“Ђидо“ Јанка Веселиновића – комад за играње и певање

На српским позоришним сценама у осамнаестом и деветнаестом вијеку јавио се специфичан жанр – комади са играњем и пјевањем. То су била театарска дјела у прози, праћена музичким тачкама. Ова музичко-драмска форма била је веома популарна, па се није могао замислити репертоар без те врсте музичког позоришта. Од комада с пјевањем највише успјеха је имао „Ђидо“ Јанка Веселиновића, инспирисан мачванским свадбама, али и својом великом љубави – глумицом Аугустином – Велом Нигриновом.

“Где ћеш бити, мала Кејо,
да довече дођем?”
“Ајд` пола – ајд` полако,
ајд` лаго – ајд` лагано”.

Једна од пјесама из позоришног комада „Ђидо“ Јанка Веселиновића. Она непревазиђена. И незаборавна. Слична оним у операма најсјајнијих свјетских позорница. Али ова је на наш начин – са мачванских пландишта, из лугова, са дринских ада – народна. Грлена. Милена.

Мала Кеја напупала љепотом, набреклих прса, тек стасала за љубав. Заводљива. Неодољива. И она враголасто пјесмом одговара:

Ја ћу бити у ђул-башчи,
босиљак сејати.
Босиљак ће мирисати,
по мирису дођи.

Момак и даље пита гдје ће бити да јој с вечери дође, а мала Кеја, врела и тек задјевојчила, с мирисом босиока, и рузмарина, и милодуха, па ишчикава момка:

Ја ћу бити у вајату,
дукате низати.
Дукати ће звекетати –
по звекету дођи.

И дан-данас “Мала Кеја” је омиљена пјесма и радо се пјева у свим приликама и на свим мјестима – широм Мачве, у Поцерини, у Тамнави, на Скадарлији… Одјекује. Свевремена је.

Творци комада са певањем: седе: Милован Глишић, Алексанар Сумбатов, Бранислав Нушић, Стеван Сремац стоје: Драгомир Брзак и Јанко Веселиновић, Фото: Фрагменти прошлости

На српским позоришним сценама у осамнаестом и деветнаестом вијеку јавио се специфичан жанр – комади са играњем и пјевањем. То су била театарска дјела у прози, праћена музичким тачкама. Ова музичко-драмска форма била је веома популарна, па се није могао замислити репертоар без те врсте музичког позоришта. Од комада с пјевањем највише успјеха је имао „Ђидо“ Јанка Веселиновића, инспирисан мачванским свадбама, али и својом великом љубави – глумицом Аугустином – Велом Нигриновом.

Глумица Аугустина Вела Нигринова

А мачванске свадбе? За памћење. Неодољиве. Јединствене. И пјесме у њима. Разлијежу се. Момак и даље пита:

Где ћеш бити, мала Кејо,
да довече дођем?

Чим стигне јесен, с њом долазе и те надалеко чувене мачванске свадбе. А на њима се игра, пјева, надмеће, надвисује, надаљује и подврискује у свим мачванским селима од Дрине до Цера и од Лешнице до Саве. Весели се Мачва. Тако је одувијек било у овој равници – чим се прикучи јесен, одмах почињу свадбе. И оне хајдучке и харамбашке, сиротињске и домаћинске, и трговачке и ратарске, китњасте и раскошне. Гласовите свадбе у Мачви.

Увијек су инспиративне. За умјетнике посебно, нарочито за оне из Мачве, јер се у овој равници са свадбама рађа, уз њих се расте, стасава, жени се и удаје. Са њима се домаћује.

Мачванске свадбе, али и сватови, засигурно су били и повод књижевнику Јанку Веселиновићу да напише позорнишни комад „Ђидо“ – баш онај с пјевањем и играњем, који је убрзо изборио стално мјесто у репертоару Народног позоришта у Београду. „Ђидо“ је, без премца у позоришном животу Србије, извођен осамдесет и један пут у Београду, али је игран и у Скопљу, Софији, Загребу и још неким великим градовима, што је за то вријеме био величанствен успјех.

Колико је „Ђидо“ био популаран говори и анегдота када је Јанко тражио кредит у Занатској банци. Новац му је био потребан за ноћни живот у Скадарлији. Јанко је за првог жиранта узео Бранислава Нушића. Када га је службеник у банци питао ко му је други жирант, одмах је одговорио:

– Па „Ђидо“!

Службеник се насмијао и дао му кредит, јер сигурнијег гаранта за кредит у цијелом тадашњем Београду не би нашао.

Глумци-пјевачи и комади с пјевањем у то вријеме заузимали су значајно мјесто у београдском позоришном животу. Музика Даворина Јенка коју је написао за „Ђиду“ иде у ред његових најбољих партитура.

Јанко је „Ђиду“ написао под утицајем Милована Глишића 1891. године, а прототип Ђидине Љубице била је прелијепа Живана Саватићева – дјевојка из села Раденковић у Мачви, недалеко од његовог родног Салаша Црнобарског и Глоговца, у коме је неко вријеме живио, а сада почива. Прво извођење комада није наишло на добар пријем код публике и позоришне критике. Чак је један критичар написао да до тада позориште није имало прилике да се тако обрука као са Веселиновићевим комадом.

Нешто касније стигле су повољне критике, а публика се борила за мјесто у позоришној дворани.

Уродиле жуте крушке:
вер мени, мени,
вер мени, теби,
вер мени, јање,
тамо моје драго.
Не ломи сана,
не губи дана!
Не да мене моја нана,
не да мене за годину дана.

У ствари, Јанко је дао све од себе да „Ђидо“ успије на сцени националног театра. Написао га је да Љубицу – главни женски лик – игра баш Вела Нигринова, заносна Словенка која је опчинила сав тадашњи београдски боемски и умјетнички живот, али је била каменог срца – нико је није могао освојити, па чак ни љепушкасти Мачванин Јанко, који је у то вријеме све своје стваралаштво посветио баш њој.

Примијетивши да се Вела и Јанко друже, Милован Глишић је прокоментарисао у Скадарлији да то личи на љубав, али која ће много да смрди.

По свему судећи, тако је и било. Упркос томе што је Јанко у првом чину „Ђиде“ облачио мачванску ношњу и пјевао у хору.

Прошла су времена. Обоје њих су се упокојили прије више од једног вијека. Јанко у миру Божијем почива у Мачви, у Глоговцу, недалеко од Дрине, са својим Веселиновићима.

Поводом обиљежавања стоте годишњице Јанкове смрти у Црнобарском Салашу шабачко Народно позориште је извело „Ђиду“. И тада је овај комад, са игром и пјевањем, и након једног вијека, зрачио са сеоске позорнице свјежином и срећом, љубављу и младошћу, поносом и аутохтоном музиком. А како и не би када је у њега, посебно у пјесме, које су касније преплавиле све дворане, кафане, позоришта и скупове у Србији, Јанко Веселиновић уткао сву своју љубав – према свему и свакоме.

Киша иде, трагови се знаду,
мом јарану на прело не даду!
Мој јаране, боле ли те ране?
Да не боле, не б’ се ране звале!

Мачвом сваке јесени језде сватови у угланцаним фијакерима са ухрањеним коњима, у народној ношњи и са пјесмама из давнине давне – и све је као и у Јанково вријеме. И ововремене невјесте личе на Ђидину Љубицу, али и на Јелицу Севићеву – љубав хајдук-Станка Алексића, али и на Јанкову супругу Јованку, која почива поред њега у глоговачком гробљу.

Фолклорни ансамбл Ђидо, Богатић

Млади Мачвани су и сада сликом и приликом као Ђидо и остали Јанкови књижевни јунаци. И личе на стаситог Јанка.

Уродиле јагодале,
мани, мани, мани!
Мани, јани, дани.
Сићани ђердани
по грлу су пали,
дукатићи мали
по челу су пали.
Љубим ти око,
Јоко девојко!

С јесени у мачванским сватовима пјевају се и дан-данас пјесме: Осу се небо звездама; Уродиле жуте крушке; Милић иде странчицом; Где ћеш бити, мала Кејо; Киша иде; Синџирићи звече; Уродиле јагодале; Мој ђердане: Ој, Љубо, Љубо; Ко ти купи срма јелеке – све из „Ђиде“.

Ој, Љубо, Љубо, злаћана јабуко!
У киту те китим, у недрима носим.

Позоришни комади са играњем и пјевањем били су популарни све до Другог свјетског рата. Касније, изузев „Коштане“ Боре Станковића, ријетко су стављани на репертоар.

Јанков „Ђидо“ је надживио и то вријеме. Ако ништа друго, бар су то учиниле његове пјесме из „Ђиде“.

Мој ђердане, моје суво злато,
моје суво злато, мој ђердане,
мој ђердане!
Ко ли ће те младој потргати,
младој потргати, ко ли ће те,
ко ли ће те?
Да л’ удовче, да ли младо момче?
Или драги, или ће недраги?

О „Ђиди“ и његовим пјесмама Бранислав Нушћ је записао: Пјесме из `Ђиде` су успјеле и преплавиле су Београд, заразиле су велеградске севдалије, заглушиле београдске кафане и пронијеле се из мјеста у мјесто, из града у град, из села у село.

То је због тога што је „Ђидо“ комад из живота.

Из мачванског.

То су и његове пјесме које се и дан-данас пјевају, а понајвише с јесени – у кићеним мачаванским сватовима.

Мир пепелу Јанка Веселиновића.

Тихомир Несторовић

Извор: БН телевизија

Оставите одговор