Аристотелово виђење добре и лоше власти

Аристотел (384-322. п.н.е.) је објединио највише домете хеленске епохе и први систематизовао сазнања у разним областима друштвеног живота на начин на који се то чини у модерној науци, постављајући јој темеље. Он је све науке поделио на теоријске, практичне и поетичке. Првом типу припадају метафизика („прва филозофија“), физика и математика; другом – политика, етика и економика; а трећем – реторика, дијалектика (логика) и поетика.

Иако Платонов ученик, Аристотел се у својим политичким списима (сачувани су «Политика», «Никоманова етика» и «Устав атински») не бави проблемом идеалног уређивања државе, већ проучава реалне државе свога времена: прикупља и анализира њихове уставе и друге важније законе и расправља о политичким и етичким питањима у појединим облицима власти.

Аристотел

Полазећи од става да је човек „зоон политикон“ (политичко, односно друштвено биће) или „биће полиса“ те да изван полиса живе само животиње или идиоти (као и робови), Аристотел у хеленском духу мисли да је политика јавно практиковање етике, док је етика практична (социјална) филозофија из које се изводе начела политичког деловања.

Држава, по Аристотелу, настаје удруживањем породица у насеља, а насеља у полисе. Породица је прототип друштвене заједнице у којој Аристотел налази четири типа односа: односе мужа и жене, родитеља и деце, господара и роба и власника према средствима власништва. У духу свога времена Аристотел сматра природним робовање робова, потчињавање жене мужу и деце родитељима. Робови се третирају као „оруђе које говори“, као „живе ствари“ у власништву господара, као нижа раса. Зато Хеленима не приличи да буду робови, него само варварима, који су духовно инфериорнији.

У анализи односа власника и власништва Аристотел је генијално антиципирао неке категорије модерне економске науке: разлику између употребне и разменске вредности робе, неке функције тржишта и новца, као и законитости производње и трговине.

У социологији и политикологији најзапаженија је и данас Аристотелова анализа типова владавине и његова теорија о кварењу власти. Полазећи од начела да је добра она власт која влада у општем интересу заједнице, а лоша она која влада само у свом интересу, Аристотел је понудио типологију добрих и лоших облика владавине. Аристотелова типологија укршта један формални критеријум (владавина једног, мањине или већине) и један суштински критеријум (владавина у општем или у сопственом интересу).

Аристотел

Добри облици владавине су, према томе, монархија, аристократија и политеја, а лоши су њихова изопачења у облику тираније, олигархије и демократије. Идеално гледано, најбољи облик власти је монархија (владавина једног у општем интересу). То је, међутим, реално најнестабилнији облик власти који се лако изопачује и претвара у најгори међу лошим облицима, у тиранију као владавину једног у његовом интересу. Реално је најбоља политеја (владавина већине у општем интересу), јер она је међу добрим облицима најстабилнија, а и кад се исквари прелази у демократију (владавину већине у сопственом интересу), која је најмање лоша међу лошим облицима власти.   

извор: Царса

You may also like...

Оставите одговор