Баштина: Због југословенства остали без идентитета

Србија још нема пописану драгоцену културну баштину на којој се темељила и наша државност. Трпимо катастрофалне последице одбацивања немањићког наслеђа

Идентитет Срба у најтежим временима одржала је баштина средњовековне државе. Путокази у мраку били су предање, раскошне књиге, иконе, крстови и путири преношени вековима с колена на колено, у бисагама збегова и сеоба. Духовна баштина, а не проста сила, заслужна је за обнову државности Србије у 19. веку, каже историчар проф. др Вељко Ђурић Мишина.

– Државни пројекат књаза Милоша била је обнова немањићких задужбина, не само у ослобођеној аутономној Србији, већ и тамо где су још владали Турци. Кнез Михаило шаље стипендисте какав је Милош Милојевић на школовање у иностранство да би писали националну историју, а финансира и опасне подухвате сакупљања старих српских рукописа с турских територија, конкуришући аустријским и руским шпијунима који су откупљивали или крали наше средњовековне књиге. Водио се прави рат за драгоцену српску баштину – каже Ђурић.

Он наглашава да се на наслеђу Немањића и Лазаревића темељила културна стратегија Обреновића, који су ширили свој утицај у неослобођеним крајевима.

– Сећање на средњовековну државу било је врело обнове, јер је то била права европска прича. Немањићка Србија је била, у своје време, модерна цивилизована држава, у којој су владали закони, која је имала индустрију – руднике и металургију, а просвета је имала велики значај. Средњовековна Србија у колективној свести је била угаони камен на коме су Обреновићи изградили институције модерне државе – прича Ђурић.

Обновљена Србија постизала је највеће успехе јер је њена елита имала културну стратегију.

– Обреновићи су ту показали невероватно разумевање значаја баштине. Краљ Милан одмах по ослобођењу Ниша међу прве послове српске власти наређује сакупљање културних добара. Краљ Александар спасава Хиландар да не падне у бугарске руке због дугова, а у знак захвалности монаси му дају Мирослављево јеванђеље. Он одмах финансира израду његове колорне литографије у Бечу и изазива културну сензацију која је Србију уздигла у очима европских народа – објашњава др Ђурић.

Наш саговорник наглашава да су се после преврата 1903. године Карађорђевићи и нова политичка елита удаљавали од културне стратегије која се заснивала на немањићкој баштини.

– Од 1918. године она је гурнута у други план. Промовисало се југословенство које није имало озбиљне темеље. Српска баштина постала је предмет омаловажавања дојучерашњих ратних непријатеља. То се на још драстичнији начин поновило после Другог светског рата. Последице су биле катастрофалне. Срби су одвојени од своје баштине и после распада СФРЈ почело је мучно лутање у потрази за изгубљеним идентитетом – наводи Ђурић.

Повратак није лак јер су многи путокази изгубљени, ишчилели су из националног памћења. Нема централног регистра огромног броја српских старих рукописа, ретких књига, уметничких дела, реликвија и докумената који се налазе у музејима, библиотекама, архивима и приватним збиркама широм света. Новостворене државе на територији бивше Југославије злоупотребљавају украдену српску баштину да би кривотвориле свој идентитет. Хрватска измишља „хрватске ћирилске рукописе“, косметски Албанци покушавају да немањићке задужбине и другу српску баштину припишу себи, ако је већ нису уништили. У БЈР Македонији постоје покушаји да се „македонизује“ и цар Душан.

– Нажалост, ми немамо „Нешнел херитиџ“ као Енглези, ни „Центар националне славе“ као Руси који брину о националном културном наслеђу где год се оно налазило – каже Владимир Давидовић, стручњак за међународно право, дугогодишњи секретар и управник послова САНУ и пасионирани трагач за заборављеним културним благом. – Није потребно да се баштина расута широм света физички врати код нас, па да стоји у неким депоима заборављена, већ да се попише, научно опише и врати у живот кроз образовни систем.

Саговорник „Новости“ је директно „одговоран“ за спасавње Дечанске хрисовуље, проналажење забрањене књиге српског и југословенског архивисте и дипломате Војислава Јовановића Марамбоа о пљачки српских државних архива у Првом и Другом светском рату, објављивање фототипског издања величанственог Никољског јеванђеља, које је чудним путевима завршило у Великој Битанији, откривање Извештаја о Кини грофа Саве Владиславића, Србина који је открио „пут чаја“ и основао руску тајну службу на двору цара Петра Великог.

– Наша баштина, пре свега књиге, вековима је одношена с краја на крај Европе. Пошто није пописана и систематизована, нема свести о високом степену српске средњовековне културе и неуништиве моћи да се и у најнеповољнијим историјским условима Срби потврде као историјски народ и посведоче о својој традицији културне припадности Европи – истиче Давидовић. – Илустративна последица нашег незнања је то што Немци најраскошнију српску средњовековну књигу с двора деспота Ђурђа називају Српски псалтир и чувају је у као највећу драгоценост у Музеју Баварске у Минхену. У српској науци ова књига, по значају равна Мирослављевом јеванђељу, назива се Минхенски псалтир!

Владарски дарови

Велику групу расејаних српских споменика чине дарови које су властела и црквени великодостојници наше средњовековне државе давали другима, каже Владимир Давидовић.
– Икона Светог Петра и Павла, с ктиторима краљевима Драгутином и Милутином дарована је Капели Светог Петра у Риму, Ватикану. Стефан Дечански и цар Душан даривали су Цркву Светог Николе у Барију где леже мошти свеца. Јелена, кћи деспота Константина Драгаша је поклонила манастиру Дионисијату на Светој Гори велики сребрни крст. Реликвијар браће Мусића, косовских јунака је у Ватопеду на Светој Гори. Реликвијар деспота Томе Прељубовића је у катедрали у Хуенки у Шпанији. У катедрали у Пјаћенци у Италији чува се сребрни крст Светог Саве и златни који је припадао архиепископу Сави Четвртом с краја 14. века. У Сијени се чува рука Јована Крститеља коју је Свети Сава донео из Свете земље. Њу је деспотица Јелена, удовица деспота Лазара, најмлађег сина Ђурђа Бранковића, однела у Италију средином 15. века бежећи пред Турцима – набраја Давидовић.

Архиви крију тајне

Стручњаци процењују да се широм света налази око 5.000 српских средњовековних рукописа и књига.

– То је оквиран број јер су цариградски, венецијански, бечки (на слици) и дубровачки архив само начети радом појединаца – каже Давидовић.

Он набраја неколико познатих места где се налазе српски средњовековни документи:

– Од 1915. у Софији су српски рукописи које су опљачкали Бугари. У Британском музеју је Четворојеванђеље митрополита Јована из 14. века, а Хвалов зборник је у Универзитетској библиотеци у Болоњи. Хрвојев мисал је у Топкапи музеју, а Никољско јеванђеље у библиотеци Честер Бити. У Берлинској библиотеци је Романов типик из 14. века, а у Париској националној библиотеци је Житије Светог Симеона од Стефана Првовенчаног, један од најзначајнијих српских рукописа. У Копенхагену у Краљевској библиотеци постоји фонд старих српских штамапаних и рукописних књига. Аустријска библиотека поседује велику збирку српских рукописа. Вук Караџић је продавао рукописе Руској академији и Бечкој дворској библиотеци. Велика збирка коју је направио Стојан Верковић по налогу Илије Гарашанина крајем 19. века продата је Публичној библиотеци у Санкт Петербургу. У Русији има пуно наших књига захваљујући легатима руских путника и дипломата. У Прагу се у оквиру Шафарикове збирке налазе драгоцени рукописи. И у манастиру Свете Катарине на Синају има српских средњовековних рукописа.

Борис Субашић

Извор: Вечерње новости

Оставите одговор