Најстарији извјештај о стећцима у сјевероисточној Босни

Ако изузмемо евидентирање босанско-херцеговачких стећака после рата које проводи Завод за заштиту споменика културе, а тај рад није још коначно завршен, наши стећци су у прошлости два пута пребројавани, први пут 1887 и 1888 године, а други пут 1899 године6). Приликом првог пребројавања нађено је у свему 27.067, а приликом другог 59.500 стећака. Већ прилично велика разлика у овим бројевима говори о непоузданости бројања. Код тога треба имати на уму да се пребројавање односи на број стећака који се нашао у вријеме бројања, а њихов број се вековима све до наших дана стално смањује њиховим уништавањем. Сигурно је да је током времена употребљено не хиљаде, већ десетине хиљада стећака за изградњу путева, мостова, цркава и разних других грађевина. Други попис (1899 г.) свакако је ближи стварном бројном стању, али као што ћемо видети, и он је непоуздан.

У свом реферату о броју и распрострањењу стећака у Босни и Херцеговини Коста Херман, тадашњи директор Земаљског музеја у Сарајеву, поднео је на ХI Руском археолошком конгресу у Кијеву 1899 године и податке о просечном броју стећака на 100 км2 у неким срезовима. Тако ту читамо, например, да на 100 км2 у зворничком срезу долази једва четири, а у тузланском 2 – 0 стећака. Данас, после 56 година, тај би број с обзиром на познато уништавање свакако требало да буде далеко мањи. А према непотпуним и још непровереним подацима Завода за заштиту споменика културе, у бив. тузланском срезу данас има 347 стећака, или око 29 на 100 км2, а у бив, зворничком срезу има 755 стећака, или око 94 на 100 км2,. Као што видимо, ови се бројеви осетно разликују од оних које је изнео К. Херман. Данашње бројно стање стећака на целокупној територији Босне и Херцеговине дознаћемо тек кад Завод за заштиту употпуни своју евиденцију и објави резултате.

Др А. Соловјев наводи да у записнику поменутог Конгреса у Кијеву стоји: ,,Из географске карте и графичких таблица види се да се област тих споменика наслања на Србију, Новопазарски Санџак и Црну Гору и да обухвата југоисточну Босну и целу Херцеговину. Северна њихова граница пролази од Зворника према Сарајеву, Фојници и Ливну“ 7). Овде се вероватно мисли на границу масовног распростирања стећака , јер се и у самом реферату спомињу и срезови далеко изнад означене границе, да у њима такође има стећака, например, Цазин, Бихаћ и Крупа8). Штета је што немамо детаљан извјештај тј. Податке о свима срезовима, што би нам омогућило упоређење са данашњим стањем. Тако, например, немамо података како је у то време било са бројним стањем стећака у бив. бијељинском срезу. Стога је у светлу наведених статистика од интереса упознати се са једним старим извештајем о стећцима у неким местима бив. бијељинског, тузланског и зворничког среза.

Извјештај је нађен у библиотеци Земаљског музеја и засада је то најстарији познати извјештај о нашим стећцима уопште, а посебно о стећцима у сјевероисточној Босни. Писао га је Ђуро Поповић, учитељ у Вршанима, у бив. бијељинском срезу. Не зна се коме је био упућен и на чији је постицај написан. Вероватно је у питању иницијатива Косте Хермана, који је тада био повереник бос.-херц. владе и први председник Музејског друштва у Сарајеву (основаног у јесен 1888 г.) Поповићев извештај је кратак и не односи се само на стећке већ и на старе рушевине, народне приче и песме.

Заглавље извештаја гласи:

,,Закључно извиешће врху рушевина, надгробних камења, народних прича и пјесама „

На крају је датум: „ У Вршаних, дана 26. Септембра 1884.“

  • Извјештају су додата и три прилога (обележена  A, B ,C) са цртежима.

У њему се под 1) помињу старе рушевине Накићеве куле и Теочака, под

2) је говор о стећцима, а под

3), 4) и 5) о причама и песмама.

Нас овде занима одељак о стећцима који доносим у целини.

,, Надгробних камења, као што су под А. Број 2 и 3 – има много, али све без натписа. Такових се налази у Драгаљевцу*)  код цркве пет комада; у Горњој Чађавици*) код куће Тоде Бакајлића – два комада; близу Јање*) један комад; у Пушковцу*) код куће Пере Радикића један и на њиви Илије Филиповића – један комад. У Тузланском котару у селу Чакловици налазе се по причању 50 – 80 комада таковог камења, међу којима има такођер доста са надписом. Онда се такођер налази у Зворничком котару у мјестих: Витиницих, Шетићих, Пељавама и међу Прибојем и Злим-Селом. Много је таково камење излупано у сврху насипања цесте, а много је опет трговцима за разне градње – продато.

Народ га назива: мраморима“

Уз овај одељак извештаја припада прилог А, датиран у Вршанима 21. Септембра 1884 год. У прилогу су оловком доста добро нацртана три стећка облика саркофага, са пушковачког православног гробља (бив. бијељински срез). Први стећак је до пола утонуо у земљу. На њему се види непотпун биљни орнамент. На његовој западној страни, ужој, исклесана су слова ГbДИЂКb. Судећи по слову Гb, то је свршетак натписа чији се почетак не види. Остала два нацртана стећка су без икаквих орнамената. – Испод ових цртежа следи њихов кратак опис. На крају се каже: ,, О повиести истига камења не зна се баш ништа“.

Гвозно Поље, БиХ

Мислим да ће овај стари извештај добро послужити као путоказ приликом проверавања и утврђивања данашњег стања стећака у поменутим местима.

Према овом старом извештају и према данас познатим некрополама у овим крајевима пада у очи сразмерно приличан број стећака, којих је у време њиховог постанка свакако било још и много више. Нарочито су многобројне и велике некрополе у околини Зворника9). Данас је готово сигурно утврђено да су стећци настали углавном у ХIV и ХV веку. А баш у то време ови крајеви , наиме Соли и Усора, били су под сувереном влашћу угарских владара иако су њима управљали босански владари и великаши. Знамо да су Мађари били главни експоненти римских папа у крсташким походима на ,,јеретичку,, Босну. Ако су стећци богумилски, онда се намеће питање, зашто су их Мађари трпели у овим областима, док су истовремено водили крваве борбе са босанским ,,богумилима,,? Зашто их, према тадашњем верском фанатизму, нису уништавали као знаке мрске јереси?

Иако знамо да Мађари нису нападали Босну само из верских мотива, ипак се толика верска толеранција у оно време тешко може претпоставити. Под утицајем радова  др Рачког, затим његових следбеника и школских уџбеника, код нас се раширило и уврежило мишљење да су стећци богумилски споменици, иако је доста рано скренута пажња да они немају вез еса богумилством ни уопште са јерезом (Јагић, Јиречек, Скарић). Најновија проучавања историчара др Ј. Ш идака и орхеолога др А. Бенца то све више потврђују. За наше стећке др Шидак вели да ,,нису претстављали ништа изнимно, ништа специфично за средовјечну Босну и ,,босанску цркву,,, те закључује: ,,Сви дакле, досадашњи резултати проучавању стећака … одбацују као неосновано везивање стећака уз тобожње ,,богумилство,,…,,они су израз једне много пространије материјалне и друштвене културе,,10). С овим се закључком потпуно слаже и мишљење др Бенца: ,,Данас је све јасније да је искључено везивање стећака за такву секту (тј. Богумиле – Цв. П.). То су опћенародни споменици, чије је постојање условљено сасвим другим разлозима“. – Њихови облици наслањају се на стару традицију древних споменика11).

Сматрам да и појава стећака у средњевековним областима Усори и Соли иде у прилог овоме схватању, заједно са оним стећцима на супротној, десној обали Дрине – у Србији, за који се крај зна да у њему никада није било богумила.

Цветко Ђ. Поповић

Гласник земаљског музеја у Сарајеву, Свеска XII, Сарајево, 1957.

извори:

6) Др Александар Соловјев, Број гробних споменика у Босни и Херцеговини, стр. 218. – ГЗМ, НС, св. Х, Археологија – Сарајево 1955.

7) Др А. Соловјев, нав. Чланак, стр. 218.

8) Према томе др Ћ. Трухелка је погрешно навео да у овим срезовима нема никако стећака – Средовјечни стећци Босне и Хереговине, стр. 630 – Повиест хрватских земаља Босне и Херцеговине – Изд. ,,Напредак,, – Сарајево, 1942.

*) Места у бив. бијељинском срезу.

9) Ђоко Мазалић, Звоник (Зворник) стари град на Дрини, стр. 245-246, ГЗМ, НС, св. ХI, Историја и етнографија – Сарајево, 1956; Драго Видовић, Средњевјековни надгробни споменици у околини Зворника – Наше старине III– Сарајево, 1956.

10) Ј. Шидак, Проблем ,,босанске цркве,, у нашој хисториографији, стр 130 и 134 – Рад Ј.А., књ. 259 – Згареб, 1937.

11) Алојз Бенац, Олово, стр. 62 и 71 – Савезни инстут за заштиту споменика културе – Београд, 1951.

Мраморје

You may also like...

Оставите одговор

%d bloggers like this: