Даничићево двоименовање српског језика и противљење Лазе Костића

Прво двоименовање и вишеименовање српског језика, давање лингвистичког легитимитета преименовању и двоимановању српског језика у „хрватски или српски“, са српске стране као носиоц националног историјског права и српских званичних филолога  извршио је и „озваничио“ филолог Ђурo Даничић професор Велике школе у Београду у свом најзначајнијем дjелу „Рјечник хрватскога или српскога језика“.

Ђуро Даничић

Даничић је ријечник радио за Југославенску академију знаности и умјетности у Загребу – касније Хрватска акдемија знаности и умјетности –ХАЗУ. Даничић је претходно писао „научна“ образложења о релативности назива српског народа и језика, као српског или хрватског према избору између два имена једног народа („Разлике између језика српског или хрватског“ – Гласник Друштва српске словесности, Београд 1857. г.). У филолошким радовима Даничић је користио за српски језик дводјелну ознаку „српски или хрватски“, као у раду ,,Корјени  с ријечима од њих посталијем у хрватском или српском језику“ (издала Југославенска академија знаности 1877. г. Ст. 180.),  поводом чега је Лазо Костић писао да је Даничић „први књижевник и филолог, не на словенском југу, већ и у свету, који је назвао језик што га говори и пише „хрватским или српским“.

Ђура Даничић, право презиме Поповић, име Ђорђе, рођен је у Новом Саду 1825. године, а умро у Загребу 1882.; презиме је промијенио прво у Југовић, а затим у Даничић, а име у Ђура. Био је син православог свештеника, али се школовао у протестантској гимназији у Пожуну. (Братислава, Словачка). Први саборац и бранилац Караџићеве и Копитарове реформе српског језика и правописа својим филолошким радом образлагао је научну „неопходност“ југословенске језичке политике реформе српског језика и правописа. Једноставно је закључити да промјена личног имена и презимена, похађање вјерске протестантске школе као син православног свештеника, релативизовање религиозне припадности, идентитета и имена своје народности и језика, називање властитог језика и народа „храватски или српски“ иии „наш хрватски или српски народ“, указује на карактерну и културну, вјерску и националну кризу идентитета Ђорђа Поповића – Ђура Југовића-Даничића. (Важно је знати да је Даничићев рођени брат Милош приступио унијатском „илирском“ покрету или хрватском националном препороду).

Реформа српског језика и правописа је била дио пројекта аустрославистичке колонијане `југословенске` језичке политике, а у програму прозелитске римокатоличке мисије према православним Словенима. Југословенска језичка реформа је подразумијевала дијалектско дијељење и вишеименовање српскословенског језика, нормирање полицентричног `југословенског` или `илирског`,или `хрватско-српског` назива и стандарда. 

Покровитељ југословенског покрета и пројекта, и Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу, као програма римокатоличке мисије на Балкану, је био бискуп Јосип Јурај Штросмајер.  Бискуп Јосип је позвао Даничића у Загреб да ради у Југословенској академији знаности, да допринесе својим радовима изради пројекта и спровођењу програма југословенске језичке политике. Даничић се одазавао позиву и 1867.године дошао у Загреб, када је постављен за секретара Југословенске академије знаности и умјетности, и за првог уредника „Рјечника хрватског или српског језика“. Предсједник Југословенске академије је био филолог и фратар Фрањо Рачки.

Југословенској академији у Загребу је био потребан признати српски филолог који је радио у државној филолошкој установи, ради признавања права преузимања и преименовања српског дијалекта у програму југословенске језичке политике. (Године 1856. Даничић је у Београду именован за секретара Друштва српске словесности, а 1859. за професора Велике школе.) 

Прелазак Даничића из Кнежевине Србије у Загреб један је од првих прохрватских политичких прелазака са српске стране, да познати српски филолог прихвати посао хрватског присвајања и преименовања српског језика у хрватски, то јест учествује у унијатској мисији формирања и промовисања римокатоличке хрватске политичке нације. Даничићевим залагањем хрватска језичка политика и „хрватски језик“ су преко српског језика, као међународно познатог и признатог, промовисани у свијету славистике и словенских народа.

У југословенском језичком програму Даничић је радио и на уређивању и формирању хрватске варијанте латиничног писма, која је формирана у југословенском програму паралелно са реформом српског правописа. Формирао је четири слова: за ¨ђ¨ је увео знак đ Đ (умјесто ¨dj¨ за један глас, као гласовно једнако ћириличном Ђ);  ļ – за један глас, као ћирилично „љ“, умјесто lj); – ń Ń за jедан глас умјесто `nj` (jednako ћирилично`њ`); g, G za jedan glas umjesto`dž` (једнако ћириличном ¨џ¨).  Рјечник хрватског или српског језика `је објављен у Загребу после Даничићеве смрти, на хрватској варијанти латничног писма, али и за вријеме Даничићевог живота Југословенска академија знаности је објавила Оглед Рјечника 1878. године на хрватској латиници.

Оно што су вјековима покушавали  аустрослависти, од фарањевачких филолога до европских протестантских „просветитеља“, да преименују српски језик у „илирски“ или „југословенски“, двоименују дводјелним називом српско-хрватски или хрватско-српски, спровео је српски филолог Даничић са загребачким бискупом Јосипом Јурајем Штросмајером у Југославенској академији знаности и умјетности, чији је први предсједник био филолог фратар Фрањо Рачки, а која је касније прерасла у Хрватску академију знаности и умјетности – ХАЗУ.

Ради разумијевања Даничићевог дјела и дјеловања важно је знати и основне податке политичко-религиозног дјеловања бискупа Јосипа Јураја Штросмајера, који је ангажовао Даничића у Југославенској академији знаности. Бискуп Јосип Јурај Штросмајер, као и Јернеј Копитар, био је римокатолички мисионар аустрославистичке школе. Њемац по народности, капелан бечког Двора, потом бискупа у Ђакову – центру римокатоличке мисије за Босну и Херцеговину, и Балкан; оснивач Југославенске академије знаности у Загребу 1866. године, која је касније постала Хрватска академија знаности и умјетности. Бискуп Јосип Штросмајер је био први човјек југословенског екуменског програма унијатске мисије према православним Србима и Словенима. „Југославенски“ покрет који је предводио бискуп Штросмајер је програмски наставак покрета „илиризма“ који је предводио Људевит Гај, такође Њемац. Оба покрета су били програми унијатске мисије и колонијалне културне политике аустријске царевине у којој је програмски вршена колонизација језика и писма православних Срба.

Посредовањем бискупа Штросмајера је потписан конкордат између Ватикана и Црне Горе 1866. године, а радио је на склапању конкордата Русије и Ватикана. Програм Штросмајерове странке био је у овом: „Сви Славени (јужни) уједињени под Хабзбурзима и под Папом“  О значају и мисији речника хрватског или српског језика бискуп Јосип Штросмајер је у писму 1878. године писао фратру Фрању Рачком првом предсједнику Југославенске академије знаности: „Рјечник ће бити исто тако монументално дјело као универзитет, академија, ђаковачка катедрала“, а о Србима је писао фратру Фрању Рачком 1884. године: „Народ нам је у врло опасном положају. Срби су нам крвави непријатељи. Добро је рекао , мислим Марковић,  да дочим се ми боримо прот Мађара, Србин „брат“ иза леђа на нас наваљује.“ („Od ilirskoga pokreta i jugoslavenske ideje do neuralgičnih točaka u hrvatsko-srpskim odnosima u 20. stoljeću“, Doc. dr. sc. Grgo Grbešić, Diacovensia, Vol.21 No.1 Travanj 2013.)

Даничићев Рјечник хрватског или српског језика је прва „нормирана“ декларација о српском језику као вишецентричном и вишеименом „заједничком“ српско-хрватском или српско-хрватском стандарду. Заправо, прва после Бечког књижевног договора 28. марта 1850. године, који је био програмска припрема за Даничићев „Рјечник хрватског или српског језика“ Југославенске академије знаности.

Подсјетимо, претходно је потписан Бечки књижевни договор,  програмски документ који су потписали Ђуро Даничић и Вук Караџић са хрватским и словеначким филолозима о заједничком језику и правопису Срба, Хрвата и Словенаца, у склопу аустрославистичког пројекта југословенске језичке политике. У тексту Бечког књижевног договора име заједничког језика се не наводи, тако да се може рећи да је то први документ декларација о вишеименовању и безименовању српског језика.

Вук Стефановић Караџић

Караџић и Даничић су самозвано у име српског језика и народа потписали са пет хрватских и једним словеначким књижевником договор о јединственом језику и правопису, док су хрватски и словеначки представници делегирани од својих „националних заједница“, које су биле дио римокаторличке културне политике аустријске царевине. Даничић и Караџић су поступали према својим идеолошким увјерењима независно од културне политике Српске правосалвне цркве, Матице Српске, Кнежевина Србије и Црне Горе, српских културних установа у Далмацији, Крајини, Босни и Херцеговини, тј. њихов рад и Бечки књижевни договор није имао званичног значај у Србији и Црној Гори, нити у српским културним установама у Босни и Херцеговини, већ инцијативу попут данашњих невладиних организација.

Као и Караџићев реформаторски рад ни Даничићева дјелатност у спровођељу реформи српског писма и језика није пролазила без противљења српских националних првака и књижевника. Против Даничићевог језичког пројекта први је писао Лазар Лаза Костић, српски књижевник, пјесник и публициста, поручујући Ђури Даничићу: ,,да не прави Хрватима језик, нека га они праве сами, а да се он бави српским језиком“, а да је једначење ,,истога са истијем“ политика, а не лингвистика. Лаза Костић се поред књижевног рада бавио политичком публицистиком и аналитиком, био политички активан и образован, затваран је због својих српских политичких ставова и препознавања политичких противника српског народа и језика.

У расправи „Основа лепоте у свету са особитим освртом на српске народне песме“ (Летопис Матице српске 1880.године) Лаза Костић пише у једној напомени и поводом Даничићевог рада ,,Корјени  с ријечима од њих посталијем у хрватском или српском језику“, (написао Ђ. Даничић, на свијет издала Југославенска Академија Знаности и Умјетности, у Загребу 1877. Стр. 180.) о филолошкој и политичкој намјери Даничићевог двоименовања и преименовања властитог језика. „Костићева расправа никада није прештампана у цјелини“, јер говори о културно-политичким околностима и антисрпском активизму који је до данас активан и у културној политици Србије. Напомену о Даничићевом политичком преименовању српског језика из Костићеве научне расправе “Основа лепоте у свету са особитим освртом на српске народне песме“ наводимо у цјелини:

Порука Ђури Даничићу

,,Не можемо пропустити ове прилике, а да не кажемо нашем чувеном знаоцу језика коју искрену, озбиљну реч. Ђуро Даничић je први књижевник и филолог, не на словенском југу, већ и у свету, који је назвао језик што га говори и пише хрватским или српским (у предговору својих ,,Корјена“ каже: ваљда ради пуног паритета: српски или хрватски.). Сви остали прваци филологије у страних народа зову тај језик просто: српским. Тако на пр. чувени немачки научењак Шлајхер међу живим језицима хрватскога никако не познаје; а првак међу свима на свету познаваоцима језика, Макс Милер, слаже се у том погледу са Шафариком, те овако вели:  The Kroatian. According to Safarik, should not be reckoned as a separatе language; the provincial Kroatian being but a continuation of the Slovenian, while the language of the Kroats, as spoken on the military frontier, is simply Servian (Мах Muler, The Languages of the Seat of war in the East. London and Edinbourgh. 1855).

Јернеј Копитар

Према томе што такви ауторитет, као што је Шлајхер, хрватскога језика не познаје. кад старешина свих филолога, Макс Милер. с којим се у погледу научењачке величине наш Ђуро Даничмћ, поред свих својих огромних заслугаза науку, неће никад моћи упоредити, кад и он вели, да хрватски језик не треба узимати као засебан језик, јер онај језик што се говори у провинцијалној Хрватској, то је само наставак словенског (крањског), а онај, што се говори у хрватској крајини, то је „просто српски“: кад све то узмемо на ум, онда нам је сасвим јасно, да Ђуру Даничића нису могли руководити научни разлози кад је свој језик назвао ,,хрватским или српским“. Разлог му је једино могао бити политички, и то књижевно политички.

Сваки прави родољуб, или Србин или Хрват, а јошт пре ако је књижевник, а понај и најпре испитивач језика мора са болом и са стидом гледати на неприродну поцепаност у књижевности једног језика који је народу на срамоту и поругу, а непријатељима му на радост и подсмех. Кад би тај најсакатији од свих дуализама сматрали са гледишта нашег начела, онда би морали казати, да је то сасвим несмислен, па и неплодан укрштај; ништа се само са собом не може укрстити, као што и у органском животу спаривање врло сродних врста или остане сасвим јалово, или рађа богаље, те зато и сваки такав покушај у људи изазива гнушање и поругу гледалаца. И Ђуро Даничић, јамачно није могао више поднети стида са те срамоте, те се решио учинити са своје стране све, ма и на штету науке што би допринело уједињењу књижевности. Но вредност политичког, па и књижевно-политичког дела мери се на успеху, те ако има успеха, онда се може на повреду чисте науке којекако и кроз прсте гледати; но ако га нема, онда се силовање научне истине мора тим жешће осудити.

Лаза Костић

Па да ли је Даничићев књижевно-политички смер имао какав успех? До сада никаквога. Од српских књижевника и новинара још где-где може читати компромисна фраза: српско-хрватска књижевност, али у тако званих хрватских писаца, тј. оних што пишу српски језик латиницом, нестала је та фраза, у колико је некада било, сасвим без трага. Напротив, очигледно је да је у нашој лингвистичкој књижевности почео безобзирни хрватизам отимати мах баш од оно доба када је Даничић почео своју помирљиву радњу. По томе се види, да тај смер не само да није имао жељеног успеха, него је постигао противно од онога што је хтео. То је права трагичност. Јунак те трагедије, Ђуро Даничић, није постао мањи књижевник те има право на нашу симпатију. Нама та симпатија даје за право замолити га, да се окане политике, те да се врати чистој науци ако неће да га даљи развитак те трагичности доведе до катастрофе. У политици компромиси имају места, јер практична политика и није друго до систем компромиса. Али у науци компромиси могу компромитовати, ако не науку, а оно барем научнике.“

Огњен Војводић

Литература:

  1. Петар Милосављевић: Срби и њихов језик, Хрестоматија, Приштина 1997.
  2. Јован Дучић: Југословенска идеологија: истина о „југославизму“, Централни одбор Српске народне одбране у Америци, Чикаго, 1942.

извор: Огњен Војводић

Оставите одговор