Тајни живот српског владара из сенке

Српски племић-монах Данило Други био је архијереј, ратник, државник и књижевник, моћан и поштован на дворовима Немањића у 13. и 14. веку. Носећи и мач и мантију, био је командант битке за Хиландар и десна рука краља Милутина, а о њему се тако мало зна. Његово световно име ни данас није познато, а житија наводе да је у младости био миљеник краља Милутина, баш као што је принц Растко био мезимац Стефана Немање.

Такође, слично Светом Сави, младић бежи на Свету гору где постаје монах Данило, али нема времена да буде испосник, јер следеће три године командује одбраном Хиландара од опсаде Каталанске компаније, најокрутније најамничке трупе у 13. веку.

Значај те битке је огроман, јер је око 1300. Света гора била верски, политички, дипломатски и обавештајни центар целог православног света, смештена на неутралној територији у Ромејском царству. За православце је Атос био оно што је за католике био Ватикан, кажу историчари.

Архиепископ Данило II (лево) са пророком Данилом – Пећка патријаршија

– Ишчитавајући изнова документе о Милутиновом времену, види се да је Данило његов штићеник и најповерљивији сарадник – каже историчар проф. др Влада Станковић. – То је невероватна личност, архијереј, ратник, државник и књижевник, моћан и поштован на дворовима свих Немањића. Он је дословно постављао краљеве на трон, а на историјској сцени први пут заблистао као командант битке за Хиландар.

Мистериозни племић

Опсаду и пљачку Свете горе, симбола православног „византијског комонвелта“, започела је Каталанска компанија – коју је унајмио цар Андроник Други у нади да ће њоме успети да се супротстави Турцима. Неочекивано, најопаснија плаћеничка војска тога доба окренула се против православне Византије коју је сматрала већим непријатељем од Турака.

– Цар Андроник је превидео је да су Каталанаци били јачи од регуларних Ромејских трупа – каже др Влада Станковић. – Није била случајност што су плаћеници започели рат с Византијцима, као и велике пљачкашке походе, посебно према Светој гори. Походи Каталанаца били су усклађени с напорима „латинског цара“ у егзилу Карла Валоа и папе Клемента Петог да покрену нови крсташки рат против Византије и униште „шизматичко царство.“

Плакат: Света Гора – Осам векова Хиландара

Краљ Милутин, владар Србије на ивици византијског и западног света, био је свестан велике буре која се припремала. Наступао је опрезно и прагматично преговарао са папским заговорницима новог крсташког рата, и истовремено је преко обавештајне мреже пратио вести о походима пљачкаша под папском заштитом на Атос.

Свестан да би уништење Свете горе било фаталан морални пораз православног света, Милутин је годинама кришом утврђивао Хиландар. Уочи каталанског напада он је сазвао Државни сабор да би за игумана именовао јеромонаха Данила, који је само две године раније био део личне Милутинове дворске пратње и гарде.

– Реч је младом ученом племићу који је мистериозно отишао у манастир и муњевито напредовао у врх црквене хијерархије – наводи др Станковић. – Данило је, потпуно неуобичајено на Државном сабору у Србији а не на монашком скупу на Атосу, именован за игумана Хиландара. Он је несумњиво био Милутинов човек за специјалне задатке коме је била намењена највећа мисија тог доба, одбрана Свете горе, јер Византија није више имала снаге за то.

Цароставник – биографије Немањића, најзначајнија књига српске историје

Храбро срце

Данилов ученик, саборац и биограф је оставио сведочанство о том страшном времену:

– После мало времена тиха живота у Светој гори подигоше се многи народи, и великом силом завојеваше многе крајеве грчке земље, чак и до самога Цариграда, и све опустеше, и заробљенике одведоше у ропство. Ови дођоше са својим силама у Свету гору, и опколивши је, разграбише сва богатства сабрана у њој, и скоро је сву опустеше.

Игуман Данило је с колоном наоко обичних црноризаца (калуђера) стигао на Хиландар у последњи тренутак. Каталанци нису спречили долазак „калуђера“ на Свету гору јер нису познавали српске законе, по којима је сваки утврђени манастир у Србији још од Немањиног времена био и војни центар у којима су одабрани „мужеви работали у војнички закон“, увежбавајући одбрану од опсаде, а имали су много искуства из ратова с Ромејским легијама.

Тако су се сталној војној чети под командом хиландарског стратора придружили Данилови црнорисци из Србије, чије су мантије скривале одабране војнике. Захваљујући њима Хиландар једини одолева опсадама, а иза његових зидина уточиште налази велики број породица из околних села. Житија наводе: „Цео многобројни народ за дуго времена хранио се од тога славнога манастира Хиландара“.

Ипак, дуга опсада је исцрпљивала и манастирске залихе.

Пирг Краља Милутина на путу од арсане ка манастиру

– Велико је било страдање и почеше људи и све животиње скончавати од глади. Људи од глади зијајући, судараху се и падаху као пијани и обузети глађу, нису могли ни гледати. Фрузи, Турци, Јаси, Татари, Моговари и Каталани многе свете храмове огњем упалише и њихово богатство разграбише и заробљенике одведоше у ропство, а остали скончаваху од најљуће смрти, глади. Не беше ко ће их погрепсти, но се зверови и птице небеске храњаху од њихова тела – пише Данилов ученик.

Он с дивљењем бележи да Данило остаје непоколебљив, упркос пакленим призорима које свакодневно гледа с високог Милутиновог пирга – куле, осматрачнице и штаба одбране Хиландара, који свакодневно нападају Каталанци.

– Велика множина њих почеше сећи врата града славнога манастира Хиландара, а други део њих позади разбијаху зидове града, хотећи ући унутра. Стреле падаху као капље дажда, пуштане рукама безбожника, и ратне трубе кликтаху, и сами једногласно се дераху устремљујући се напред. Страшно беше видети њихов убојни строј. Господин мој, храбра душа, остаде непоколебив, мушки борећи се са безбожницима од јутра до вечера – записао је Данилов ученик.

Да све буде невероватније, Данило је један предах од каталанске опсаде искористио да с одабраним ратницима спасе највеће драгоцености манастира, највероватније реликвије, књиге и документе, које доноси у престоно Скопље краљу Милутину. Овај га задржава да остане док опсада не прође, али Данило одбија и креће назад на Свету гору иако се „није могла наћи ниједна стаза којом би се могло ићи мирно, без борбе и ратишта“. Под борбом се пробија ка Атосу, светој земљи које је харала и палила Каталанска компанија.

Угасио огањ – вином

Охрабрени Даниловим повратком са појачањем, браниоци су желели одмах да нападну Каталонску компанију, али игуман-војсковођа их спречава да улудо гину. Он потајно изводи своју војску „на једно тврдо место пута“ којим су редовно пролазили Каталани с опљачканим благом и робљем, где поставља заседу.

– Када уђоше међу њих ти безбожници, тада изненада устадоше деца преподобнога и једнодушно устремивши се, ускочише посред њих и многе умртвише; друге ранише, а заробљенике отпустише у слободу. Ту уграбише много богатство поганика. А господин мој и учитељ узе оружје све ишарано златом самога војводе тих поганика – описао је биограф Данилову победу.

Манастир Бањска, задужбина краља Милутина

Мудри политичар

Игуман и бранилац Хиландара, а доцније архиепископ, Данило Други био је налик Светом Сави; активан и у политичком животу, наступао је као помиритељ, прво краља Драгутина и краља Милутина, а затим Милутина и Стефана Дечанског.

Племић и ратник, у монашком животу био је строги подвижник. Није желео да напушта Хиландар, али га је половином 1311. краљ Милутин позвао да надгледа изградњу манастира Бањска, своје задужбине и ризнице. Као епископ бањски, Данило прати радове до завршетка (почетком 1315), а затим одлази у Хиландар, где не остаје дуго. Већ 1316. краљ Милутин га поново зове у Србију, јер му је жеља била да Данило постане нови српски архиепископ.

Међутим, он није желео ту дужност и успева да за архиепископа „прогура“ 1317. свог ученика, игумана хиландарског Никодима.

Маглич

Данило је тада изабран за епископа хумског и остао је уз краља Милутина до његове смрти 1321, а следеће године се поново повукао у Хиландар. После смрти архиепископа Никодима, Данило је 14. септембра 1324. године изабран за једанаестог архиепископа српског. Столовао је у Магличу у клисури Ибра, бавећи се обновом и зидањем богомоља, као и просветом.

– И у Магличу граду, и ту су била позната дела његових трудова. Јер у њему подиже прекрасне палате и остале ћелије, на пребивање онима који су тамо. И ту, у цркви Светог Георгија, у граду томе, утврди божанствени закон да се у њој неизмењени свагда врши, обилно у њој поставивши божанствене књиге и све остале црквене потребе. За такве његове многе подвиге и приложенија домовима Божјим, нека му Господ даде вечно блаженство… записао је његов ученик.

Преминуо је ноћу између 19. и 20. децембра 1337, а Српска православна црква га је прогласила за светитеља.

Борис Субашић

извор: Новости

7 Responses

  1. Урбана Герила каже:

    Поштовани Далиборе, са радошћу читам Вашу одличну страницу, па из тог разлога повремено и прокоментаришем понеки чланак. У жељи да се одржи квалитет написа, дајем себи за слободу да укажем на овакво новинарско фантазирање на основу паушалног знања и слободног ,,кићења“ чистом фантазијом и типичним префарбавањем историјских чињеница по сопственом нахођењу. У овом случају то није тако страшно штетно, осим што од светитељске личности архиепископа Данила прави јунака авантуристичког романа, профанишући тиме његов лик од иконе ка стрипу. Свакако да треба о оваквим нашим великанима писати, говорити на сваки доступан начин, али постоје веродостојнији и не мање занимљиви чланци са тачним и неизврнутим податцима.
    Све најбоље у даљем раду, не замерите на мишљењу, Христос васкрсе!

    • Хвала вам на изнетом мишљењу и на подршци.
      За Расен је битна свеукупна традиција српска – народна, духовна, научна, културна…. А она се може посмарати из различитих углова. Дакле, о Светом Сави се може говорити као о светитељу, монаху, архиепископу, писцу, политичару, дечаку, једном од немањића, предводнику вукова са карактериситкама хтонског божанства, Хромог Дабе… И свака од тих перспректива нама је битна онолико колико је део српске традиције. Оно што се код нас неће наћи је било каква врста устручавања, нити робовање коректностима. То је наш приступ – јер нас не руководи подилажење читаоцима, појединцима, групама и заједницама. Него нас руководи српство у својој свеукупности.
      Ваистину Васкрсе
      Велики поздрав, Далибор

  2. Душан каже:

    Мала добронамерна исправка. Или није поставњена жељена фотографија куле Св.Саве или иста није добро именована. На фотографији је Пирг Краља Милутина на путу од арсане ка манастиру. Кула (пирг) Светог Саве се налази као део спољашњих зидина око цркве Ваведења Пресвете Богородице.

    • Грешка је у питању. Исорављамо. Хвала вам

    • Урбана Герила каже:

      Добра примедба, осим што је уобичајено називани Милутинов Пирг тачније називати Каваларов Пирг, јер је ова лепа грађевина тек у XIX веку приписана краљу Милутину. У ствари је саграђена од стране великаша цара Душана који је припадао породици Кавалара из Сера. Они су западњачког порекла (вероватно Франци), и претпоставља се да је дотични великаш управо онај који је омогућио цару Душану окончање опсаде Сера предајом и признавањем поданства српском царству. Не замерите на мањку података, ово пишем по сећању, јер ми тренутно није доступна литература. Поздрав!

Оставите одговор