Гласиначка култура: Громиле на Романији и Гласинцу

На Романији и Гласиначком пољу често можемо пронаћи гомиле камења, за које мислимо да су мјеста за одлагање отпада приликом искрчивања посједа.

Гласиначка колица, која се чувају у музеју у Бечу су постала дио уџбеника, књига и литературе широм свијета. Са десне стране, предмети пронађени на Гласинцу, које су Аустроугари пребацили у бечки музеј.

Међутим ове гомиле представљају дио једне културе која потиче из далеке прошлости, чак из илирског периода (1800. до 200. године п.н.е.). Већина громила је из Халштатског периода (Гвоздено доба) од 800. до 500. године п.н.е, када Гласиначка култура доживљава свој процват.

Народ ове гомиле камења назива „громилама“, научници „хумкама“ или „тумулима“. У илирском периоду у овим гомилама камена су сахрањивани мртви. С обзиром на то да су Илири вјеровали у загробни живот, своје мртве су сахрањивали са личном имовином. Захваљујући остацима који су пронађени на Гласинцу, наша историја је остала богатија за многа открића, а Гласиначка култура је постала позната широм свијета.

Велика истраживања и испитивања громила су рађена крајем 19. вијека, тачније 1888, 1895. и 1897. године, од стране Земаљског музеја у Сарајеву. Највећи број громила је пронађен у околини Сокоца, па источно према Рогатици. Ћиро Трухелка је истраживајући у јесен 1888. године, избројао преко 1500 громила, од тога и неколико десетина на подручју које обухвата општина Пале (село Понор и околина).

Руб општине Пале, у близини мјеста Понор

Оскрнављене некрополе

Када су први истраживачи крајем 19. вијека стигли на Гласинац у намјери да истраже хумке, зетекли су поред пута оскрнављене и раскопане громиле, смрвљене кости разбацане около.

Вјеровало се да се испод камења налази закопано благо, па је народ копао, међутим једном се десило нешто прилично чудно. Код села Кусаче народу се приказао дух, који је устао из громиле „да му је глава небо дотакла“. Копачи су се онесвијестили од страха, а када су се пробудили, духа није било, али се од тада народ плашио ископавати громиле.

Ископавања

Велики дио громила на подручју Гласинца је истражен, а највреднији проналасци се и данас чувају у музеју у Бечу. Народ је громиле на неким подручјима називао и Арареве громиле, а у близини великих група громила су откривени остаци утврђења, њих око 50.

Међу првим истраживањима су била и она поред цркве Светог пророка Илије на Сокоцу, гдје су пронађене бројне громиле и остаци једне градине.

Громиле су разних облика и величина. Неке имају и по 20 метара у пречнику и у њима се налазе најчешће групни гробови. Само су богатији покојници сахрањивани са оружјем и личним предметима. У неким громилама су пронађени скелети, у некима само урне, док неке громиле садрже само предмете.

Илустрација која представља проналаске у громилама

Покојник се сахрањивао тако што би се положио на голу земљу, поред њега би се ставиле драгоцјености, које је имао за живота, како би их пренио на други свијет. Потом би се донијело камење из оближњег околиша и набацало на покојника. Од силног терета су у већини хумки пронађене смрвљене кости.

Код угледнијих и богатијих покојника су биле веће громиле и у њима су углавном сахрањивани војници, који су имали велики углед у то вријеме.

Приликом ископавања је пронађено бројно оружје у већим громилама, копља, мачеви сјекире и ножеви, те шљемови, капе и накит. Већина пронађених остатака је из Халштатског периода.

Гласиначка колица

У раздобљу између 1878. и 1888. године, прије службеног оснивања Земаљског музеја БиХ у Сарајеву, неколико стотина археолошких налаза случајно откривених на праисторијским локалитетима Босне и Херцеговине доспјели су у збирке Naturhistorisches Museum у Бечу, Археолошког музеја у Загребу, Археолошког музеја у Сплиту, као и у збирке фрањевачких манастира у Босни и Херцеговини. Међу њима посебно се истичу гласиначка бронзана култна колица из старијег гвозденог доба. Култна колица са представама птица водарица нађена су на Гласинцу 1880. године, а потичу из једног тумула на Гласиначком пољу прекопаном приликом изградње пута Сарајево-Рогатица-Вишеград. Колица је, заједно са осталим налазима предао поручник Јохан Лекса из Прве инжињеријске регименте стациониране у Горажду, поменутом музеју у Бечу, гдје се и данас налазе. Колицима овога типа са представама птица водарица атрибуира се ритуална намјена, а повезују се обично с култом Сунца. И по мотиву и по стилу она се ослањају на традицију претходног – касног бронзаног доба када су птице водарице доминантан симбол културе поља са жарама. Вјероватно су култна колица начињена на подручју гласиначке висоравни, а извјесни детаљи указују на сличност и са колицима у Подунављу и Карпатској котлини. Мотив птица водарица кроз представе фигурина или протома су честе од самог почетка гвозденог доба, те их сусрећемо и на предметима ритуалне намјене, керамичким и бронзаним посудама, украсним предметима и дијеловима ношње као важан религијски симбол. Ова култна колица јединствен су примјер са гласиначког подручја с обзиром на чињеницу да у више од хиљаду истражених тумула није поновно пронађен налаз овог типа. Вотивна колица су највјеројатније припадала некој истакнутој личности која је имала посебан положај и улогу у аутаријатском друштву.

Грчко – Илирски шљем из VI вијека п.н.е. пронађен на Гласинцу

Језеро на Гласинцу

Цртеж брода пронађен на једној погребној урни на Гласинцу

„Гласинац има велику оскудицу воде, ту је тек једно питко врело у Сокоцу, а посред равни протиче мали, преко љета сухи поток Решетница, која утиче у голему пећину па се с ону страну придружује криптичким врелима Праче. Хидрографичко лице равнице се временом промијенило, и прије је на Гласинцу далеко више воде било, него данас. На ту мисао није ме навело причање народа на Гласинцу, да је некад ондје било големо језеро, па да су њиме бродови пловили, већ то, што је све дно гласиначко густ муљ, који мјестимице до 1.5 м., у дубљину сеже, а тај муљ задњи је останак малога језерца, које се овдје налазило. Питање, како је та вода нестала, да ли се спустила у оне подземне рупе и пукотине, којих доста има по Гласинцу, или је другдје провалила пут, тек ће тачније установити геолошко истраживање, али нема сумње, да се лице Гласинца доиста промијенило.“ – написао је Ћиро Трухелка 1889. године.

Једна громила у близини Рогатице

Владимир Станишић

Извор: Пале лајв

 

You may also like...

Оставите одговор