом старчевачке и винчанске културе долази до првог развоја “савремене цивилизације”.

Долином Саве, Дрине и Босне долази до расељавања савременог човјека Homo helmikus Cromagnon-Dinaric расе. Он је са собом носио и сва обиљежја тада савремене цивилизације из Подунавља. За разлику од своје постојбине, они су се у Босни и Херцеговини углавном бавили сточарством.

У неолиту у долини Босне развила се богата и дуготрајна бутмирска култура (V и IV миленијум с.е.). Била је то варијанта старчевачке и винчанске културе.

Реконструкција насеља бутмирске културе

Највеће насеље и највећа некропола бронзаног и гвозденог доба на читавом европском тлу био је Гласинац на Романији. На 1.000 км² гласиначког подручја, од непрегледног броја тумула, истражено је преко 1000.

Гласиначка култура се простирала у југоисточној Босни и источној Херцеговини, а самим тим је обухватала и подручје нашег Требиња.

И сада долазимо, по нама, до онога што је за нас Србе битно. Сматра се, по представницима Бечко-берлинске историјске школе, да је гласиначка култура припадала једном од највећих илирских племенских савеза Аутеријатима. На основу бројних налазишта и обиља археолошког материјала ова култура је у потпуности била ослоњена на културу Подунавља.

Украсни предмети у гробовима су карактеристични за бронзано доба средњег Подунавља, посебно за западносрпску варијанту ватинске културе, што указује на културну и етничку сродност.

У Херцеговини су биле познате и друге “илирске” племенске заједнице и културе поред Аутеријата. То су Деситијати, Даорси, Ардијејци, Енхелеји…

Молимо вас да узмете у обрзир да су имена ових савеза и племена грчка и римска. Да бисмо вам објаснили како је дошло до замагљења историје због употребе грчких и римских назива ево примјера.

Узмите за примјер Етрурце. Живјели су на просторима данашње Италије. Наиме, Етрурцима су их звали Римљани. И нико никада не би знао ко су они да њихов језик није коначно протумачен. Они су себе у свим сачуваним рукописима звали Раси, Расени, Рашани, а то је саме друго име за Србе.

Етрурска фреска

Користили су винчанско писмо, поштовали бога Перуна, себе звали Рашанима, па сами закључите ког су рода били.

На исти начин се, по нама, могу посматрати и Илири. Били су насљедници винчанске културе, говорили српским језиком, а антрополошки и генетски били скоро сасвим исти са данашњим Србима, а прије свега са Херцеговцима.

Даорсон

Даорсони су створили у области данашње Херцеговине врло напредну културу. Киклопске зидине тврђаве њиховог главног града Даорсона код Стоца и данас задивљују.

Даорсон

На званичном сајту Туристичке организације града Требиња пише да је Клобук најстарија тврђава на простору Босне и Херцеговине, IX вијек. Предлажемо да се убудуће, прије него што се тако нешто напише, провјере сви подаци и историјске чињенице.

Гласиначка култура бронзаног доба била је претеча по облицима, стилу и техници каснијих култура гвозденог доба западне и централне Европе.

Ту, прије свега, мислимо на халштатску (800-500 г.с.е. у Аустрији) и латенске (500 г.с.е. до почетка н.е. у Швајцарској). Међутим, обје ове културе се у званичној историји, а у духу германске досељеничке теорије о Србима, приписују Келтима, а не подунавским културама којима заиста припадају.

У Босни и Херцеговини најдуже је било сачувано изворно аријевско-прасловенско, тј. српско, предхришћанско насљеђе и традиција.

Надамо се да смо овим чланцима успјели да вас бар покренемо да размислите о свему, а не да прихватате теорију германске историјске школе здраво за готово.

Да ли треба олако прихватити да су сви ти Илири, Трибали, Далмати, испарили са Балкана и да је неки народ којима су дали име „Словени“, пао с` Марса. Зар треба повјеровати у то да је некаквих 500.000 варварских Словена (сада су мало ретерирали па кажу да је дошло око 50.000) дошло у ове крајеве и асимиловали некакве Илире, Трибале, Трачане (за које Херодот каже да су најмногољуднији послије Индијаца).

А шта рећи о запису историчара Халкокондила: “Τριβαλλοι, Σερβλοι, ο δε ευνοζ παλαιοτατον και μεγιοτον των ευνων “, односно „Срби Трибали, народ најстарији и највећи од свих народа, поуздано знам“.

Грци су често ако ријеч почиње са С мијењали у слово Т. Тако да је Трибалија ништа друго до Србалија, Србија.

Владајућа теза да историја европске цивилизације потиче од Грчке и Рима, а да је древна Европа била варварска, увелико је уздрмана најновијим археолошким, антрополошким, генетским и другим открићима 19. и 20. вијека.

То и јесте највећи проблем, јер је историја онаква какву и данас уче наша дјеца, искривљена, написана на основу одређених политичких интереса, пуна и препуна рупа и нелогичности.

Борба Илира и Римљана

А шта о томе, да су Илири били Срби, кажу:

Страбон (I век с.е.) налази Србе у Илирији од Јадрана до Дунава, а планину Динару назива Србском планином.

Кајус Плиниус, то јест Плиније Старији (I вијек н.е.) налази Србе на предјелу савремене Херцеговине. Поред тога, он набраја илирска племена која су пописана 12 године н.е. ради давања војних обавезника у легије, и сва та илирска племена која је поменуо су данашња српска братства. То су: Диндари (Диндарићи), Дермастије, Глиндићи, Деснијати, Денде, Деретићи, Грабљани, Лабеати, Рудињани итд.

Апиан из Александрије (I век н.е.) каже да су Срби и Трибали главна племена Илирије. Пошто су код свих византијских писаца Трибали и Срби једно те исто, то по Апиану значи да је Илирија била насељена Србима.

Дион Касиус (II век н.е.) помиње Србе у Илирији, а он је то добро знао, био је ту на служби као римски префект Илирије.

Клаудиус Птоломеј (II век н.е.) помиње Србе као народ у Илирији, а затим и град “Сербинон” који је савремени Загреб.

Несторова Хроника обухвата догађаје од половине IX вијека са освртима и на ранија времена, и каже да су сви Словени поријеклом из Илирије. То се снажно доказује и помоћу топонима.

Анонимни космограф из Равене (VII век) разликује три Србије у Европи. Прва је илирска под којом подразумијева и стару Македонију, од Јадрана и Бијелог мора до Дунава, друга је отаџбина античких Дачана, од Дунава до Карпата, а трећа отаџбина Сармата, од Карпата до Балтичког мора.

Јован Зонара назива Илирију, ону од прије римског освајања, из времена Аргона и Теуте, дословно “Србском империјом”.

За све друге византијске писце Срби су Илири, односно Далмати или Трибали. То су све антички називи за Србе на Хелмском полуострву.

Велики број писаца свјетског гласа из XVI, XVIII и XIX вијека слаже се са античким и средњовјековним писцима, па да напоменемо само неке од њих: Тојнби, Чајлд, Ди Канж, Де Сент-Мари, Бохардус, Орбини, Бергман, Боман, Фон Готлоб и други.

Требињци, ми смо одувијек своји на своме.

(Завршни текст из серијала текстова о прошлости Требиња и Херцеговине редакције Требиња лајв)

Извор: Требиње лајв

Оставите одговор