На бомбама је писало “Срећан Ускрс“ (2. део)

ПИСМО ЕНГЛЕСКОМ КРАЉУ

Десет дана после ускршњег разарања Београда Божидар Недић, члан Међународне организације бивших ратника и ратних инвалида, пресавио је табак и обратио се краљу Велике Британије. Ово писмо, написано у Београду 27. априла 1944. године завређује да буде у целини објављено:

„Његовом царском и краљевском величанству Џорџу VI“

Ваше Величанство,

Опростите што се у својој скромности усуђујем да се на Вас обратим. Ја сам обичан ситан грађанин, Ви сте Цар и Краљ, који влада над пространим земљама са стотинама милиона својих поданика. Знам да Ви нећете себе преценити, као што ни ја себе нећу потценити, јер смо ипак сви ми обични људи, јер нас смрт потпуно изједначује. Што сам се усудио да се и на Вас обратим, имам један велики и оправдан разлог који ћу Вам одмах рећи.

Над мојим народом, који је окупиран од једне од ратујућих странака, па према томе налази се ван рата, обезоружан и покорен, извршен је страховит злочин, кога светска историја не познаје ни по мотивима, ни по жестини. Тај злочин извршен је у име енглеског народа, на чијем се челу Ви налазите. Ето, зато, што Ваша личност симболише енглески народ, ја се на Вас обраћам, што значи да говорим у исто време и енглеском народу.

Знам шта ћете ми одмах приметити. Да Ви имате одговорну владу и да се изволим њој обратити. Опростите, тај пут је за мене и мој народ затворен, јер ми живимо у дубоком уверењу да оно што Ваша одговорна влада ради, бар у погледу моје земље, не одобрава енглески народ. И због тога, ја се обраћам Вама а не Черчилу, дакле обраћам се енглеском народу.

Величанство!

Огромни напори авијације, натоварени тешким бомбама са ознаком на својим апаратима енглеске тробојнице, изручили су свој страховит товар над Београдом, најмногољуднијим градом моје земље. То су чинили на сам дан православног Ускрса, који је један од највећих хришћанских празника. Уместо радости нејакој деци и женама за свој празник, Ваши авијатичари разнели су утробе и обезглавили телеса у масама. Само мртвих побијено је око 2.000, а са рањенима број жртава прелази више хиљада. Можете мислити, Величанство, каква је несрећа задесила мој народ, који је у савезништву са Вашом војском водио рат, упропастио земљу, изгубио државу и за три године по саветима Ваше одговорне владе саботирао окупатора, борећи се по шумама, па је нанизао још милион гробова. Сад је дочекао да га његови ратни другови и савезници, Ваши авијатичари, награде на тај начин што су му побили 10.000 невиних жртава и разрушили хиљаде домова.

Величанство!

Дозволите једно питање: Је ли овај злочин извршен по Вашем наређењу, или бар са Вашим сазнањем? То што питамо односи се и на енглески народ. Је ли он преко Вас дао свој пристанак?

Знам унапред Ваш одговор: Није. А ипак је српски народ поднео невине жртве. Ми не верујемо због тога што смо били савезници пријатељи, па колико јуче Ви сте венчали нашег младог краља, па смо се и ородили. Затим, у Вашој престоници седи једна емигрантска влада коју Ви још признајете, јер са њом општите. На послетку, у нашој земљи имате симпатизере, да би овакав један вандалски акт био потпуно неразумљив. Па онда зашто је бомбардован Ниш, Никшић и Београд и зашто је уништено неколико десетина хиљада Срба.

Тај одговор очекује мој народ, очекујем га и ја, њен грађанин, некада радо виђен у енглеском кругу српских пријатеља у Лондону. Ма како била драга круна једном владару на глави, она не сме бити упрљана крвљу невиног света, нарочито кад је тај свет српски народ, који је био пријатељ и савезник у овом рату. У противном шта ће Вам круна упрљана крвљу невиног света, која ће Вас потсећати на злочине извршене под њом. То би Вам узнемиравало савест и чинило Вас врло несрећним, а то Ви нећете дозволити. То је дубоко уверење моје и мога народа.

Ваше Величанство,

Опростите што се Вама обраћам, али нас раздире бол сазнања да је са стране енглеског народа и у Ваше име извршен један акт кога хуманост и цивилизација називају злочином. Па ми је жеља да на време скренем пажњу Вама, енглеском народу и светској јавности на овај злочин јер би било смешно позивати се на правду, културу и цивилизацију кад дела која врши Ваша авијација враћају нас у доба Хуна и Авара, дивљака и незнабожаца.

Божидар Ђ. Недић“

ПОДГОРИЦА РАЗОРЕНА ДО ТЕМЕЉА

Огласио се убрзо и стари српски дипломата др Мирослав Спалајковић, који је рекао:

„Титов покушај продора у Ибарску долину и англо-америчко бомбардовање Београда представљају два повезана потеза исте ратне операције“.

Истог дана када и Београд, на Ускрс 1944. године, „савезнички“ бомбардери су се устремили и на црногорску престоницу. Цетиње је било сво у рушевинама. Истог дана страдали су и Жабљак, Шавник, Колашин, Андријевица, Гацко, Билећа.

Подгорица

Само два дана касније, 19. априла 1944. године, маршал Тито се обраћа Пеку Дапчевићу и Митру Бакићу, својим изасланицима у Штабу 2. корпуса НОВЈ:

„Јавите нам која мјеста треба бомбардовати.“

Дапчевић и Бакић радио везом одговарају.

„Нека бомбардују Сјеницу, Бијело Поље и Подгорицу. Молимо хитан одговор на ове предлоге. Пеко, Митар.“

Титов одговор је стигао из ваздуха.

У рану зору 5. маја 1944. на Подгорицу је кренуло 120 тешких четворомоторних бомбардера.

Настао је прави пакао.

Порушена Подгорица 1944. године

Пола Подгорице је разорено до темеља. Енглеске и америчке бомбе убијају сваког шестог житеља Подгорице. Од 15.000 људи, теже и лакше је рањено готово 4.500 деце, жена, стараца. У кући Мила Беговића изгинула је цела породица, он, његова супруга и четворица синова. Иста судибна задесила је и Андрију Ђурашевића и десетине других подгоричких породица.

Немачке жртве биле су готово 200 пута мање од губитака невиног цивилног становништва Подгорице. Нацистички окупатор је имао 15 мртвих.

Према извештају немачке команде за југоисток „60 одсто града је разорено“, а Пеко Дапчевић је, без обзира на све, био веома задовољан.

– У Подгорици – јављао је он свом маршалу – бомбардовани углавном војнички објекти, болница Крушевац, ауто-парк, разни магацини и слагалишта и сви положаји: Горица, Љубовић, Коканерешка Гора, мост, на Цијевни и сва околна села. Било десет великих пожара… Према досадашњим подацима око 2.000 жртава. Политички, војнички и МОРАЛНИ ефекат бомбардовања ДОБАР.

Две недеље касније, баш у време док су се градом проносили гласови како се „Черчил извињава за ускршње бомбардовање“ српске престонице, како је „енглески краљ обећао да се то више неће поновити“, Београд је поново завијен у црно.

Београд после бомбардовања 1944., Пашино брдо

Био је четвртак, 18. мај 1944. Јутро је увелико одмакло. Часовник на Теразијама показује 9.55. Над облачним и кишовитим небом истраумираног града затутњали су енглески и амерички бомбардери.

Напад је био још безочнији од оног ускршњег. Главна мета, овог пута, била је периферија Београда у којој је становала градска сиротиња. Пашино брдо, Котеж, Неимар и Чубура обавијени су густим облацима дима и прашине.

Оргијање „савезничких“ авиона трајало је готово пуна два сата. У неким деловима града бомбе падају на сваких сто квадратних метара. Само испод једне куће извучена су 32 леша.

Радио Бејрут је у емисији на румунском језику објавио да су у многим енглеским авионима који су сејали смрт по Београду биле југословенске посаде које је Тито почетком 1944. године упутио на обуку у англоамеричке базе смештене на југу Италије.

У овом разарању Београда, трећем по реду, изгинуло је близу 2.000 људи, жена и деце. Тако су нестали браћа Милан и Војислав Стаменковић, пензионисани генерал Игњат Кирхнер, командант Сремског добровољачког одреда који је 1915. године јуначки бранио Београд.

Бора Џивалић, председник Удружења продаваца штампе, погинуо је на улици са свежњем новина у руци. Из куће инжењера Василија Марковића извучено је 48 мртвих.

Погинули су и инж. Андрија Станић, па Драгољуб Михајловић, Драгољуб Манџукић, Леонид и Љубомир Милојевић, Предраг Угриновић, Милан Дамјановић, ученица Кристина Јадранин, Димитрије, Милена, Радмила и Драган Петровић, Јован Бркић, Младен Винчић, Димитрије Поповић, пензионер Чедомир Матић, Љубица, Љубинка и Владета Ђорђевић, ученик Дејан Живковић, Анђелка и Стевица Јефтић, Драгиња Бошњаковић, Персида и Миленко Дабић…

Седам дана касније на Новом гробљу се окупило неколико хиљада Београђана. На помену жртвама англоамеричког разарања Београда, које је одобрио Титов Врховни штаб, говорио је митрополит Јосиф:

– Напади извршени над српским народом и његовом јуначком престоницом 16. и 17. априла, на први и други дан Ускрса, па поновљени 18. маја, нису од српског народа ничим и ни од кога заслужени. То се не може одобрити, ни оправдати… Обично се каже да се траже војни циљеви, али ми се питамо: да ли су цркве, болнице, сиротињски станови, изнемогли старци и болесници, зар су то објекти које је требало напасти? Нека на то одговоре они који су то учинили!

– Напади су – наставио је митрополит Јосиф – учињени на најсветији хришћански празник, на дан када сви ми славимо победу живота над смрћу… Где је ту цивилизација, где култура, где хришћанство? Нека на то одговоре они који су то учинили!

После митрополита Јосифа потиштеним и огорченим Београђанима обратио се Богољуб Кујунџић, министар правде:

– Београд, престоница Србије и српства, три пута је мучки бомбардован. Не ради војних објеката – бар Пашино брдо најбољи је доказ за то – него ради нас самих, ради ових невиних жртава које нам и мртве довикују: „Чувај се лажних пријатеља, а сачуваћемо се од непријатеља“.

– Три пуне године – подсетио је Кујунџић – тај исти Београд истицан је као симбол патње и мучеништва, и то баш од оних који га овако мучки нападоше. А данас он је, захваљујући њима, још већи мученик постао.

– Такав свадбени дар младом Краљу Петру, а своме пријатељу и савезнику, незапамћен је у историји света – истакао је Кујунџић. – Или је то можда савезничка воштаница упаљена за рачун Јосипа Броза на гробове оних стотина и стотина побијених Срба који су веровали у реч једне светле империје и у пријатељство једног великог народа.

Истог дана када су по трећи пут рушили и разарали Београд западни „савезници“ су насрнули и на многе друге градове у Србији. Само чувена породица Катић из Лознице изгубила је седам чланова. Међу њима је била и глава породице, угледни грађанин Подриња Слободан Катић, његова супруга Слободанка и ћеркица Зорица.

После трећег „савезничког“ оргијања над Београдом многи имућнији људи почели су још издашније да помажу породице унесрећених суграђана. Олга Илић приложила је 500.000 динара. Лозничани су сакупили 223.667 динара, а огласили су се и родољуби који су тек пристигли из немачког заробљеништва. Светолик Ивановић је приложио 101 немачку марку, Радмило Мијатовић 80, Миодраг Алексић 25, Милић Николић, Драгиша Гајовић, Панта Маyић, Милоје Бојчић, Радојица Вујичић, Милоје Ристић и Сима Мајсторац по 20 марака.

Димничар Милорад Кобиљски дао је 20.000 динара, др Марија и ветеринар Борисав Велимировић 10.000, пензионисани генерал Милош Јовановић такође 10.000, прота Никола Теодоровић 5.000…

Угоститељ Живојин Ранђеловић, закупац бифеа „Србин“ у Немањиној улици број 1 у Београду прикупио је од гостију свог локала 5.980 динара, ученици из Младеновца дали су 7.187 динара. Грађани Алексинца упутили су 120.000 динара, индустријалац Милутин Кривокапић 5.000, трговац Константин Стефановић 20.000, крушевачки апотекар Ђорђе Петровић 15.000 динара. Рудари Ибарских рудника одвојили су 7.280 динара, спортисти београдског „Хајдука“ са Лиона 40.578, рудари Сењских рудника 25.220. Београдски пиљари Тодор Данкуловић и Милан Јањатовић дали су 1.200 килограма бораније. Ирена Ришанек, супруга бившег пољског генералног конзула приложила је 50.000, Српска православна црква 2,5 милиона динара.

Црвени крст Београда делио је све више намирница пострадалим Београђанима. Сваки унесрећени Београђанин добијао је по три килограма усољеног меса од дивље свиње, по килограм маслинки и смокава и по пола килограма сапуна. Деци до десет година, као додатак за појачану исхрану, даван је по килограм сувог грожђа, смокава и лешника.

Намирнице Црвеног крста издаване су у улици Краљице Марије 2, Краља Александра 125, Престолонаследника Петра 15, Краља Звонимира 30, Војводе Степе 69 и Македонској (Поенкаревој) улици 21. Српска заједница рада отворила је четири покретне кухиње у Београду које су бесплатно делиле оброке београдским радницима.

Док су Београд и многи други градови и вароши у унутрашњости Србије видали ране и сахрањивали своје најрођеније, енглески и амерички „савезници и ослободиоци“ настављали су свој крвави пир. На њиховој мети опет се, по шести пут, нашао већ одавно ојађени Ниш. Овог пута још подмуклије него раније, кад је град био на спавању.

Између 2.20 и 3 часа по поноћи Енглези и Американци су 9. јуна 1944. на Ниш бацили близу 400 бомби. На спавању је побијено неколико десетина Нишлија.

ЈЕДАНАЕСТ БОМБАРДОВАЊА БЕОГРАДА

Само 24 часа по завршетку „Недеље пацова“ енглески и амерички бомбардери су се по десети пут окомили на Београд. Тог дана, 8. септембра, на град су падале бомбе од 1.000 килограма. Срушене су и многе вишеспратнице, међу којима и она на углу Његошеве и Краља Милутина улице.

Опет су биле десетине мртвих и обогаљених, уцвељених и унакажених. У рушевинама је остао и пензионисани генерал Петар Пешић, бивши министар одбране и начелник Генералштаба Краљевине Југославије, иначе познати пријатељ Енглеза. Неколико сати касније овај стари српски официр, носилац многих највиших домаћих и страних одликовања и признања, испустио је душу.

Од сопственог живота „ослобођени“ су и Добрила Костић и њен син Глигорије, сестре Зорка Бабовић и Ружица Христодулу, брачни пар Дана и Воја Стевановић, апотекар Димитрије Јевтић и његова супруга Радмила, малишани Будимир и Надица Стевановић…

Десет дана касније, 18. септембра, када је маршал Тито, задовољан ефектима англо-америчког бомбардовања Србије, кренуо на први разговор са Стаљином – од кога ће тражити да изврши копнену инвазију на Србију – Београд је већ једанаести пут био на мети енглеских и америчких бомбардера.

Два дана касније, 11. јуна у 9 часова, западни „савезници“ обрушавају се на Смедерево. На град је пало око 500 бомби које су усмртиле 80 људи, жена и деце, а теже и лакше раниле око 200 Смедереваца.

У исто време Енглези и Американци, на основу одобрења Титовог Врховног штаба, по седми пут крећу на Ниш. Опет рушевине, невине жртве, јаук и лелек, нове хумке.

У међувремену, „савезници“ постају све безобзирнији. На Београд, Ниш, Смедерево и многе друге градове Србије, поред бомби, све чешће бацају разне предмете пуњене експлозивом. Радник Симеон Киндобрански је у дворишту куће у Адмирала Вуковића 55 у Београду угледао једну тубу кармина за усне. Кад је покушао да је отвори туба је експлодирала. Изнад Горњег Милановца из англо-америчких авиона су бацали разне експлозивне кутије, пехаре и оловке које су тешко повредиле четворицу људи. Експлозивни предмет величине јајета однео је десну руку и три прста леве руке Ђорђу Крстићу из околине Лесковца. Од сличних предмета страдао је Павле Савкић из Кусатка код Смедеревске Паланке, девојчице Драгиња и Драгица Антонијевић из Бора и многи други.

Само пет дана после седмог уследило је и осмо разарање Ниша. Пред поноћ између 14. и 15. јуна на град је најпре испаљено неколико стотина светлећих ракета, а потом је на Нишлије које су тек кренуле на починак сручено око 200 бомби.

Осам дана касније, 23. јуна између 9.30 и 10.15 часова наши западни „ослободиоци“ на Ниш бацају и фосфорне бомбе.

Двадесет дана касније, 3. јула између 10.30 и 12 часова, кобни англо-амерички авиони опет круже над Београдом. У седмом гранатирању највећег града Србије највише је страдала Чукарица, на којој је, поред неколико десетина мртвих, са земљом сравњено око 80 кућа. Разорени су Фабрика шећера и школа „Матија Бан“. Радио Лондон је јавио да су погођени важни немачки објекти, који су практично остали неокрзнути, а невине жртве које су данима извлачене из рушевина није поменуо ни једном једином речју.

Поред многих других, знаних и незнаних, убијени су и тренер Војислав Јањић и чувени артиста Милош Радојковић – Диоген.

У међувремену, Београд је огуглао, а неки његови житељи као да су се поигравали са судбином. Кафеџија Ташко Теофиловић, на чију су кафану „Куманово“ на Чубури западни „савезници“ 18. маја бацили девет бомби, за 13 дана је на истом месту подигао нову кафану. У част њеног отварања организовао је велику свечаност на којој је у рану зору бесплатно делио пиће својим старим и новим гостима. Позвао је и попа да је освешта.

С одобрењем Титовог Врховног штаба Енглези и Американци су постајали све дрскији. У суботу, 22. јула 1944. обрушили су се на цивилни воз који је саобраћао између Краљева и Чачка. Убили су четири путника а 12 тешко ранили. На станици у Краљеву, учинак им је био још већи. Убили су равно 30 људи.

Истог дана први пут је бомбардован и Крагујевац, у коме је убијено више од 30 невиних људи, жена и деце.

Тад су прве бомбе пале и на периферију Крушевца, у село Бивоље, на Глибовац и друга села у околини Смедерева и Смедеревске Паланке.

Тих дана Београдом су кружила обавештења: „Памет у главу. Ни лево, ни десно, него својим правим српским путем, само за своје интересе и за интересе свога народа и све Србије.

У престоници Србије организована је чак и изложба „Живот тече даље“.

Судбина Србије у међувремену је увелико ишла другим правцем. У петак, 11. августа 1944. организовано је ноћно разарање незаштићеног Краљева. Шест бомби пало је на Дечји дом. Само у једној колективној гробници сахрањено је 40 краљевачких мученика.

На последњи испраћај, својим суграђанима стигло је пола Краљева, опело је чинодејствовало десет свештеника.

– Зар од убијања наших мирних грађана зависи исход рата – очајнички је запитао Милан Сретеновић, протојереј жички. – Ми смо желели да нас сви оставе по страни, а данас се на нас све слива… Отклони зло од нас, Боже! Прими нас и заштити овај мали народ српски, светосавски, који не жели рат. Учини, Господе, да ово буду последње жртве! Учини да Срби мирно ору своје њиве!

У међувремену, „ослобођење“ је узимало нови данак у крви. „Савезници“ су у Алибунару убили 128 невиних људи, жена и деце, готово четвртину целокупног становништва овог банатског места.

Убрзо је на уцвељени Ниш бачено још око 800 бомби, а 21. августа 1944. године други по величини град Србије потпуно је докусурен.

Тих дана на Пећ су бацане бомбе од 500 килограма. Разорена је и Ћуприја, бомбе падају по шумадијском селу Марковцу, Житковцу код Алексинца и другим беспомоћним српским селима и градовима.

У међувремену, настављено је систематско разбијање Београда. Масакрирање престонице Србије организовано 3. септембра 1944. године трајало је пуна два сата. Овог пута на реду су Душановац, Раковица, Карабурма, па поново Пашино брдо, Котеж, Неимар и улице око главне Железничке станице.

Три дана касније, 6. септембра када се у српским црквама обележавао рођендан краља Петра Другог Карађорђевића, у по бела дана, у 10 часова, уследило је ново гранатирање.

Страдали су Сењак, Сарајевска улица, сиротињске бараке поред Саве…

Тог дана у Београду су се догодила и три земљотреса. Први је почео у 6 часова, 30 минута и 15,8 секунди, други у 11 часова, 35 минута и 10,8 секунди.

У изможденом Београду најугроженијима је помагао готово свако ко је могао. Чак и они који су и сами били у јаду и беди. Ратни заробљеници који су се тек вратили из немачких логора одвајали су од својих уста за децу избеглица из Павелићеве НДХ. Чеда Спасић и Војин Ераковић приложили су 11.354 динара, Немања Остојић 5.978, Радослав Спремо 4.490, Добривоје Мутавџић 3.466, Станка Марић 1.590, Милан Тртица 1.190, Загорица Жарков 5.150, Здравко Врагарић, Јован Сладић и Љубо Кукавица по 990, Јован Бајић и Светомир Танасковић по 790, Жарко Милошевић 290 динара.

Љубо Зарић је за пострадале радничке породице дао 10.000 динара, браћа Гођевац и браћа Мирковић по 5.000, Ђорђе Петрић, Васа Панић и Раде Јовашевић по 3.000, столар Бањац 5.000, Кузман Николић и „Станићев подрум“ по 2.000, Чутурило Илић 3.000 динара. Огласила су се и многа предузећа. „Космај“ је дао 10.000, „Опленац“ 1.000, „Макиш“ 50.000, „Кула светиља“ 10.000, „Силесија“ 15.000 динара.

Многи Београђани су свакодневно доносили намирнице за покретне кухиње Српске заједнице рада. Милан Милутиновић, инспектор Фабрике шећера донео је 16,5 килограма тиквица и 4 килограма кромпира, др Милорад Недељковић, министар народне привреде, дао је 10 килограма кромпира, Деса Недељковић-Дугалић 13 килограма бораније, Александар Плавшић је поклонио комплетан ручак за 20 особа, трговац Милутин Купрешанин је донео 15 килограма купуса, Владимир Цветковић три килограма парадајза, Михаило Симић 15 килограма бораније, Бранко Премовић 15 килограма кромпира и литар зејтина, кафеџија Драгомир Миленковић 15 килограма брашна, Матко Дугец 3 килограма купуса, 6 килограма парадајза и 10 зелени, Жика Михаиловић 600 грама сланине.

ОНИ СУ СВЕ ЗНАЛИ

Тито и његов Врховни штаб, по свему судећи, од самог почетка су знали да од англо-америчког бомбардовања највећих српских и црногорских градова највише страда невино цивилно становништво, а да су немачки губици минимални. Готово занемарљиви.

То се као на длану види из писма које је Едвард Кардељ 29. јула 1944. године с Виса упутио Централном комитету КП Словенија.

Подсећајући своје сараднике да је Титов Главни штаб у Словенији тих дана „предлагао да се бомбардује „Љубљана“, Кардељ у овом писму љутито каже:

– Не разумем које вас потребе терају на то и у чију корист би било то бомбардовање. Нема сумње да би у Љубљани било на хиљаде наших мртвих људи, а непријатељ не би претрпео готово никакве губитке. У ТОМЕ ИМАМО ИСКУСТВО ИЗ ЦЕЛЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ.

– Имајте на уму – опомиње Кардељ – да савезнички авиони бомбардују на ПОСЕБАН начин, тако да покривају ЦЕЛЕ ПОВРШИНЕ. Можете лако замислити како би то изгледало у Љубљани. Била би КРАЈЊА ЛАКОМИСЛЕНОСТ И НЕОДГОВОРНОСТ пред својим народом немати у виду све (те) моменте. То важи не само за Љубљану, већ и за друге тачке.

Кардељ је тако, вероватно захваљујући и својим специјалним односима са титом, спасао Љубљану и Словенију, а разарање Србије је и даље настављено. Чак и појачано, иако су, као што се види, Тито и његови сарадници на Вису добро знали да Немци „немају готово никакве губитке“ и да Енглези и Американци „бомбардују на посебан начин“. Да „покривају целе површине, да циљеви њиховог разарања уопште нису изоловани на немачке објекте и да је једини први биланс англоамеричког бомбардовања“ – „хиљаде наших убијених људи“.

Пошто се после овог писма у англоамеричком масакрирању Србије ништа није променило логични закључак је да су „хиљаде наших убијених људи“ представљале један од најважнијих циљева оних који су наручивали и одобравали акције енглеских и америчких бомбардера.

Посластичар Драгиша Сандић је на дан помена своме брату Милану поклонио 20 килограма купуса, 10 килограма меса, 20 векни хлеба и 250 порција колача. Милош Поповић је дао ручак за 250 људи, а Милутин Благојевић је донео 20 килограма пасуља и брашна и две литре зејтина.

Београђани су тад спавали по 2-3 сата, устајали су око 5 сати да би на брзину посвршавали послове у кући и око куће и журили да се завуку у склоништа.

Многи су већ били огуглали на бомбардовања па су градом кружила обавештења:

„У интересу самог грађанста је да одмах по давању знака за узбуну потражи склониште. Доста већ с том непромишљеношћу која доводи само до тешких губитака! Кад је узбуна нема нико ништа да тражи по улицама, сем ако има да изврши какав службени налог. Лакомисленост и радозналост су грех према сопственом животу. Ко се не придржава ових упутстава, биће кажњен!“

РАЗАРАЊЕ ЛЕСКОВЦА

Баш тад су западни „савезници и ослободиоци“ по поруџбини Коче Поповића и маршала Тита кренули на Лесковац, који је разорен више него било који град на Балкану за све време Другог светског рата.

Стравично разарање Лесковца током савезничког бомбардовања 6. септембра 1944. још обавија зид ћутања. Неколико хиљада цивила убијено за непуна два сата. 28 „пријатељских“ бомбардера сручило 69 тона бомби

Дан пакла освануо је 6. септембра 1944. године: „Цео Лесковац као да се дигао у вихору прашине, дима и рушевина… Оно што је остало од Лесковца лежало је обавијено покровом од дима“, записао је очевидац овог терористичког чина Фицрој Маклејн, Черчилов изасланик у Титовом Врховном штабу, а потоњи дугогодишњи Титов пријатељ, којем је маршал после рата, у знак захвалности, поклонио једну велелепну вилу на Корчули.

Испод „савезничке“ прашине остала је готово четвртина Лесковца. Од 28.000 становника „српског Манчестера“, живот губи више од 6.000 људи, жена и деце. Немачки губици у Лесковцу и околини били су 300 пута мањи од губитака невиног цивилног становништва.

Била је то кулминација англоамеричке помоћи Титу да што више растроји и истраумира Србију у којој је већина становништва била против његове комунистичке диктатуре.

СРБИЈА ЈЕ ТАКО ПАЛА НА КОЛЕНА

Само у првој недељи септембра Енглези и Американци су свакодневно са 200-300 ловаца и бомбардера разарали оно што је од Србије остало. Њихови кобни бомбардери су у тој недељи, од 1. до 7. сепрембра 1944. године, извели равно 1.973 борбена лета над Србијом и Црном Гором.

Ту монструозну операцију Титови западни савезници назвали су „Недељом пацова“:

Та класична ваздушна инвазија изведена је 33 дана после признања Титовог најближег сарадника Едварда Кардеља да англоамеричко бомбардовање наших градова не наноси „готово никакве губитке“ нацистичком окупатору, већ да је једини опипљиви резултат ових акција „на хиљаде наших мртвих људи“.

Десетак дана после „Недеље пацова“ маршал Тито је ноћним летом с Виса отишао у тајну посету Јосифу Висарионовичу Стаљину.

После систематске ваздушне инвазије западних „савезника“, која је трајала од пролећа до јесени 1944. године, убрзо је уследила и класична копнена инвазија на Србију. Под фирмом истеривања Немаца Стаљин и Тито су на Србију упутили неколико стотина хиљада совјетских војника.

ЗАШТО СРБИЈА И ДАНАС ЋУТИ

Трагични биланс вишемесечног англо-америчког разарања водећих градова Србије и Црне Горе никад нико није ни покушао да сачини, а камоли да достојно обележи стратишта десетина хиљада невиних жртава.

Тзв. квислиншка влада генерала Милана Недића, која је чинила све што је могла да заштити народ од „помоћи“ Енглеза и Американаца убрзо је била на вешалима или у вечном изгнанству.

Нова, комунистичка власт, која се устоличила и на крви ових несрећника, никад није ни помишљала на потребу да попише невине жртве англоамеричког бомбардовања, а камоли да обелодани истину о овим терористичким операцијама. Није то покушала ни за Титовог живота, а ни после његове смрти. Чак ни после распада Титовог Савеза комуниста, ни после крвавог слома комунистичке Југославије.

Не чини то ни званична Србија, која још ни прстом није мрднула да утврди и објави пуну истину о овом најтежем масакрирању Србије у њеној историји.

Петар Алексић

извор: Српско наслеђе, број 15, 16, 17 – ратно издање, јун 1999.

You may also like...

Оставите одговор

%d bloggers like this: