Војвођанске ветрењаче – Заборављени дивови из равнице

Можете ли да замислите да су некада у Војводини постојале чак 282 ветрењаче? У Чуругу их је било чак седам у исто време

Са ветрењачама, усамљеним и урушеним крилатим дивовима који немо чувају равницу, нестало је читаво једно поглавље војвођанске историје. Некад су се издизале из панонског пејзажа попут светионика, хватале су ветрове, добро упознале све њихове ћуди и поштено служиле својим господарима, али од немара друштва нису успеле да се спасу

Фотографија ветрењаче ветрењара Милоша Стојанова из Меленаца

Док пловите бескрајним панонским морем, којим се уместо некадашње воде таласају жито и сунцокрети, ту и тамо ћете наићи на усамљено дрво или салаш, тек да мало зачине слику равног крајолика. А можда ћете, ако будете пажљивије посматрали, негде у даљини угледати и неку рушевну камену купу са накривљеним шеширом, која као да ће сваког часа потонути у ту златну воду што је окружује. Шта би то могло да буде, запитаћете се ако не познајете историју овог краја… У своје време су то биле праве лепотице, које су се достојанствено шепуриле над непрегледним пољима. Али, крила су им одавно одсечена… Однели их ветрови. И људи, који су се очигледно посвађали с тим сведоцима прохујалих дана, као Сервантесов Дон Кихот који је у њима видео дивове. Многи не знају да је, не тако давно, готово цела Војводина била украшена ветрењачама, као на пример Холандија, Ла Манча или Миконос. Биле су неодвојив део панонског пејзажа у којем су се смењивале зелене и златне нијансе. Биле су симболи овдашњег начина живота, идентитета и наслеђа.

Ветрењаче панонских богова

У време када су вредне руке паора, панонских богова из међунаслова, почеле да плету мрежу канала стварајући највећу житницу у овом делу Европе, широм Баната и Бачке посејале су и споменике свом труду и животу у хармонији с природом.

Фотографија ветрењаче Ивана Бошњака из Зрењанина

Пре више од два века… Можете ли да замислите да су некада у Војводини постојале чак 282 ветрењаче? Тако бар кажу подаци педантних аустроугарских статистичара. Или ће можда импозантније звучати ако наведемо да се од 475 ветрењача, колико их је половином 19. столећа било на простору целе Угарске, трећина налазила у Војводини? Невероватно… И, још невероватније – данас их код нас има само једанаест. Једва преживљавају и у прилично су лошем стању, иако су наши преци бринули о њима као о члановима породице, свесни да им обезбеђују опстанак. Неке су враћене власницима, а неке су постале споменици културе. Међутим, запуштене су и углавном закључане, а ако баш инсистирате да видите шта све крију међу својим зидовима, можете да одшкринете врата на сопствену одговорност. И тако оне стоје усамљене и заборављене поред путева и усред њива, чекајући нека боља времена. И неке боље људе.

Пошто су равничарским пределима, с обзиром на карактер рељефа, недостајале брзе реке, жито се некад млело у ветрењачама. У Војводини су почеле да ничу половином 17. века, мада сачувани документи сведоче да је први објекат ове врсте, по узору на холандски млин са кружним основама, подигао властелин Агоштон Киш 1794. године на свом поседу у Елемиру. Трагајући за леком против тешке болести, обрео се у ниској земљи где је, схвативши њихов значај за пољопривреду, пожелео да такву сагради и усред банатске равнице. Наредних шест месеци увезени холандски зидари су вредно радили и почетком јесени завршили посао. Киш није ни слутио да је отворио једно важно поглавље у историји Војводине, која је тако, поред сувих млинова – сувача, добила и нове, необичне џиновске механизме за млевење. Нажалост, Кишова ветрењача постоји још само на избледелим фотографијама.

Ветрењача у Госпођинцима

Од тог доба су имућнији мештани у скоро сваком селу у Бачкој и Банату подизали бар по једну ветрењачу. У Чуругу их је било чак седам у исто време. Једина која је сачувана, а и радила је до седамдесетих година прошлог века, налази се на северозападној ивици села, према Бачком Градишту, и у власништву је породице Стојшин. Милан Стојшин је имао шесторицу синова и сваком је изградио по једну. Уз високи купасти млин на ветар најчешће су грађени помоћни објекти – млинарева кућа, бунар са ђермом, штале за коње и магарце који су транспортовали житарице. Кажу да је за време доброг ветра просечна ветрењача умела да уситни и до 700 килограма зрна за 24 сата. Дивови војвођанске равнице стајали су на ободима насеља на најузвишенијим местима, чувајући атаре и хранећи читаве породице. Једино у пописима у Срему нема преживелих ветрењача, јер је конфигурација терена другачија и ветрови су слабији, па се култура грађења ових објеката није толико развила.

Први озбиљан ударац постојању ветрењача задали су парни млинови, који су убзали и појефтинили производњу, а допринели су и квалитету самлевеног жита. Потом су стигли млинови које је покретала електрична енергија. За коначни нокаут криви су национализација, конфискација и слични процеси који су се проширили равницом после Другог светског рата. Када су ушле у састав земљорадничких задруга, многе ветрењаче су брзо биле уништене. Било је и случајева да су их разбаштињени власници, који су били толико везани за своје млинове, сами рушили. И тако се, мало-помало, али темељно, и из нашег сећања спирао слој по слој историје, пише Ненад Живковић. Од њих је остало неколико старих дама, које би имале свашта да кажу, али више немају чиме да причају. Попут зараслих и уништених војвођанских двораца, који с времена на време изроне из прашине и жбуња да нам укажу на нашу колективну (не)свест.

Свет који нестаје

А како су изгледале док су несметано ловиле ветрове? Бошњакова ветрењача подигнута је 1891. године на периферији села Меленци, крај пута за Кикинду, неких двадесетак километара од Зрењанина. Видите је на главној слици. Зидана је у комбинацији опеке и черпића у облику зарублјене купе на којој је кров од шиндре.

Бошњакова ветрењача у Меленцима

Кроз њега је пролазила масивна осовина са крилима за хватање ветра, који је уједно био и погон за покретање механизма. Крила сада недостају, а дрвени мотор је прилично оштећен. Унутрашњи простор је поделјен на приземлје, два спрата и поткровлје, и повезан је степеништем. На тавану и горњем спрату налазила се конструкција, док су на првом спрату била три пара камена за млевење. У приземлју је било исто толико сандука у које је кроз олуке доспевало брашно. Врло је слична ветрењачама у Чуругу и Белом Блату. Иако је комплетно обновлјена 1971. године, након више од три деценије претрпела је знатна оштећења. Постојала је опасност од тоталног рушења, те се указала потреба за хитним конзерваторским радовима и рестаурацијом оштећених делова. Завод за заштиту споменика културе Зрењанина израдио је пројекат санације, а радови су извођени током 2007. године. Првом фазом обухваћена је санација темелја и зидова, док је током друге реновирана кровна конструкција и поставлјен је нови покривач, чиме је спречено даље урушавање овог ретког примера народног градителјства. Ипак, њен мотор је заувек утихнуо. Одавно је самлео последњу туру жита.

Ветрењача, Кикинда

Ветрењаче у Кикинди јављају се тек у другој половини 19. века. Било их је свега две. Уосталом, варош је већ имала своје суваче, чувене кикиндске млинове. Прва Зубанова ветрењача била је смештена на југу града, између железничке пруге и Вашаришта, а друга на северу између баре код Мокринског гробља и Баранде. Зубанова више не постоји. Панчево је имало три ветрењаче које су се налазиле на месту Евангелистичког гробља. Две су биле у Долову, од којих је једна функционисала до седамдесетих година прошлог века. Живела је до смрти свог власника, а онда се и она срушила.

Шајкаш је својевремено имао две ветрењаче. Једна се налазила на северном рубу насеља, код данашњег дворца Тодоровића. Била је у власништву шајкашких Шваба. Срушена је после Другог светског рата, а од ње је остао само део патоса. Друга је стајала на југоисточном рубу села, код гробља. Шајкашани су је звали Итебејчева ветрењача, по власнику Тодору и његовом сину Стевану Итебејцу. Она је била много старија, па је, према томе, и дуже радила.

Ветрењача у Равном Селу

Нажалост, од ње нема више ни трага, али је зато остала пожутела слика и необична прича. Игром случаја, сачуван је чак и нацрт по коме би могла да се обнови у изворном облику. Прва ветрењача, претеча Итебејчеве, саграђена је око 1820. године. Млела је све до прве поплаве реке Тисе, кад јој је вода подлокала темеље, па је пала. Крајем 19. века Тоша Итебејац се доселио у Шајкаш. Купио је земљиште са остацима ветрењаче и нашао добре мајсторе који су му саградили нову. Имала је два пара камења. Радна ширина камена била је 120 центиметара. Млела је жито, кукуруз, јечам, зоб и грашак. Један пар камења могао је да за сат времена самеље 150 килограма пшенице, 200 килограма кукуруза, 150-200 килограма јечма или 150 килограма зоби. Власницима ветрењача држава је наплаћивала порез према цени хране. А у њима су се, као у сваком млину, испредале свакојаке приче. Било је много згода и незгода. Једном приликом се Стеван Итебејац попео на крило ветрењаче да постави платно пред почетак рада. Изненада је дунуо ветар и окренуо га заједно с крилом за 360 степени. На срећу, било је ту још људи који су успели да зауставе крила, па је Стеван сишао неповређен. После тог догађаја у шали су га често запиткивали: Јеси ли одозго видео Сремске Карловце? Доласком струје и све већом употребом моторних млинова замирао је рад ветрењача, па су тако оне постепено нестајале са слике војвођанске идиле. Итебејчева је радила до 1955. године, али је до данас остала само у крхким сећањима најстаријих мештана.

Дон Кихоти из Чуруга

Нема дечака који је потекао из Чуруга, а да се макар једном није играо Дон Кихота борећи се са ветрењачама и залећући се на њихова крила. Данас је, нажалост, остала само једна – Рођина. Налази се на изласку из села. Иста ветрењача изграђена је у Мађарској још 1834. године. Купио ју је један Чуружан, а занимљиво је да су је целу без цигала пренели из Мађарске на сплаву. Наиме, садашња Стара Тиса тада је увелико била пловна и речни саобраћај је био скоро једина врста саобраћаја. Ветрењача је подигнута уз саму реку. Но, пошто се насеље брзо ширило, морали су да је преместе на другу локацију, а од 1912. године стоји на садашњем месту.

Ветрењача у Чуругу

Основни објекат изграђен је од опеке, у облику заобљене купе. Дебљина зида до првог тавана је 3,5 цигле. Идући навише, зид постаје све тањи. Крила су направљена од чамовине, сва четири учвршћена су на багремовом крстаку и окретала су се на дебелој дрвеној осовини – вретену. Унутар саме ветрењаче, уз помоћ дрвених зупчаника, обртање се преносило на вертикалну осовину. При дну, где се налази главни механизам за млевење, постављен је велики зупчаник, брзо коло, а нешто више мањи зупчаник, споро коло. Ако је ветар био слаб радио је само један камен, при јачем би се укључио и други, а при најснажнијем би радила сва три камена. Камен је морао да буде добро обрађен. Његова маса је износила скоро тону и по. Горњи део ветрењаче са кровом био је покретан, као тенковска купола, и са стране је имао два дугачка дрвета уз помоћ којих су млинари крила усмеравали тачно према ветру. Његов правац су поред осталих начина одређивали и помоћу обичног ветроказа, петла, постављеног на врху крова.

Позната је и бела ветрењача из Карађорђева, на западу Бачке, никла усред чувеног Титовог војног комплекса и ловишта у којем се одлучивало о судбини Југославије. Преживеле су и њене сестре у Оборњачи, Суботици, Бачкој Тополи, Бечеју, Гунарошу, Госпођинцима. Неке су доспеле на листу заштићених добара као важни споменици културе, мада је у стварности мало учињено за њих. С друге стране, постоје људи из ових крајева који су ветрењаче оживели на нешто другачији начини, тако што су подигли нове које углавном служе као угоститељски објекти (можда сте приметили хотел у Вршцу или ресторан у Панчеву, а има и једна лепа у Равном Селу, у којој живи цела породица).

Ветрењача у Бачкој Тополи

Прошле године туризмолог Живана Крејић објавила је књигу Ветрењаче Војводине некад и сад, публикацију насталу као резултат детаљног четворогодишњег истраживања уз помоћ архивских докумената и сећања мештана војвођанских села које за ове горостасе вежу посебне успомене. Ту су се нашле и занимљиве разгледнице, планови насеља и дневници рада, као и војне карте из тридесетих година 20. века, у које су ветрењаче биле уцртане као потенцијалне осматрачнице.Будући да одавно немају своју првобитну функцију и да су већ деценијама напуштене, оне су још средином седамдесетих постале мета крадљиваца који развлаче њихове делове и грађевински материјал, наводи ауторка. Препуштене зубу времена, доживљавају судбину стотина других објеката о којима друштво не води рачуна. Ако се, којим случајем, и прикупи новац за реконструкцију, онда се, као што се догодило ветрењачи у Меленцима, радови обуставе због нестручне санације. Ветрењача у Чуругу је реконструисана само споља, док је она у Бечеју претворена у ресторан. Иако су споменици народне архитектуре, ови вредни стари објекти постали су жртве познатог немара према сопственој историји и баштини. А могле би да постану лепи музеји и туристичке атракције, или бар да скрену пажњу на кориштење обновљивих извора енергије. Јер, ветар је ресурс који данас овде скоро уопште не употребљавамо, иако су наши стари добро знали да га упрегну.

Већина ветрењача које су поменуте у овој причи више не постоје. Неке од њих можете видети само на старим фотографијама, које сам, као и архивске наводе и новије слике, користила из различитих извора, тако да се овом приликом захваљујем новинару Ненаду Живковићу који је написао изузетну сторију о некад гордим војвођанским дамама чија је лепота окрњена небригом друштва, потом Живани Крејић (обавезно прелистајте њену монографију ако будете у прилици), сајту www.дворци.инфо и другима који покушавају да ветрењаче сачувају од заборава, иако је њихово камено срце одавно престало да куца.

текст: Снежана Илић (Snezanapolis)
извор: Агросмарт

You may also like...

Оставите одговор

%d bloggers like this: