Лордан Зафрановић: Тестамент о НДХ којег се Хрватска плаши

Неко ми рече јуче да би можда, од самог филма, било занимљивије говорити о његовом настајању и касније његовом животу, јер је „Тестамент” настао у једном бурном времену рата деведесетих и после имао необичан пут, с много приказивања у целом свету, осим у Хрватској и Србији, каже Лордан Зафрановић за „Политику”, непосредно пред прву званичну пројекцију овог филма у Београду, одржану у Кинотеци у петак.

То је и повод што је познати редитељ, који је управо због овог филма морао да напусти Хрватску почетком деведесетих година прошлог века, био гост Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања у Београду.

„Тестамент”, иначе завршен 1993. године, говори о усташкој независној држави, а поводом суђења Андрији Артуковићу. Недавно је сам редитељ изјавио да му је донекле и јасно зашто се не приказује у Хрватској, али да не схвата зашто га Србија неће. Зато му је, каже, драго што је коначно, после 24 године, дошло време да се прикаже и у Србији, да комуницира с временом у коме ми живимо и зато је пристао да буде ту на пројекцији, у спомен на Јасеновац.

Када су га позвали из поменутог српског министарства и питали да ли је спреман да се филм коначно прикаже у Србији рекао је да нема ништа против и тако је дошло до сарадње на високом нивоу, каже аутор филмова „Окупација у 26 слика”, „Пад Италије”, „Вечерња звона”, Крв и пепео Јасеновца” и многих других.

У Хрватској је „Тестамент, за сада, приказан како ви рекосте у неком интимном кругу, али никада званично?

„Тестамент” јесте незванично приказан у Хрватској одмах после Туђмана, када је победио Ивица Рачан. То је било у Загребу, у Кинотеци, 2001. године када се почело слободније дисати, али то је била пројекција за веома мали број људи. Ја сам захтевао да се прикаже на телевизији за широки аудиторијум јер је Телевизија Загреб била копродуцент и имала је право да га прикаже и да за то ни не плате. Међутим, до дана данашњег то није било могуће. Покушао сам и с председником Јосиповићем да утичем на директора телевизије, у оно време када су социјалисти били на власти. Касније сам, на самом почетку Милановићевог мандата, и с њим разговарао да се пусти тај филм, да се направи једна дискусија типа „за и против”. Нисам имао против ни да се направи округли сто поводом истина које филм представља. Ништа није успело.

Можда ће пројекција у Београду довести до обрта и у Хрватској?

То би за мене било јако добро. Кад већ влада и председник социјалиста нису могли то да ураде да им не би било замерено, можда ће ова ХДЗ-ова влада схватити да је то филм који је потребан Хрватској у овом моменту. Годинама и покушавам да нађем начине да се он прикаже зато што је тај филм првенствено направљен за хрватску публику с обзиром на то да ја припадам том народу. Сматрао сам да је најважније да млађа генерација схвати о чему је ту реч кад масовно, на стадионима, дижу руке у фашистичком поздраву и кажу: „За дом спремни”. Сматрао сам да би ту генерацију требало едуковати, да виде шта је то НДХ и која је то била злочиначка творевина, колико је било несрећа и ужаса до данашњих дана. Нажалост, нисам успео.

Зашто у Хрватској постоји толики отпор?

Зато што је у земљама у којима се десио страшан рат дневна политика увек приоритет и избегава се све оно што би, по њиховом мишљењу, могло поново да изазове неке раздоре. Али то је погрешан став, јер је „Тестамент” једна интимна прича, један ауторски поглед на ствари које су се десиле давних година који има утемељење на томе да се историја не понови, а она се нажалост понавља. Када сам у Паризу монтирао те документарне снимке из 1941. и 1945. и када сам увече на телевизијама с наших простора гледао шта се дешава биле су то идентичне ствари. Дакле, историја се поновила готово по истом сценарију. Био сам доста разочаран. Ми који смо радили филмове на ту тему, мислили смо да је то неки крик против злочина да се они више никада не понове, а заправо нисмо урадили ништа, јер се све поновило. Схватио сам да филм има врло кратко дејство и био сам у једном моменту спреман да га напустим и да се вратим сликарству, које сам студирао пре филма. Имао сам велике сликарске идеје, али нисам успео да дођем до технике коју сам некада имао. Отуда и назив филма „Тестамент” јер сам мислио да ми је последњи.

А како коментаришете најновије догађаје у Хрватској којима се прави ревизија историје?

Било је очекивано да се то деси. Међутим, важно је рећи да Хрватска нема само ове историчаре с десне стране. Има и левичарских организација, има и историчара и филозофа који се заиста боре против такве ревизије. Према томе, ја верујем да је ово што се дешава пролазно. Једноставно, хрватска граница је у Европи и мислим да тај повратак прошлости неће дуго трајати.

Познато је да је ваша посвећеност темама злочина не само утицала на ток ваше каријере него и на ваш живот. Једном сте, чак, рекли да сте схватили да се због идеја и филмова може изгубити и живот и да човек може да рескира свој живот, аи не и животе својих најближих?

Ја тога, наравно, нисам био свестан док није почео овај рат код нас. У рату је све опасно. Наравно да је било врло гадно у почетку.

Монтирао сам филм у Телевизији Загреб, која је у то време била копродуцент и једног дана, у септембру 1991. дошао ми је шеф обезбеђења, којег сам познавао, и рекао ми да морам да напустим ТВ монтажу у року од 24 сата. „Ако нећеш милом, онда ћемо послати полицију”, додао је. Пошто сам био и продуцент филма, а то сам обично увек јер тако задржавам право да ми се нико не меша са стране, ја сам покупио негативе филма, све то ставио у свој аутомобил и напустио Загреб такорећи у последњи час. Покупио сам све што сам могао да спасем јер сам на том филму радио пет година, укључујући и истраживања. Отишао сам у Словенију јер сам у Љубљани имао пријатеље који су ми помогли да се то пребаци у Беч, из Беча у Париз… Тако је филм имао једну одисеју све до Прага.

И тада је почео његов успешан живот?

У Прагу сам већ наишао на одличан пријем, имали смо велику премијеру, добио сам награду за најбољи документарни филм у Чешкој те године. После је филм кренуо у живот, био је приказан у Бечу с великом дискусијом после пројекције, па на Берлинском фестивалу. У оба града сам имао телесну стражу јер сам добијао претње. Филм је имао свој живот по целом свету, од Москве до Америке. У Америци је на пројекцији било готово 2.000 људи, три сата филма и још два сата дискусије с мање-више старијим гледаоцима, углавном Јеврејима. Неколико пута је приказан и на телевизији у Словенији, Русији…

Како се осећате данас када шетате Загребом и сретнете људе који су вам деведесетих правили проблеме?

У почетку, кад сам почео да се враћам у Хрватску 2000. године, прелазили су на другу страну улице када би ме срели. Данас је то потпуно другачије, ствар се ипак променила.

Да ли вам се учини да неки од њих данас осећају стид?

Немам појма. Ја сам осећао да ће се десити то што се десило 1991. и управо кад сам монтирао у Загребу „Тестамент” престао сам да излазим преко дана, већ искључиво ноћу. Ноћ је нешто сасвим друго: коцкарнице, барови, кабареи. Један потпуно други свет. Готово годину дана сам тако живео с неколико пријатеља, излазили бисмо тек око 11 сати увече. Кад сам почео да се враћам у Хрватску, ти такозвани дневни људи су прелазили улицу кад би ме видели, па сам хтео да проверим како ће реаговати они „ноћни”. Ту је било сасвим супротно, дочекали су ме врхунски, то се плаћао шампањац, чудо! Схватио сам да су они бољи од ових „дневних”. Врхунски типови који живе друкчији живот јер немају шта да изгубе. Тако сам до данашњих дана задржао масу тих „ноћних” пријатеља, а ови „дневни” су се мало-помало мењали и сад је некако у реду. Не знам како ће се тумачити сад ова пројекција у Београду. Надам се да неће бити проблема.

Ипак, у Хрватској не успевате да снимите филм?

Наравно, ја ћу за њих увек бити „црвена крпа”. Већ 17 година немам шансе да прођем на неком од тих фондова, без обзира на сценарио и на квалитет који понудим. Нико не доводи у питање уметнички део мог рада, али у политичком смислу ме одбацују јер сам својевремено проглашен за издајника домовине. Чак ми је приговарано да моји филмови служе као проратна пропаганда Србије у то време што је ван памети и што уопште није истина.

Дакле, нема у Загребу и Хрватској никога ко говори против моје уметничке форме, али увек имају зазор да сам ја радио филмове који се нису свидели хрватском народу. А баш супротно, радио сам филмове за хрватски народ, за себе лично, да ту сенку усташтва скинем прво са себе, а онда и с околине тако да је функција тих филмова да буду корисни за Хрватску.

Али то нико не види или не жели да види?

Ја сматрам да то потежу зато што је то најлакши пут да се макне конкуренција. Ја сам ипак конкурент, школован аутор, моји су филмови у свету прошли. Последњи хрватски филм који је био у Кану је „Окупација у 26 слика”, тада је наравно био југословенски, али из те републике је то последњи филм у Кану. Сада се оформила нова структура младих редитеља који имају своје теме, своје ствари и који један другоме дају филмове. Круг је затворен и ту је врло тешко ући, као и у односима мафије, ако неко не оде или не умре. Не знам докле ће то трајати. Реч је о ограниченим средствима, као у вучјој јами где не знам колико вукова кидише на ту малу кост, те је најједноставније елиминисати оног вука који, уз све уважавање његовог уметничког статуса, није политички припадник ове структуре власти.

„Окупација у 26 слика је свакако ваш најпознатији и најгледанији филм. Али ви сте недавно изјавили да још нисте снимили филм свог живота и да би то можда могао да буде „Карузо, прича о Сплиту касних тридесетих година. Зашто?

Припремам неколико филмова, али „Карузо” ми је важан зато што се он дешава пред сам Други светски рат. Реч је о уласку фашизма у Далмацију и опет је ту зло које ће се касније реализовати у стравичном облику. Иначе, филм је трагикомедија о уличном певачу који је проглашен за Каруза и којег испраћају у Њујорк у Метрополитен оперу. Готово сви су дошли на испраћај, стигао је брод као „Титаник”, али брод није кренуо према Њујорку него у северну луку, а сви који су га испраћали трчали су у стампеду пет километара да га дочекају. Реч је о једној легенди, о великој превари, манипулацији уметником. Желео бих да направим раскошан филм, где ће се људи смејати са сузама. Будући да не постоји могућност да га снимим у Хрватској, то је сад прошло на чешком фонду и ја ћу тако направити филм из Далмације као чешки филм.

Извор: Политика

You may also like...

Оставите одговор

%d bloggers like this: