Црква Светог Саве у Цељу срушена 1941. године по Хитлеровом наређењу

Српска православна црква Светoг Саве у Цељу, срушена 1941.

На Цељском подручју градња православних капела и цркава појавила се у периоду између два рата. У бањама Голник, Рогашка Слатина и Тополшица су већ биле православне капеле, а у Цељу је тек 1922. године на иницијативу Цвије Зечевића настала Српска православна црквена општина, која је укључивала срез Цеље, Шмарје при Јелшах, десну обалу Дравограда, Горњи град, Словењ градец, Коњице, Лашко, Кршко и Брежице.

Црква Св. Саве у Цељу, Словенија (извор: Историјски архив Цеља, фонд цркве Св. Саве у Цељу)

У почетку су имали обављање богослужења у соби касарне краља Петра, премалој за веће свечаности, па су зато замолили градску већницу за локацију, где би саградили цркву. Маја 1929. године добили су земљиште на Вразовом тргу (данас је то Позоришни трг). Управа црквене општине је почела прикупљати финансијска средства по целој Југославији. Многи су допринели у материјалу и радној снази.
Камен темељац положен је 1. септембра 1929. године, о чему су извештавали цељске новине „Ново доба“, те љубљанске „Јутро“ и „Словенец“. Цељско грађевинско предузеће Карла Јазерника (Karlo Jazernik) је градњу завршило у две године.

Свечано освештање је водио патријарх Српске православне цркве Варнава. Како поручује тадашњи хроничар Булован, Цеље је 18. јуна 1932. године дочекало патријарха и српску владину делегацију на железничкој станици, те су се по њиховом доласку са Миклавшког брда огласили пуцњи из пушака. У освештењу цркве следећег дана учествовала је велика маса људи. После поворке наставили су са банкетом у Народном дому, а завршено је са концертом у Цељском дому. Следећег дана патријарх је отишао у Љубљану, где је учествовао у полагању камена темељца за православну цркву Св. Ћирила и Методија, која постоји још данас. Као што је цељска црква настала по нацртима архитекте Коруновића, тако је и љубљанска црква настала од истог аутора.

Архитекта Момир Коруновић при полагању камена темељца, 1929.

Православна црква Св. Саве била је изграђена у такозваном српско-византијском стилу. По основном значењу пратила је стил српске средњовековне сакралне архитектуре. Била је посвећена једном од највећих светаца српске православне цркве. Нацрт за градњу је урадио београдски архитекта Момир Коруновић (1883-1969). Црква је била масивна, са по метар дебелим зидовима и са три улаза. Кров је био од поцинкованог лима. Имала је три куполе од армираног бетона на којима су били челични крстови, који су били израђени у затвору у Лепоглави.

Унутрашњост су красиле иконе и иконостас београдског сликара Уроша Предића (1857-1953). У доњем делу је представио Маријину благовест, Мајку божју, Арханђела Михајла, Светог Саву и Исуса Христа. Горњи део је састављен из два дела:
– у првом реду су биле приказане Тајна вечера, четири јеванђелиста, апостоли Павле и Матеј;
– а у другом реду Васкрсење, Преображење Исусово на гори, Вазнесење, Св. Ћирило и Методије. Оне су биле копије Предићевих оригинала, које је насликао сликар Стефановић из Сремских Карловаца.
Краљевски и архиерејски  престо су били од славонске храстовине, са иконама Стефана Првовенчаног и Св. Јована Златоустог, које су биле дело академског сликара Мирослава Модица (Miroslav Modic) из Цеља.

Отварање православне цркве у Цељу, 1932. године

По немачкој окупацији, Немци су по Хитлеровој наредби априла 1941. године минирали цркву. Оно што је остало од цркве искориситили су Цељани за изградњу атомског склоништа на Позоришном (Гледалишком) тргу. Од црквеног инвертара и документације је остало веома мало. Иконе су касније откривене у поткровљу грофије, те се данас чувају у Регионалном (покрајинском) музеју Цеље.

Данас се православно богослужење у Цељу одвија у католичкој цркви Св. Максимилијана у Трубаревом парку.

Аутор текста: Дијана Лукић, Одсек за етнологију и културну антропологију, Филозофски факултет, Љубљана.

Извор оригиналног текста на словеначком језику са галеријом фотографија: http://www.dedi.si/dediscina/399-srbska-pravoslavna-cerkev-sv-sava-v-celju

Превод на српски језик: Горан Анђелковић

Извор: gioranoangelo

You may also like...

Оставите одговор

%d bloggers like this: