Кудеља нас подигла, њојзи хвала!

Краљевина Југославија је била један од највећих произвођача и извозника сирове, гребане и чешљане кудеље у Европи

Прерада конопље прво је забележена на Балкану

Прво писано сведочанство о употреби конопље на Балкану, забележио је Херодот. Оно што је најзанимљивије је то што тај запис говори да су тадашњи становници нашег полуострва уживали у употреби ове биљке.

По записима Херодота наводно су древни Скити имали обичај да загревају конопљино цвеће све док оно не почне да се дими и онда су уживали у некој врсти опијености.

Трачани су, опет по сведочењу Херодота, разликовали дивљу и питому конопљу. Трачани су од од влакана стабљике ткали одевну тканину коју је тешко било разликовати од ланене.

О конопљи су на Балкану забележена бројна народна веровања. Управо у Србији многе болести су лечене димљењем конопље и цеђењем њеног уља. Пушења конопље ће доцније долазити са турским завојевачима. Код Срба је чак постојало и женско име Конопља, што говори колико је ова биљка била цењена.

Др Јан Кишгеци, бивши министар пољопривреде у Влади Србије (1991-1994) у својој књизи “Конопљи хвала”, сакупио је пуно података о конопљи, па наводи и да су у Србији Турци производњу лана и конопље опорезивали, што сведочи о значају те производње. 1821. књаз Милош Обреновић тако у свом протестном писму, 1821. године, замера Смаил-бегу што у Крушевачкој нахији у Катуну, Ахмед-спахија глоби људе у стоци и смоку, а узима им 2,15 гроша на кудељу. Наводи се и податак да је Србија 1834. имала извоз у вредности од 4,5 милиона француских франака. Извозиле су се свиње, волови, овце, вуна, лој, восак, свила, лан и конопља. Извесни француски гроф Де Боа, дошавши у Србију да види шта јој се може продати, поражавајуће је констатовао да је извоз из Србије дупло већи од увоза јер сељанке саме од лана, конопље и памука израђују све што им је за домаћинство потребно. Практично сви текстилни производи по кућама (веш, одела, постељине, простирке) били су произведени у домаћој радиности. Данас ово делује као научна фантастика, јер је више немогуће наћи бар домаће парче текстила.

У својој књизи “Привреда Србије у Другом светском рату”, историчар Драган Алексић такође наводи неке занимљиве податке и о конопљи. Ту се види да је узгајање конопље, односно кудеље, између два светска рата у Србији било веома развијено.

Производња и прерада кудеље, не само да је покривала сву домаћу потребу у производњи тканине и канапа, већ је Краљевина Југославија у једном тренутку постала један од највећих произвођача и извозника сирове, гребане и чешљане кудеље и кучине у Европи.

Производња и трговина кудељом обављала се у Оџацима, Лесковцу, Нишу, Врању, на Златибору, у Ваљеву, Шапцу…. Један део конопље је обрађиван у домаћој радиности, а за индустријске потребе радило је 47 кудељара. Највише их је било у Војводини, Лесковцу и Панчеву.

Конопља се у Србији највише узгајала у Срему, Бачкој и на Косову. Кишгеци о овоме даје доста детаљан преглед.

Извоз је постао веома ефикасан када су Немачка и Италија настојале да конопљом замене јуту, рамију, рафију и донекле памук, а што се све увозило из британских колонија, највише из Индије. Обе земље су се тада спремале за нови светски рат.

Краљевина Југославија је пред Други светски рат постала један од највећих европских извозника конопље после СССР-а, Италије и Пољске. Главна тржишта за извоз југословенске конопље су биле у Немачкој, Британији, Чехословачкој, Аустрији, Француској и Шведској. Могуће је да су Британци куповали конопљу само да би смањили тржишну понуду према другим земљама, посебно Немачкој.

Да би спасла текстилну индустрију, Девизна дирекција тадашње Народне банке Краљевине Југославије донела је одлуку о потпуном обустављању сваког извоза кудеље и кучине било плаћањем путем клиринга или за девизни новац. Конопља се могла извозити само директном разменом за јуту, јутену пређу, лан или памук.

СТРАТЕШКА СИРОВИНА

Пошто је од семена конопље могло да се добија и техничко уље, које је било неопходно за потребе војне индустрије, пре свега за подмазивање тенковских, авионских мотора, али и других борбених возила, немачка војска, која се спремала за рат, тражила је огромне количине конопље. Избијањем рата 1939. године конопља је у Југославији, управо те године, проглашена основном стратешком сировином.

Немачком окупацијом 1941. Србија је постала колонија у којој је узгајање индустријског биља било још више подстицано. План производње од 1943 до 1944. године, који је израдила окупациона немачка власт, налагао је да се “обради свака стопа земље”. Сејање индустријских биљака је удесетостручено, посебно лана и конопље. Узгајање ове две биљке је било обавезно за свако пољопривредно газдинство и за то је укупно одређено 19.000 хектара земљишта. За спровођење овог плана биле су задужене Радна заједница за гајење, прикупљање и искоришћавање кудеље са седиштем у Београду, Главни задружни савез, Српско пољопривредно друштво и предузеће “Уљород”.

Извозом свих житарица, индустријских биљака, па и конопље, бавило се Привилеговано извозно акционарско друштво “Призад”.

После Другог светског рата у читавој СФР Југославији почиње полако да се као текстилна сировина број један намеће памук који се увозио преко привилегованих увозника. И ова операција се одвијала под дискретним утицајем Велике Британије на сам врх комунистичког руководства Југославије. Зато је требало уништити све кудељаре. Али, како је узгајање конопље било веома развијено и профитабилно, оно је ипак настављено одмах након завршетка рата.

Ево неких занимљивих чињеница о кудељари у Новим Козарцима, која је све до 1977. године веома успешно радила. У овом војвођанском селу су, до доласка колониста из Босне и Херцеговина, након Другог светског рата живели Немци и било је подељено на два засеока: Масторат и Хајфелд. Кудељара која се налазила у Хајфелду, почела је да ради већ 1945. године, као државно предузеће “Партизан”. Први радиници били су Немци, ратни заробљеници.

Јануара 1949. по налогу Главне дирекције за кудељу и лан у Новом Саду спојене су кудељаре “Партизан “ у Новим Козарцима, “Први мај” у Руском Селу и “Јакшићево” из Српске Црње. Овим спајањем три старе кудељаре настало је једно предузеће названо Индустрија кудеље и лана “Партизан”, Нови Козарци. Као државно предузеће радило је све до 1950. године када је предато радницима на (само)управљање. Кудељара се све више развијала и у њој се запошљавао све већи број радника, посебно оних који су стигли из Босне и Херцеговине. После две године извршена је реорганизација и поново су формирана три самостална предузећа која су производила 600 тона кудељиног влакна годишње .

Само кудељара “Партизан” у Новим Козарцима заузимала је 10 катастарских јутара земље. Пратила је развој технологије из ове области и стално увећавала производњу.

Кудељара “Партизан” је тако добро пословала да је у њеној непосредној близини никло потпуно ново насеље. Кудељара је 1961. купила сопствену разгласну радио-станицу па је озвучено цело село. Сазидан је, за то време, модеран биоскоп. Асфалтиран је пут до Банатског Великог Села, подигнут парк, основан фудбалски клуб у селу и купљени инструменти за музичку школу.

Годишњи извештаји о пословању кудељаре “Партизан” из Нових Козараца данас су доступни свим истраживачима и аналитичарима наше стварности. Из њих се види да је предузеће успешно радило, ширило капацитете и запошљавало све више радника. Његова ликвидација, крајем седме деценије прошлог века, била је шок за све запослене и становнике Нових Козараца и околних места. За такву одлуку није било никаквог економског оправдања.

По партијској директиви, ова успешна индустрија конопље у Војводини 1977. године напрасно је избрисана “из списка живих”. Машине су утоварене у камионе и однете у непознатом правцу, а зграда кудељаре сравњена је са земљом тако да данас о њеном постојању нема никаквих видљивих трагова. Радници су остали без посла, а привредени раст читавог краја је нагло успорен.

СФР Југославија је очигледно морала, наредбом са Запада, а под утицајем породица Дипон и Рокфелер, чија је City Bank била један од највећих привредних кредитора СФРЈ, да се преоријентише на увоз памука и развој текстилне индустрије од памучног влакна. Увозници и прерађивачи памука у Југославији нагло су постајали моћни текстилни гиганти. Јефтина радна снага била је кључни фактор овог индустријског замајца и то је омогућавало курентност на светском тржишту. Текстилна индустрија се оријентише ка извозу. Један део тог новца, добијеног од извоза никада није ни ушао у Југославију, већ је завршавао на рачунима наших трговинских представништава по свету, којима ће низ година засправо управљати Удба. Тај новац је коришћен и за пуњење такозваног паралелног државног буџета о коме се, иначе, и данас у нашој јавности мало зна. Додајмо да је у тај буџет улазио и део профита од других експортних послова, нарочито грађевинаца који су подизали капиталне објекте у несврстаним земљама и који су се водили често и као ненеплаћени. Из свега што смо предочили о начину пословања породица Дипон и Рокфелер, јасно је да је део овог колача и код њих завршавао. у Југославији је фармацеутска и хемијска индустрија, такође, била веома развијена, пре свега захваљујући страним лиценцама, али и јефтиној радној снази. За то је најбољи пример индустрија вискозног влакна у Лозници.

У текстилној индустрији у Србији водећу позицију преузео Yumco из Врања, са 22 фабрике и капиталом од око 500 милиона долара, и годишњим извозом од чак 200 милиона долара.

И овај гигант је последњом приватизацијом, након октобарских промена 2000. године, потпуно уништен. Данас се више не увози ни памук, нема технолошких лиценци за прераду, већ искључиво се купују готови одевни предмети Made in China. Тамо је радна снага још јефтинија и ту су усмерене инвестиције Рокфелера и Дипона. Зато су фабрике из овог дела индустријског комплекса у Србији, и окружењу, морале да буду уништене, да не биле конкуренција моћним светским магнатима.

Производња конопље у Србији данас законом није забрањена. Напротив, она је дозвољена, али само уколико узгајивач може да докаже да је сади зарад индустријске употребе. Тако се од узгајивача очекује да има уговор са неком фирмом која се бави индустријском обрадом конопље. У противном се претпоставља да се гаји искључиво као наркотик. Осим поседовања уговора није потребна никаква друга дозвола за њено узгајање. А с ким направити уговор када је прерађивачка индустрија потпуно уништена?

Ових дана у Србији смо сведоци кампање (из неименованих кругова) за легализацију марихуaне, али само за медицинску употребу. Наравно, овакав контролисан узгој ће обављати нека страна приватна фирма одабрана на вешто смишљеном тендеру или опет неки тајкун зарад интереса већ помињаног картела. Код нас нико и нема искуства са прерадом конопље. На ово нас упућује већ започета медијска кампања где популарне дневне новине (које су махом у страном власништву) све више доносе приче о сензационалним излечењима од рака узимањем уља од конопље. Наравно, та наводна лечења никада не искључују коришћење хемотерапије и зрачења, али испада да уље од канабиса лечи као чудесни напитак. Наравно, нико од “излечених” не излази са детаљнијим информацијама о чијем производу се ради, како су и где купили уље, ко им га је саветовао (именом и презименом) и уопште опипљивих доказа да је до некаквог излечења од канцера дошло искључиво због канабисовог уља. Научних референци нема. Ова биљка, рекли смо, има смирујуће дејство те првенствено делује на рецепторе у мозгу. Нервозним и напетим људима је обичан “џоинт” (смотуљак) савршени лек. Од читалаца новина, наравно и не очекује се да буду подозриви када нешто сензационално прочитају и траже доказе, већ је важно подстаћи њихово веровање. И Рокфелери су својевремено продавали једно уље које је “лечило” за многе болести названо “њујол”. Било је то обично нафтно уље. И узели су лепе паре.

Али шта је са осталим корисним својствима конопље? Ту нема никакве кампање по медијима. Очигледно, индустријска примена канабиса ће остати и даље потиснута. Било би недопустиво да српски сељаци профитирају, да село заживи, да конопља замени цемент као грађевински материјал (пошто највеће цементаре држе странци и да би се купио цемент морају се прво купити еври, а они се купују преко пословних банака са каматом, итд). Може ли да замислите да по Србији поново никну бројне кудељаре и потисну тканине од генетски модификованог памука и вискозе из данас неформалних колонија – Индије, Кине, Пакистана. Велики светски центри моћи то не могу дозволити па ће српски сељаци и даље бити лишени могућности да узгајају конопљу легално. Зато се у јавности и пласира “велика прича” о легализацији марихуане и канабиса, али не конопље. А за то су задужени пробрани медијски ликови и којекакви “стручњаци” који једино имају задатак да замајавају јавност.

Једна обична фабрика која би, на пример, производила џакове, рецимо, за кромпир, цемент, лук, од конопљиног влакна била би савршен предузимачки подухват. Могле би да се производе и торбе и кесе од кудеље за супермаркете, уместо неразградиве пластике. За овакву фабрику уопште нису ни потребне велике инвестиције и страни кредити, а могла би запослити довољно људи у сваком неразвијеном подручју Србије, где конопља може да се узгаја. За то је потребна близина воде, где би се конопља мочила и обрађивала, и коначно кудељарница у којој би се влакна плела. И на крају све то би могли да раде људи без икаквих софистицираних знања. Посла би било и за и мушкарце и за жене. Овакви џакови би онда могли да нађу и пут до иностраног тржишта.

Ово је само једна, узгредна идеја о томе како би код нас могла да се употреби кудеља, копања, канабис, кучина, тежина, ганџи, односно конопља, савршена биљка која је многе гладне вратила у живот. У Србији с обзиром на опште тешко стање у привреди која је замрла, можда би баш узгој конопље зарад индустријског коришћења био прави пут до новог живота.

Извор: novosti

1 Response

  1. Akrus Acras каже:

    A danas tzv “državni legalizatori“ konoplje u medicinske i svake druge svrhe umesto da OVO nauče napamet i primenjuju na ovoj ojađenoj p o lj o p r i v r e d n o j zemlji – čine sve da monopolizuju istu u sumnjive svrhe. Malo je poznato da su u današnje vreme zemlje koje su legalizovale proizvodnju i sative i indike podigle svoje BDP-e za od nekoliko do nekoliko desetina procenata…

Оставите одговор