Бранко Перуничић – великан српске историографије

Уз 25 монографских дела о градовима Србије, др Перуничић је објавио „Писма српских конзула из Приштине 1890–1900” (1985), онда „Сведочанство о Косову” (1988), а потом и „Зулуми ага и бегова у косовском вилајету” (1989), капитална дела српске историографије.

Кад је својевремено објављена студија др Бранка Перуничића „Писма српских конзула из Приштине (1890–1900)”, ово историографско штиво, засновано на помном, дуготрајном истраживању архивских извора првог реда, изазвало је велику пажњу научне и најшире јавности.

Бранко Перуничић, Фото: Политика

Узаврела политичка свакодневица ондашње СФР Југославије и Србије, те 1985. године, била је снажно обележена све отворенијим наступом носилаца сепаратистичких и националистичких пројеката који су јасно претили разградњи савезне државе.

Неспособност државног и партијског врха, зачауреног у догматизам и самољубље, да одговори на изазове дубоке економске, политичке и друштвене кризе, само је давала ветар у леђа осокољеном сепаратизму, поготово покрету косовскометохијских Албанаца за отцепљење од Југославије и за стварање велике Албаније.

У таквим околностима књига др Бранка Перуничића и у њој до тада објављена, мало позната или непозната грађа, битно је осветлила дубље слојеве српско-албанских односа, што значи да је дала могућност и за пуније, квалитетније и одговорније сагледавање збивања на Косову и Метохији.

„У разговору са кћерком угледног српског историчара, књижевницом Зорицом Перуничић, сазнали смо ових дана да се у рукописној заоставштини њеног оца налази и обимно дело „Настајање велике Албаније на Балкану”, с пратећом архивском документацијом на око 15.000 страница.

У овом рукопису, др Перуничић је изнео синтезу и архивску грађу о великој Албанији, истраживану током више деценија, чему је допринела и чињеница да је био југословенски амбасадор у Тирани између 1946. и 1948. године.

Поводом Перуничићеве смрти, његов колега, академик Андрија Раденић је пре две деценије написао у „Политици”: „Изузетну истрајност у научноистраживачком раду је демонстрирао свакодневним вишечасовним радом у архивима Србије на прегледу и одбиру историјских аката, зарад њиховог сачувања од заборава штампањем, и то у раду којим се продужавао његов свакодневни седмочасовни или осмочасовни канцеларијски рад у САНУ (Перуничић је од почетка 1960-их до краја живота био координатор научног рада САНУ – прим. а.).

Плодови тог и таквог, могло би се рећи јединственог по истрајности и трајању, архивског истраживачког рада, без прекида 40 година, исказани су у 36 волуминозних књига и стотинак расправа, чланака, прилога. Нашао је времена и за објављивање новооткривених детаља прошлости на страницама наше ’Политике’, од интереса и за ширу читалачку публику”.

Уз „Писма српских конзула из Приштине (1890–1900)”, Перуничић је објавио и дела „Сведочанства о Косову” и „Зулуми ага и бегова у Косовском вилајету”.

„Скроман”, каже нам књижевница Зорица Перуничић, „мој отац био је бескомпромисно посвећен само науци и истраживању. Изричито је одбијао примамљиве понуде, на пример да буде предавач на универзитетима у Калифорнији, Њујорку или Паризу. Његов идеал био је да иза себе остави вредно научно дело. Мој отац оставио ми је аманет да рукопис ’Велика Албанија’, необјављен за његовог живота, угледа светлост дана.”

Овај текст, који можда може да томе допринесе, завршићемо аргументима академика Андрије Раденића:

„Перуничићеве књиге су изузетне и по документацији историјског развоја наших многобројних државних, судских, управних, просветних, културних и научних институција, као и оних политичких, друштвених и социјалних. Његови списи могу допринети и откривању дубљих корена наших садашњих недаћа. Непознавањем Перуничићевих историографских доприноса могло би се, такође, потврдити да је историја учитељица живота само у теорији апстрактних разматрања а не и у прагматици конкретних, судбоносних питања”.

Градови Србије

О тематском опсегу рада др Бранка Перуничића, његовој дубокој преданости истраживању архивске грађе и настојањима да реконструише главне историјске токове у првом веку модерне Србије, сведоче монографије о 25 градова Србије, о Београду, Краљеву, Чачку и Горњем Милановцу, Ваљеву, Смедереву, Петровцу на Млави, Параћину, Пожаревцу, Светозареву, Деспотовцу са околином…

Прве мо­но­гра­фи­је и до са­да нај­де­таљ­ни­је упра­во је на­чи­нио Перуничић: о Кра­ље­ву, Чач­ку, Бе­о­гра­ду, Гор­њем Ми­ла­нов­цу, Ва­ље­ву, Кру­шев­цу, Па­ра­ћи­ну, Све­то­за­ре­ву, Сме­де­ре­ву, Алек­син­цу, Сме­де­рев­ској Па­лан­ци… Сва­ка има ви­ше од 1.200 стра­на. По­след­њу мо­но­гра­фи­ју По­жа­рев­ца об­ра­дио је на 2.000 стра­на.

Оставио је за собом и незаобилазна дела „Постанак и развитак баштина на подручју Суботице од 1868”, „Земљишна својина у Србији 1815–1845”, „Друштво српске словесности 1841–1864”, „Српско учено друштво 1865–1893. и Српска академија наука 1886–1893”…

Готово без изузетка, дела др Перуничића, редовно великог формата, нису имала мање од 600, а често би премашиле 1.000, у неким случајевима и 2.000 страница штампаног текста.

Слободан Кљакић

Извор: Политика

You may also like...

Оставите одговор

%d bloggers like this: