Деветоро жртава бомбардовања у Сурдулици у кући Милићевих

Не могу да дигнем руку на себе, а хоћу

Топао, сунчан априлски дан у Сурдулици. 27. април 2009. Зраци падају и обасјавају брзу, бистру реку Врлу, а ветар који долази са околних брда, док стојимо испред новосаграђене куће Милићевих, увлачи се под кожу. Изазива неподношљиву језу у пустој улици Змај Јове. Десет година које следе носе са собом трауматична сећања на 27. април 1999. године. Тада су две бомбе разорне моћи погодиле породичну нову кућу Војислава Милића у којој су девет лица погинула, од тога шесторо његових најмилијих. На мермерној плочи постављеној на кући, у којој нико не станује, стоје имена погинулих: Стаменке (66), Александра (37), Весне (37), Миљане (15), Владимира (12) Милића, Миомира Миловановића (17), Војиног унука од ћерке Милице и комшија Драгана Ивановића (37), Станише Ђорђевић (32) и Стане Рашић (48).

Сурдулица – Милићи; С лева на десно: Милица, Весна, Александар, Стаменка, Владимир, Љиљана, Миомир

Војислав живи у старој породичној кући поред новосаграђене са ћерком Милицом и зетом Драганом. Не излази из куће. Друштво му прави припаљена цигарета, чокањ ракије и кревет. Дочекује нас у црнини коју не скида десет година са прогрушаном брадом, празног погледа. Говори тихо, скоро апатично. Не може да хода, служи се штакама да стигне до вецеа.

„Милосрдни ђаво“

Војислав Милић

– Шта сам Богу скривио. Што ми онај „Милосрдни ђаво“ однесе моје најмилије. Зашто, бре?  Избацише, проклети били, тог дана две бомбе и одоше својим породицама. А, мене завише у црно, убише све у мени, само срце се још држи, не нашло се дабогда. Што не пукне, да скрати муке? Не могу, синко, више, не могу – прича, а сузе крупне, као ораси, падају на избледелу пластичну простирку мушему. Плаче, тихо јеца. Из груди одјекује резак писак, неподношљив у замраченој соби препуној устајалог, опорог ваздуха.

Војислав је од 1973. до 1998. године живео у Франкфурту. Радио је као грађевинац широм Немачке, „на црно“, како каже. Сваку зарађену марку сакупљао је и доносио кући. У Сурдулицу је долазио за празнике, у време одмора. Имао је стари кућерак у близини касарне где сада живи. Од 1990. године почео је сину Александру да гради кућу и 1998. никла је најлепша двосрпатница, од преко 400 квадрата, у целом крају.

Градио ју је са мераком, није штедео на материјалу. Требало је да се у кући заврше још неки финални радови и да се син са породицом усели за Ускрс те трагичне 1999. године.

– Уселише се деца, моји пилчићи Миљана и Владимир, али двестотинак метара даље на месном гробљу. Па и унук од Милице, мили мој Мики и њега поједе црна земља. Ево, годину дана не идем на гробље. Не палим свеће. Не могу, синко, да гледам у црну плочу. Не могу, ће пукнем. Кукавица сам, стар, а кукавица, не могу да дигнем руку на себе, не могу, а хоћу – прича, пали цигарету, дрхти, као да је у врућици, удара се шаком по челу.

Тај дан, који му је уништио све, урезао му се у памет.

– Ујутру ме позвао комшија Тома, који живи поред касарне, да му променим десетак црепова на кућу. Пре тога су гађали и касарну и све куће у околини су биле оштећене. Кад сам завршио посао сели смо да попијемо кафу. „Хајде, да наберемо коприве за питу, поред ограде од касарне“, каже ми. Пођемо, беремо, а авиони лете. Било је поподне, дванаест сати кад нешто пукну, тако силно да нас одбаци десетак метара. Падосмо на земљу. Мислим, погодише касарну. Онда још једна бомба, Стравично. Лете громаде од кућа, делови намештаја, врата, црепови. Покрисмо главе рукама. Тома потрча према својој, а ја према мојој кући. Трчим, ноге лете. Нешто ме тера, нека сила. Срце бије, хоће да излети из груди. Кад сам стигао, куће нема. Све пропало у земљу. Копам рукама, вичем, вриштим. Чујем неки глас. Бацам онај шут, померам громаде, извлачим комшију Стојанчу Петковића. Он крвав, тресе се, пада у несвест. Кукам, небо одјекује, падам и више се ничег не сећам. Пробудио сам се у болници, напуњен ињекцијама. Гледам у доктора, он осећа моје питање: „Жао ми је“, каже, плаче. Плачем и ја. Тражим да ме успавају заувек. Молим. Опет, падам у неку кому. Изашао сам да сахраним своје најмиљије. Проклет био дан кад сам се родио. Еј, црна судбино – прича, покрива лице вуненом капом, скрива бол.

Споменик у Сурдулици

Бог и цигарете

Живи од пензије која износи 3000 динара. Имао је 12 година стажа, одрађеног у грађевинској фирми у Сурдулици, пре него се отиснуо у Немачкој.

У разговор се убацује његова ћерка Милица (50).

– Тату само Бог одржава у животу, ја се осуших, супруг се пропио. Шта да му кажем? Дете је изгубио, од тада није ни међу живима ни међу мртвима. Иде, цепа дрва по Сурдулицу, зову га. Што заради, донесе. Пиће му даје свако, знају за његову судбину. Ја радим по кућама, када имам времена јер тату не смем да оставим самог. Драганови рођаци, из оближњег села Алакинца донесу нам кромпира, пасуља, лука, понекад сира. Шта једемо? Не једе нам се, људи, верујте ако хоћете. Тата само чај и мало хлеба. Цигарете не испушта из руку. Више је у бунилу него на јави. Дозива унуке, сина, жену, говори са њима. Па, кад дође свести закука, а мени коса отпада с главе. Супруг је на ракији, док кад ће не знам. Ја једном једем, што нађем. Гутам, а не осећам храну. Сваки динар који зарадимо потрошимо на цигарете. Бол у грудима не престаје, али Бог уреди да не пијемо никакав лек. Кажу лекари, чудо, здрави сте. А, ми смо, леле, туго мори, болни, болни… – ломи кошчате руке Милица и јеца.

Светлана и Раде Миловановић

Судбина је хтела да тог дана Владимир мотором дође у Алакинце где су живели и поведе Миомира да гледају филмове у проклетој кући.

– Говорим му: „Синко, остани, ићи ћемо сутра и ја нисам видела моје од почетка рата“. „Идем, бата набавио добре филмове, а ти дођи сутра“, рече, оде и више се не врати. Два дана ми нису ништа јављали. Онда су дали ињекцију и саопштили шта нас је снашло. Драган је био мобилисан и пустили су исто два дана касније. Када смо стигли, шта да гледамо. Хоћу да видим дете, а оно од њега нема ништа. Кажу, само по неки део тела. Јој, леле, бошке, дете моје мило што му злотвори урадише. Пусто им име остало. Вратило им се, дабогда! Да и они закукају, злочинци, злочинци… – виче Милица, а Драган је умирује.

– Кућу злотвори сравнише са земљом, бомбе су погодиле врата на подруму. Кућу набиле пет метара у земљу. Барем да је нешто остало од њих, ципела, парчад кошуље, било шта. Оно ништа. Вадили део ноге, ма само гареж, ништа од њих – убацује се Драган.

Дрхте старачке руке, играју слике као саблазни, гледа унучиће, сина, снају, супругу. Има их на некој свадби, љуби сваког понаособ, милује их руком, сузним погледом. Одлазимо, ноге клецају. Сузе се мешају, дим од цигарета их скрива.

Душан Ђорђевић

извор: Врањска Плус

Оставите одговор