Кнез Милош Обреновић бранио пушење

“Да се нико не усуди на сокаку пушити, или с чибуком по сокаку ходати, или пред кафаном Томином, спроћу цркве, пушити, на безчестије и непочитаније цркве”, пише у заповести коју је кнез Милош потписао 3. децембра 1824. Седам дана касније кнезови Народне канцеларије у Београду известили су Милоша да је његова заповест прочитана свим еснафима. Била је то прва забрана пушења на јавним местима на тлу Србије.

Берба дувана у Херцеговини 1920. године

Суочени с масовним непоштовањем Закона о заштити становништва од изложености дуванском диму, није згорег подсетити се шта су све људи у прошлости радили да спрече пушачку грозницу. У монографији поводом изложбе “Пут дувана у Србији”, одржане у Етнографском музеју 2006. године, аутор Весна Душковић подсећа да је султан Мурат IV 1605. донео закон према ком је лице које пуши дуван кажњавано пробадањем носа цигарлуком, а исти султан је 1633. за пушаче увео и смртну казну. По закону из 1634. у Русији су пушачи кажњавани одсецањем носа, а пушење је забрањивано у Ватикану и многим европским земљама.

Где се пали лула

На нашим просторима прва забрана пушења на улици уведена је 1802. године у Панчеву. Али забране нису уродиле плодом. Употреба дувана временом је постајала све раширенија, а власт се више трудила да пушаче упозори на опасност од пожара. Весна Душковић наводи да је у Крањској 1789. извесни М. Пахлин овако указао на опасност коју изазива пушење луле на селу:

“Кад пушиш, немој да ти лула вири кроз прозор и води рачуна где је празниш. Не иди са лулом у устима у сушару, штале, на таван и другде где стоје предиво или слама…”

Овако је изгледало сечење дувана у Сјеници 1919.

И власти у Београду у првој половини 19. века, по неким лично кнез Милош, због лако запаљивих зграда забрањивале су пушење на уским градским улицама. Тадашњи пушачи палили су своје луле тек по изласку из вароши. У записима из 1840. стоји да је на једном диреку била нацртана лула која је намерницима објашњавала да ту могу слободно пушити. Претпоставља се да отуда и потиче назив општине Палилула.

И име општине Палилула у Нишу потиче из једне дуванске анегдоте. Наводно у том делу града живео је неки ага који је пушио лулу дугачку око десет метара. Легенда каже да су агине слуге свако јутро у одређено време палиле лулу која je горела читавог дана.

Државни посао

Схвативши да је дуван уносан бизнис, европски владари су убрзо одустали од забрана пушења. Порез на дуван прва је увела Шпанија, а трговину дувана енглески краљ Џејмс I претворио је у краљевски монопол. Француска 1674. оснива државни монопол над дуваном као најсигурнију врсту државних прихода, а француски пример убрзо следи читав свет. Нарочито после проналаска цигарет-папира 1880, када започиње производња цигарета које су због релативно ниске цене постале доступне великом број корисника.

Мерење дувана на кантару

У дуванску трку Србија се укључила 1885. када је Скупштина у Нишу усвојила Закон о монополу дувана, по коме се контрола над производњом, прерадом и продајом дувана сматра државним послом. Монополисана је и трговина цигарет-папиром, а сви који су нелегално производили дуван су кажњавани, претресане су им куће, одузимане сецкалице за дуван.

А онда 1926. је започета а 1930. године завршена изградња фабрике дувана у Нишу, највеће и најмодерније на Балкану и једне од највећих у Европи. Захваљујући пушачкој традицији овдашњег становништва, нишка, али и друге фабрике цигарета овим просторима, увек је добро пословала. Па и данас, када су све фабрике у приватном власништву, због значаја прихода од акциза, индустрија дувана је бизнис од државног значаја.

Чарлстон са муштиклом

Вековима су у дувану уживали углавном мушкарци свих социјалних слојева, па чак и дечаци који су, по узору на очеве, почињали да пуше врло рано кришом савијајући кукурузну свилу. Жене су пушиле ретко, а литературa која помиње жене пушаче најчешће говори о декадентним припадницама уметничких кругова или старим Циганкама са лулом у устима. Весна Душковић наводи да је тек након Првог светског рата, у време чарлстона, модерна урбана жена скинула корсет, скратила сукњу и косу, запалила цигарету и постала равноправни члан “пушачке популације”. Па и тада су жене обично пушиле тек након удаје или кад им деца поодрасту, и то најчешће код куће, у друштву пријатељица уз кафу, или уз чашицу финог ликера.

Жене са наргилама у Сарајеву

Из тога времена у Етнографском музеју чувају се машице за цигарете намењене женама, израђене у радионици Дике Костадина Јовановића из Лесковца. Ово ретко пушачко помагало налик пинцетама користиле су богате госпођице које су, да им прсти не би попримили ружну жуту боју, машицама хватале цигарету и приносиле је устима.

Весна Душковић цитира Јеремију Павловића који је забележио да се у Крагујевачкој Јасеници веровало да ако жена воли мирис дувана, муж ће јој бити непушач, и обратно. У истом крају постојала је и изрека: “Ако ти се врх цигарете гаси, жена ти се курва.” А Вук Караџић је међу народним досеткама забележио и следећу пословицу: “Жене се бију чибуком, а људи ножем или пушком.”

Сахат без дувана

Буклијаш, особа из младожењине куће која позива сватове, са цигаретом

“Реткост је да који мушкарац у Крагу­јевачкој Јасеници не пуши. Дуван се више цени но хлеб. Пушачи кажу: да могу 24 сахата трпети без хлеба а не могу један сахат без дувана. Има изрека да је ’дуван мир у кући’. Јер пушач кад нема дувана, само виче и псује”, забележио је Јеремија Павловић.

Овај хроничар крагујевачког краја пише да су сељаци највише пушили трећу класу, али кад би ујесен добили доста новаца од продаје шљива, куповали су и онај скупи дуван од пола динара кога су зато звали “шљиван”. У томе су често и претеривали тањећи ионако сиромашан кућни буџет због чега су жене одлазиле врачарама у нади да ће им оне помоћи да мужеве одвикну од пушења. Прскање дувана јежевом мокраћом један је од старих рецепата на које мушкарци готово да нису реаговали. И настављали су да пуше, најчешће у механама, уз кафу и ракију и разговор о важним “државним” питањима.

Отров за буве

У књизи сећања, Милан Ђ. Милићевић је забележио занимљиву подударност. И у Србији и у Словенији некада се за пушење користио исти израз – “пијење”. Милићевић описује старца из Тополе који је за себе говорио. “Има педесет година како пијем дуван! Зато ме буве никад не пецају.”

Бранислав Кривокапић

Извор: Блиц

You may also like...

Оставите одговор

%d bloggers like this: