Изабрана дела Симе Тројановића: Наслеђе за будућност

“Није само историја позвана да нам скида таму с очију, него и географија, антропологија, етнологија, филологија, археологија итд.“, говорио је Сима Тројановић, наш први етнолог, антрополог и утемељивач Етнографског музеја у Београду. Његова објављена изабрана дела представљају капитално издање за српску културу.

Сима Тројановић

За Симу Тројановића (1860–1935) знају малобројни у Србији, иако је он један од ретко важних људи за српску културу. Објављивање његових Изабраних дела у четири тома у издању Службеног гласника прави је начин за упознавање са делом нашег првог етнолога, антрополога и утемељивача Етнографског музеја у Београду.

Изабрана дела садрже четири тома: “Главни српски жртвени обичаји“, “Ватра у обичајима и животу српског народа“, “Психофизичка истраживања српског народа поглавито без речи“ и “Јединство народног духа“.

„Етнолошки опус Симе Тројановића обухвата мноштво разноврсних тема. Познате су његове расправе о општим карактеристикама српског народа; о традиционалном привређивању; о народној исхрани; о архаичним формама невербалне комуникације. Најобимнији и свакако најзначајнији део Тројановићевог научног рада представљају његова истраживања народних веровања, предања, ритуала, табуа, дакле оне врсте културних феномена које данас подводимо под појам „народна религија Срба“, сажето је својевремено описао Душан Бандић опсег и значај Тројановићевог дела и његовог истраживачког рада, који су сада први пут репрезентативно представљени читалачкој публици овим четворотомним Изабраним делима. У њих су укључени сви списи Симе Тројановића изузев текстова из биологије, медицине, привреде и сличних области.

О народној религији

Научна каријера Симе Тројановића била је дуга пуних пет деценија – од средине осамдесетих година 19. века до средине тридесетих година 20. века. „Почео ју је ненаметљиво, без великих научних претензија“, каже у уводу прве књиге проф. др Петар Влаховић, „стимулисан само љубављу према сопственом народу, другим народима и научној истини.“ Његови радови из 1896. године најавили су интердисциплинарни метод и његово схватање етнологије као комплексне науке о човеку и људском друштву, метод различит од уобичајеног у тадашњој науци. Предмет његових истраживања и анализа било је колективно народно стваралаштво зато што је, како наводи проф. Влаховић, по Тројановићу „пре свега неопходно научно и друштвено одредити место српског народа у развитку савременог света“. Шта би и како би то требало урадити, Тројановић је објаснио у „Упутствима за прибирање археолошког и етнолошког градива“ нагласивши да ће за етнологију „дуго времена остати главни задатак да прибира податке из народа и да их систематише“, па да се затим та грађа „раствори у састојке“ како би се за те елементе нашле паралеле код других народа и тек онда поставили закључци. Наиме, сматрао је Тројановић, „прошлост нашег народа неће нам све дотле бити јасна док се не испита његов живот у свим могућим правцима“. Истицао је и да „није само историја позвана да нам скида таму с очију, него и географија, антропологија, етнологија, филологија, археологија…“

По опредељењу етнолог, Сима Тројановић је по образовању био природњак – положио је докторски испит из ботанике, зоологије и палеонтологије. Природу је сматрао делом интегралног националног наслеђа које треба чувати. Главнина његовог дела посвећена је етнологији, али више од трећине његових радова је о разноврсним биолошким, геолошким и природњачким темама, с тим што се у многима од њих паралелно бавио и културним аспектом природног ресурса или феномена о коме пише. Сматра се да је после Јосифа Панчића, Тројановић први значајнији јавни поборник очувања природног наслеђа; био је један од првих „Копаоничара“, занимао се за пољопривреду и сточарство и као природњак и као етнолог, присуствовао је седници Одбора за подизање Јестаственичког музеја, па се осим у осниваче Етнографског, може убројати и у осниваче Природњачког музеја.

Др Воислав Васић у тексту „Природњак Сима Тројановић“ каже да су „природњачки радови др Симе Тројановића много већи него што смо тога били свесни“ и указује на две ствари које могу да зачуде: „Једна је задивљујућа разноврсност тема и импозантна количина објављених природњачких информација и интерпретација, међу којима се по значају јасно издвајају пионирска отварања важних проблема и први домети на пољу културних аспеката вредновања природних ресурса. Друга је интригантна несразмера између обима резултата Тројановићевих занимања за природу и одраза толиког ангажованог напора на оновремену јестаственицу и познији развој природних наука.“

Највећом задужбином његовог живота сматра се Етнографски музеј, који је засновао, био његов први старатељ и управник читаве две деценије. Своје мишљење „О оснивању Етнографског музеја“ исказао је на предавању 10. децембра 1901. године у дворани Велике школе.

Српски Етнографски музеј је центар за лаку поуку и стручне штудије из свега онога што је било и шта је сада у животу и обичајима народним. Ова ће установа неговати мило сећање на свој завичај и срођаваће све Србе, па ма где они становали и ма како пределно се звали“ рекао је при крају реферата. Припремајући се за свој први етнографски и музеолошки подухват, за Међународну изложбу костима у Петрограду одржану 1902. године, истакао је „У Етнографском музеју огледаће се цео живот нашег народа из свију покрајина, и он ће бити школа, у којој ће се обавештавати привредник, занатлија, трговац, школска омладина и сваки просвећен човек. (…) Затим, пошто се народно одело нагло губи и за коју годину неће ни бити онаквог како се у пређашња времена носило и дотрајало скоро до наших дана, па и с те стране био би од нас неопростив грех кад би и последњи час пропустили (…). Сви народи и све државе око нас припремиле су своје карактеристичне збирке и основали за њихово чување музеје, а ми смо и у томе неким незгодама ометени и једва се једном освестили.

Живот и рад

Етнографски музеј у Београду је 2002. године Дан музеја обележио сећањем на свог првог управника изложбом и књигом На почетку Весне Бижић-Омчикус, више кустоскиње Етнографског музеја. Ауторка је представила живот и рад Симе Тројановића на основу архивске грађе, сматрајући да су документи сами по себи довољан коментар о њему.

“Отац Симе Тројановића, Матија Тројановић, трговац родом из Битоља, у Шабац је дошао након Смирне, Дамаска и Јерменије, и у свом познијем добу, 2. фебруара 1860. године, добио сина Симу. Недуго након његовог рођења Матија је умро оставивши младу удовицу Марију и – целокупни иметак сину јединцу кад постане пунолетан. У документима се помиње да су имали и ћерку, али је она рано умрла, па је Сима о себи увек говорио као о јединцу.” Весна Омчикус наводи сведочење госпође Олге Московљевић, унуке Симе Тројановића, по коме је “мајка удовица размазила свог јединца и он је правио све могуће враголије. Како неваљалства нису престајала, мајка, имућна удовица, пошаље сина на школовање у неку приватну школу у Швајцарску.” Из Цириха је отишао на студије биологије у Вирцбург, па у Хајделберг. Како је тамо живео, наслућује се опет на основу приче госпође Московљевић. “Време је проводио не само студирајући већ и мачевајући се са такозваним буршевима, вечитим студентима од којих су неки по 20 година проводили у лепом Хајделбергу. Главне дасе су били они који су највише ожиљака на лицу имали.” Кад му је 4. јануара 1885. године стигао допис из шабачког суда по коме је његово наследство “стања сиротог” па више неће моћи наследством да плаћа школовање, Весна Омчикус каже да се Тројановић нашао у ситуацији да је “потрошио паре, а школовање није завршио. Међутим, десило се да је недуго након тога, у једном дану, 4. августа, положио докторски испит из ботанике, зоологије и палеонтологије, а већ сутрадан био промовисан за доктора филозофије и магистра племенитих вештина!”

Вратио се у Србију и успео да се запосли као професор немачког језика у чачанској гимназији. Весна Омчикус претпоставља да није могао да добије посао адекватан својој дипломи зато што, боравећи дуго у иностранству, није познавао утицајне људе у Србији. “Кад је тражећи бољи посао послао молбу Јосифу Панчићу, није га удостојио ни одговора, а када је покушавао да постане професор природних наука у средњој школи, комисија је приметила да није матурирао, а он је морао да објашњава да је по свим прописима положио докторат који је и за саме Немце завршни испит! Испоставило се да ипак јесте матурирао, али не у гимназији већ у Ветеринарском заводу кога је изабрао зато што тамо није био потребан испит из латинског језика, који Тројановић није спремио. Укратко, његово школовање деловало је чудно онима који су одлучивали о његовом запослењу.” Из Шапца се сели у Лозницу, где почиње да се интересује за етнологију, али и да упознаје и сарађује са многим значајним и утицајним личностима науке и политике (Стојан Новаковић, Љуба Стојановић, Јован Жујовић, Живојин Јуришић), па и његов живот и рад добијају другачији ток. Убрзо је постао професор гимназије у Београду, а последњих година 19. века, четири семестра је провео на етнолошким и музеолошким студијама у Бечу, Минхену и Прагу. То му је отворило пут ка Етнографском музеју.

За првог чувара, односно кустоса, Етнографског одељка у оквиру Народног музеја Сима Тројановић је постављен 28. фебруара 1901. године “како би као стручњак предузео заснивање и уређење Етнографског музеја”. Етнографски одељак Народног музеја усељен је у кућу Стевче Михајловића, трговца из Јагодине, народног посланика и министра, који ју је тестаментом завештао “на музејске смерове Српској држави”, у Улици кнеза Милоша. Прве године стварања Етнографског музеја биле су године интензивног појављивања Музеја на међународној сцени – Србија је тада често добијала позиве за учествовање на међународним изложбама. То је био повод за честа одлажења на терен Симе Тројановића и Николе Зеге, кога је као колегу из гимназије узео за помоћника, одакле су доносили предмете који су представљали Србију у иностранству, а по повратку са гостовања пунили музејске фондове.

“Имали су потпуну подршку власти: министар просвете, у чијем је ресору био Музеј, слао је допис министру унутрашњих послова да обезбеди боравак и пратњу двојици кустоса који ће одређеног дана доћи у извесно место, а становници читавог краја требало је да дођу обучени у народна одела. Сима Тројановић и Зега би дошли у сеоску кафану, сели, наручили пиће, док је народ испред њих дефиловао као на модној ревији, а њих двојица бирали ношњу која им одговара за изложбу. Многи од тада набављених предмета се и данас чувају у Етнографском музеју у Београду и представљају наш најстарији и највреднији материјал”, каже Весна Бижић-Омчикус. Пошто је у Музеју било довољно предмета за излагање, Сима Тројановић је припремио и сталну музејску поставку. Прва етнографска изложба у Србији отворена је 20. септембра 1904. на стогодишњицу Првог српског устанка и поводом крунисања Петра Првог Карађорђевића. Од тада је Музеј и званично отворен за посетиоце. Одлуком Скупштине Краљевине Србије од 1. јануара 1906. Етнографски музеј је добио одвојени буџет и право на сопствени печат; постао је самостална установа.

Весна Бижић-Омчикус истиче занимљив начин Тројановићевог рада. “Створио је мрежу казивача; слао је дописе у многе крајеве, а онда су му учитељи, њихови ученици, свештеници, трговци и други писмени људи, слали податке из својих крајева. На основу те грађе стварао је научне радове. Још тада је примењивао метод који ми ни данас не примењујемо, а он у свету одавно постоји. Постоји програм УНЕСЦО-а, Ливинг Хуман Треасурес, у који се Србија још није укључила, по коме су појединци или групе људи и материјално стимулисани да своја знања и вештине преносе, а на основу којих се формирају национални инвентари нематеријалне баштине.” Почетком прошлог века предлагао је музеолошка решења која би могла и данас да се примене: “Од како је отворен Етнографски музеј имао сам прилику да мотрим ко долази и уверио сам се да је одзив био жив само првих дана по отварању, после је све више слабио и најпосле шест месеци и сам се зачудим кад неко уђе. А то је, што Музеј није публици с руке, и што нема нових изложаба.” Зато, предлаже Тројановић, “кад неће публика нама, морамо ми ићи к њој” на разне начине: “недељом синемограф да ради на Калимегдану; једна бачија на доњем Калимегдану са увек врућим млеком – може и џабе; из Дунава временом упустити воду у најјужнији део и направити вештачко језеро на коме би се свет у чамцима јефтино возио…”.

Извор: vreme

You may also like...

Оставите одговор

%d bloggers like this: