Лазарице у Горњој Пчињи

ПОДЕЛИТЕ

Море, момче, намерниче, коју волиш да намериш

Обредне игре зване „лазарице“, некад су имале изузетну важност у Горњој Пчињи, на крајњем југу Србије, па и у целој Србији. Девојке су упућивале поруке да су спремне за удају, а помињањем „јунака нежењеног“ у лазаричкој песми вршила разоткривање момака спремних за женидбу.
Лазарице

Лазарице; фото: Врањска Плус

У селима Горње Пчиње: Радовници, Стајевцу, Сурлици, Трници, Козјем Долу, Црној Реци, Воганце, Барбаце, Голочевац, Црновце и другим, некада, а и сад увек се певала на “лазарицима” девојачка песма:

Чији су ово дворови
чији су ово дворови
што су лепо метени
што су лепо метени
помела је другача
помела је другача
нек изађе другача
нек изађе другача
нек дарује Лазара.

Некада су се девојке и младићи састајали на црквеним зборовима, на пољским радовима и кришом разговарали. Када би се двоје младих загледало једно у друго, младић би девојци поклањао јабуку. Ако девојка прихвати дар, значи да жели да пође за њега. Тада младић обавести своје родитеље, а они почну да се распитују о њеном пореклу, о породици… Уколико се млади заволе, а то покажу у обредној игри “лазарице”, онда се налазе проводаџије из ближе или даље родбине, како би посредовали између двоје младих и њихових родитеља све до коначног пристанка приликом просидбе – почиње причу о обреду “лазарица”, у Горњој Пчињи, Момчило Златановић, сакупљач народних умотворина Јужне Србије и врањског краја, књижевник и професор универзитета у пензији

Село Радовница је срце Горње Пчиње у којој се сваке године традиционално на дан Благовести одржава свенародни сабор а од раног јутра у групама крећу Лазарице са Лазаром где певају своје предивне песме.

– Групу лазарица чини шест или више неудатих девојака 14-20 година, и то два лазара и четири лазарице – две предњице и две задњице. Први лазар је најстарија, највиша и најлепша девојка, а задњице су најмлађе и најситније девојке. Понекад су то и девојчице од седам година. Задњице су девојке које први пут учествују у лазарицама. Оне ће наредне године бити предњице, а затим мушки или женски лазар. Ова поступност указује на првобитни обред иницијација – увођење девојчица у ред девојака. Рано ујутру лазарице облаче свечану народну ношњу, а у том им помаже лазарева мајка. Облаче старинску дугу везену кошуљу, јелек, старинску црвену сукњу, вуту, тзв. перваз са шарама у облику кола – ромба, појас, црне вунене чарапе и опанке. Спреда преко перваза за појас причврсте везену мараму, а са стране по једну сличну мању мараму. Око врата ставе огрлицу од златних или сребрних металних пара – жутку. Преко леђа огрну жуту мараму с ресама. На јелеку носе ките од манастира у облику троуглова или кругова. Ови троуглови су налик на узле, односно амајлије које вероватно треба да заштите лазарице од злих очију. На глави носе црвене мараме које вежу као турбан, а лазарице носе шешире исплетене од сламе и окићене венцем од цвећа, што указује да лазарице представљају и духове природе који треба да утичу на плодност – наводи професор Златановић.

– Лазарице полазе из куће пре изласка сунца у петак пред Лазареву суботу што симболично представља буђење природе, кад почиње нов земљораднички и сточарски производни циклус са магијским обредима за плодност. У групи је шест девојака. Лазарице се ређају по висини, од највише према најнижој. Девојка која се уда више не учествује у овој процесији – каже професор Златановић.

Из куће лазара поворка, у којој напред иду лазари, а за њим предњице и задњице, иде прва на извор код кога лазари и предњице стоје у полукругу, задњице играју, а остале девојке певају: “Добро јутро студна водо“, јер вода има велику улогу у магијским обичајима за плодност. Затим се све девојке умију на извору. После тога враћају се у кућу лазара и, док иду кроз шуму, преко поља, ливада и поред оваца или орача, певају песме намењене шуми, пољу, њиви, ливади…

– Пред кућом их дочекује домаћица и посипа житом, Она би их по доласку посипала житом (жито је симбол плодности, живота, али и Исуса Христа), а оне тада певају: ,,Родило се, преродило, целу земљу натежало˝.  Лазарице је љубе у руку, улазе у кућу, где доручкују за софром. Кад заврше с јелом, обичај је да све у исто време баце кашике на софру. Потом их је домаћица даривала новцем или јајима, пасуљем или неком другом храном – каже професор Златановић..

Одатле крећу по целом селу, од куће до куће, и пред сваком играју и певају песме намењене прво кући, а затим и укућанима. Притом сакупљају поколоне. У плетену корпу домаћини стављају јаја, воће, плетене чарапе…

– Данас се углавном дарују новцем и слаткишима. Невести певају:

Што су ово лепи двори,
што су лепо саграђени,
још по лепо изметени…!

А момку певају:

Море, момче, намерниче,
коју волиш да намериш?
Како можеш да спијеш,
у кревет без девојче?

Пева се женском и мушком детету, на поораној њиви се пева и игра, овцама у тору… Пева се родном дрвету:

Ово дрво родно било
од рода се саломило
саломило, покршило,
једна грањка три јабуке,
друга грана пет јабука,
а на трећој соко стоји,
соко стоји тужно поје,
тужно поје како моме,
како моме лазарице.

Данас се то чини само испред кућа, али и то је довољно за очување лазаричког обичаја у Горњој и Доњој Пчињи – завршава причу профессор Златановић.

Пријатељ и сарадник Расена Душан Ђорђевић (1955-2018)

извор: Врањска Плус


Поделите

Оставите одговор

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.