Пређашњи људи

На овом свијету ваља да буде људи зли и добрије, па да се едан од другог чувамо. Није више ка’ у прве земане, да је свак јак, па да се нико никог не боји. Шта ћеш, мој брајко, данас ко јачи, тај бачи, а ко је нејак, мора да се подлегне јачему оли силом оли милом. Лако је онда било, кад су сама три брата на свијету била: Мрвоња, Кривоња и Врндаљало. Ти се нијесу ниједан ниједнога бојали и никога другога.

Мрвоња, веле, да што би год у руке зграбијо, да би смрвијо, па било кук оли главица; Кривоња да би највишу оли најдебљу букву усправну искривијо, а криву исправијо; Врндаљало да би ћапао камен као кућа у шаке те да би га бацијо преко три брда, и све оне грдне каменине, што се налазе осамљене на голети, кажу, да иј је Мрвоња одламао од кукова, а Врндаљало бацао за међедма у прве земане, што иј је на алаје било, па кажу, да су од тије онда постали и џиди, кои су били главе ка’ варћак грдне, а тела за пет саде најбољије људи“.

Неки ће: „Утеко ти се у ријеч, то је истина цјела, ономадне (лани), кад сам ја мекотијо за виноград, запиња’ ми је плуг за некакве плоче. Кад сам петијо (садијо) лозе, дигнем ту едну плочу, кад под њом греб. Кад, мо’ јуначе, указа се главина љуцка ка’ највиши лонац од варћака, е на моју душу да би стало у њу лако чет’ри оке жита; а гњати су му од бедара, колико наша сад оба од пете па до прапоне, а мој брајко, колики је тај људо бијо, ала онаког уватити сад, да копа виноград“.

– Опе’ ће неки: „Ма ти су људи од велике главе, и у њој онда велика и мозга, морали паметнији од садашњије бити, јер кои је год веће главе, више мозга, па је вавијек паметнији, а тука малу главу има, па мало и мозга, за то ништа и не зна“. Опе’ ће они: „Е моје ми душе, људи, да сте му видли зуба у оној великој глави, би рек да су коњски, и сви циглати му здрави, кутњи му сви двојструки, богме га бољели нијесу“.

Други ће: „Мој ми је стари ђед приповиједао, кога теке пантим ка’ кроз сито: он је увијек у планину благо гонијо и остаријо већ пасући га, па да је још као клапчић (момчић) почо у планину ићи тако да су се изагнали, ко море више појести и ко је јачи од кога, онда да му је један рекао, да је видијо едног огрдна чоека, широкије плећа, ђе доћера у млин товар жита, те кад ће брзо самљети, запита бакру, у којој би могао сварити варћак пуле. Даде му је млинар; а он сам настави над ватру, па просија ништа мање нег збјен варћак кукурозова брашна. Усо је у бакру, сам је подјарива’ и сам умијешао, те запита, да му да млинар, у чем би могао стопити мезану масла (садашње двије литре). Даде му млинар таву повелику, он стопи, па извади пулу сву у зјелу од варћака, поли с тијем маслом, те деде па порени, па поћерај, па сву зјелу огреба’ и полиза’, и онда се маши свое торбе, па извади по крува као по највишег лопара, и извади брздар сира мјешног, те с тијем крувом умачи и присмачи отуд одовуд, док све не поеде и то.

Млинар усудијо се, па ништа нег гледа. Онда тај запита, да му донесе двије мезане вина. Донесе млинар, а он нагну те у један душак све попи. Пита га млинар, би ли још, ја, напијо се? „Богме, брате, би, али немам при себи за платити ти, није ми се тревило“. Онда млинар: „Валај ка’ немаш, ја ћу те напоити ‘нако“, те му донесе опе’ двије мезане, а он нагну, па посвири све до капи опет у душак, па крчмару рече: „Валај ми се пожеднило било, и баш ти евала, што си ме теке зајазијо“, па онда дође, па скину самар са парипа, па натовари на земљи обе вреће брашна те све увеза, како треба, и онда узе самар за крстине с врећами, па натовари на парипа, притегну попруг те да ће кући.

Млинар се томе диви и чуди те га понуди опе’ вином; рече он, да оће, па му донесе опе’ двије мезане, а он ка’ и с првијем у душак иј попи те се окрену млинару велећи му: „Збогом, брате и приетељу, па ми сад кажи право, је ли ти икад још ваки помлијоц дошао, кои је изијо варћак пуле, мезану масла, брздар сира и по крува, и попијо у три душка шес’ мезана вина, па скино самар с парипа те натоваријо вреће пуне брашна на земљи, ћапа’ за крстине те дига’ ума натоварено на парипа?“ Млинар му рече: „Богме још таки ми се није тревијо“. Помлијоц ће: „Богме и неће, збогом, збогом“.

Онда ће сви у један глас: „Ала, брате, зор јунака, што је бијо. Та болан, кои је капац поести, капац је и урадити“. Неки ће опет: „Гон’ тога и такога без трага! Кои би га враг ранијо, та изијо би доту свете Ане“. Други ће: „Нека, би и изијо, ал ће за чет’ри увијек урадити. Знаш ли ти, болан, да пуну једну врећу по два дижу, кад товаре? Да Бог да, да ја таквог у кући имам, лако би он себи и другом рану зарадијо. Мој брајко, чега није глети, није ни глодати, ко није за се, није ни за другог.

Сад такога мајка више не рађа, сад не могу да подигну едни ни кварту шиља (пира), и право су казали, да ће доћи вријеме, да не ће моћи један чоек подигнути једног јаја, него ће га морати у два у траљије носити, јер све се израђа. Та приповиједају, да је у неке земане било р е п е, да си јој од главе мога’ столицу за шес’ људи начинити, да би ш ње могли ести; а ж и р и да су били тако грдни, да би им од капе могао лако учинити кубу на ракињски котао, а ђе то сад? Сви ти јунаци од прије и јаки људи, што су били, пропали су на војсци и у таваници, јер ко ваља, цар га узимље, и допане пржуна, не да на се; а ко је кукавица и буцала, стоји код куће, да измеће роцу, па од неваљала навијек неваљао и изађе, а од јунака јунак“.

Владимир Ардалић,  “Буковица – Народни живот и обичаји“, у: Зборник за народни живот и обичаје јужних Славена, ЈАЗУ, Загреб, 1896.

Илустрација: Петар Меселџија. Види: Петар Меселџија блог

Приредио: Расен

Оставите одговор