Срби пионири тренерског заната

Приче о пропасти српске тренерске струке имају реалну основу. Једино је у лигама „петице“ преживео Синиша Михајловић, а доста је разлога за посртање. Међутим, непобитна истина гласи: Срби су најзаслужнији за развој фудбала на многим меридијанима!

Пуно пре трубе Гучу је прославио Љубиша Броћић. Многи га сматрају најбољим српским тренером свих времена. Звучи нестварно, али он је поставио темеље у клубовима попут ПСВ Ајндховена, Јувентуса, Барселоне и бројним земаља.

И дан данас се цитира његова реченица:

„Гледајте тренинге, ако не видите ништа што је добро можда уочите нешто што не ваља“.

Љубиша Броћић (други с лева) са фудбалерима Јувентуса

У новије време Бора Милутиновић је надмашио све рекорде. Уз Бразилца Пареиру једини је учествовао на пет светских шампионата са пет различитих фудбалских репрезентација (Мексико, Костарика, САД, Нигерија и Кина) и на пет различитих светских првенстава. Са четири од пет репрезентација, Милутиновиц је успео да преброди прву рунду Мундијала и по томе је јединствен! Једино није прошао са Кинезима. Водио је осам националних тимова. Због ових успеха добио је надимак „Чудотворац“.

Занимљиво, његова браћа Милорад и Милош, познат и као „плава чигра“ били су фудбалери и тренери. Милош се сматра једним до најбољих играча свих времена на нашим просторим.

Некада није било лако постати тренер Реала ако сте Европљанин. Уз домаће стручњаке предност су имали Јужноамериканци. Тадашњи председник Сантијаго Бернабеу повукао историјски потез ангажовањем великог визионара тог доба Миљана Миљанића у мају 1974.

На Светском првенству у Немачкој давне 1974. Ференц Арок је водио Аустралију, а Благоје Видинић Заир. Најбољи доказ да су наши тренери били на цени.

Браћа Милутиновић: Милорад, Милош и Бора

У све анале ушао је Радомир Антић као један од два тренера који су радили у Реалу и Барселони, али је водио и трећег шпанског великана Атлетико из Мадрида са којим је остварио највеће успехе. Име је добио по ујаку и народном хероју Радомиру Бркићу.

Са београдских терена у свет су отишли и сјајан посао направили у Немачкој Златко „Чик“ Чајковски (творац Мајера, Бекенбауера, Милера и савременог Бајерна) и Бранко Зебец. Доста је прошло док се није наметнуо Драгослав Степановић (Франфурт и Леверкузен) који је остварио сјајну каријеру и ван граница Немачке (Грчка, Кина, Египат, Шпанија).

Посебно поглавље заслужује Вујадин Бошков. Преко Швајцарске и Холандије докопао се Шпаније и Италије. Са Реалом је играо финале Купа шампиона, а са Сампдоријом освојио Куп купова.

Ваљевац Милорад Миша Павић је тренер чије се име и дан данас са страхопоштовањем изговара у многим земљама. Стандард из Лијежа тренирао је три пута, плус Бриж, Лијеж, Билбао, Селту, Еспањол, Малагу и португалске великане Бенфику и Спортинг који је водио и Срећко Радишић. Поставио је темеље као и Димитрије Давидовић (шест клубова у Белгији) који се окушао у Емиратима, Мађарској, Катару и Саудијској Арабији.

Миљан Миљанић и легендарни председник Реала Сантијаго Бернабеу

Турски клубови не би били то што јесу да тренери из Србије ту игру нису „донели“ на обале Босфора. У периоду док се играло на земљаним теренима Гегић, Калоперовић, Б. Станковић, Ж. Михајловић, Милић, Спајић, Веселиновић, Милутиновић, Ћирић…усадили су љубав, а слично су у Грчкој урадили Симоновски, Чајковски, Веселиновић, Бобек…

Кинески фудбал са мртве тачке покренули су Косановић, Тумбаковић, Љ. Петровић, Сантрач, Достанић, Војиновић, Живадиновић, Јешић, Ђорић, Петковић, Окука, Антић, Коковић, Стевановић, Шапурић…и Душко Томић специјалисте за рад са голманима.

Чабриновић, Иванчевић, Петковић, Пикси Стојковић и Ранко Поповић определили су се за Јапан, а Шекуларац, Петковић и Бабић Јужну Кореју. У Северној је донедавно био Михаило Ивановић.

Чак три тренера (В. Поповић, Д. Драшковић и „Рамбо“ Петковић – три клуба) успели су да пронађу ангажмане у бразилским клубовима.

Поставио стандарде: Радомир Антић

Тренерима селидбе нису стране, али мало ко се може похвалити путешествијама које имају Петровић и Јешић. Љупко је недавно одлазећи из Левског као разлог навео пензионисање. Бугари су се нашли у чуду када је пре неколико дана преузео клуб из Вјетнама: Ланг Сон Тан Хоа. То је 21 екипа коју ће тренирати освајач Купа шампиона са Црвеном звездом. Само је Литекс из Ловеча водио четири пута, био је у Пењаролу (Уругвај), Кини, два пута Хрватској, Шпанији, Аустрији, Грчкој, Казахстану, Руанди….11 земаља и 21 клуб!

Надмашио га је Миодраг Јешић (12 земаља) који се „скрасио“ у Кувајт. Претхдоно је радио у Тунису, Турској, Ирану (три пута), Румунији, Кини, Саудијској Арабији, Мјанмару…

Од селидби није имун ни актуелни селектор Србије Славољуб Муслин. Знање је преносио у Француској, Мароку, Бугарској, Украјини, Белгији, Белорусији и на Кипру.

Мало је познато да су данас славне, уз већ наведене, клубове у развојном периоду тренирали српски тренери: ПС Жермен (Васовић), Лион (В. Ковачевић), Порто (Б. Станковић), Марсеј (Оларевић), Олимпијакос (Драгићевић, Симоновски, Спајић, Бобек, Веселиновић, Петровић, Гогић, Бајевић, Бандовић), Панатинаикос (Глишовић и Бобек), Лацио (Ћирић), Фенербахче (Калоперовић, Б. Станковић, Ж. Михаловић и Гегић), Бешикташ (Гегић и Б. Станковић), Бурсу и Галатасарај (Калоперовић). Валенсију (Ћирић, „Бебула“ Милошевић, Миљанић и Ђукић), Билбао (Степановић), ПАОК (М. Кос, Ж. Михајловић, Вукотић, Б. Станковић, Бајевић), Фејенорд, Сарагоза, Рома, Наполи (Бошков), Торино и Катаниа („Моша“ Марјановић), АЕК (Б. Станковић, Бајевић, Тумбаковић)…

Срби су оставили траг у Румунији (Вукотић Фарул, Петровић Темишвар, Радиновић Чеалаул), Португалу (П. Јокановић Национал), Белорусији (Муслин, Петровић и Рашовић), Израелу („Минда“ Јовановић), Бугарској (Беквалац, Достанић, Јокановић, Муслин, Јешић, Ђоинчевић, Симоновић, Окука, Јанковић, Дончић, Загорчић…), Француској (Крстић, Такач, Кораћ, Муслин, Ненковић, Недељковић), Египту (Првослав Михајловић). Душани Бајевић и Митошевић и Старовлах блистали су као играчи, а онда и тренери на грчком говорном подручју укључујући и Кипар. Небојша Вучковић је радио у арапском свету (Египат, Оман, Катар, Саудијска Арабија, Бахреин) као и Борис Буњак (Емирати, Оман, Саудијска Арабија, Кувајт, али и Русија, Танзанија и Мјанмар.

Разлози за поражавајуци статус тренера су резултати који су последњих сезона били само за критику. Наши стратези су били на цени када се репрезентација квалификовала на Мундијал или Партизан играо групну фазу европских такмичења.

Добри резултати стручњака у Суперлиги немају посебну вредност. На снази су само остале везе и спретност наших менаџера. Титула у Србији нема вредност, а квалитет се доказује само пласманом у Европу.

Тренер и шармер: Вујадин Бошков

Пироћанци
У Србији мало познати Зоран Ђорђевић (64) рођен је у Великом Јовановцу код Пирота. Осим почетка каријере (Раднички Пирот) и епизода у београдском Трудбенику и Тимоку, читав тренерски век провео је на занимљивим дестинацијама. Водио је бројне клубове (и репрезентације) у УА Емиратима, Катару, Кувајту, Саудијској Арабији, Ирану, Бахреину, Индији, Сирији, Јужном Судану и олимпијску селекцију Филипина.

Његовим путем кренуо је и суграђанин Данијел Дарко Јанаћковић: Алжир, Индонезија, Бахреин и Оман.

„Бил Клинтон“
Коста Папић је рођен 1960. у Новом Саду. Без обзира што га мало ко зна у Србији водио је седам клубова у Јужној Арици, а радио је у Гани, и Танзанији. У Јужној Арици има школу удбала Рандбург и надимак му је „Бил Клинтон“ због сличности са бившим председник САД.

Зоран Пешић (Београд, 1951) добио је надимак „спасилац“ пошто је бројне клубове избавио из незавидне ситуације. Бивши играч млађих категорија Црвене звезде славу је стекао радећи у Зимбабвеу, Јужној Африци, Анголи, Мозамбику и Либану.

Неизбрисив траг у Белгији и Португалу: Ваљевац Миша Павић

Занимљиве дестинације
Милош Милутиновић и Шекуларац: Мексико
Ридановић, Зец, Друловић и Ристовки: Ангола
Вермезовић и Г. Милојевић: Словачка
Вермезовић: Јужна Африка
Ј. Николић и Љ. Петровић: Казахстан
Ћирковић и Буњак: Танзанија
Станојловић: Боцвана
Љ. Петровић: Руанда
Милосављевић: Киргистан и Пакистан
Ђурђевић: Узбекистан
С. Јанковић: Либан
М. Петровић и Станисављевић: Аустрија
Крмпотић: ДР Конго
Кунтић, Спишљак, Беквалац, Кустудић, Сивић: Мађарска
Дреновац и Гуглета: Тунис
Гемаљевић и Мојсиловић: Иран
Сивић, Ђорђевић и Цимбуровић: Фарска Острва
Кажић, Миљковић, Голац и Милојевић: Исланд
Буњак, С. Халиловић: Емирати
Веселиновић: Литванија
Милановић: Молдавија
Гудељ: Холандија
Голац и Спишљак: Енглеска
Голац: Шкотска
Муслин и Голац: Украјина
Мирановић: Еквадор, Колумбија, Перу и Боливија
Миљанић, Аврамовић, Ж. Михајловић, Велебит, Крмпотић, Павковић, В. Божовић, Иванчевић и Караси: Кувајт
Б. Пауновић: Шпанија
Вићевић: Ел Салвадор и САД
Бобек, Оларевић и Окука: Пољска
Петковић, Катић, Мил. Милутиновић, Б. Секулић: Швајцарска
Кавазовић: Таџикситан, Малдиви, Бангладеш и Лаос
Милошевић и М. Радовић: Индонезија
Брзић, С.Вилић и В. Поповић: Перу
В. Поповић: Венецуела
Веселиновић, Шекуларац и В. Поповић: Колумбија
М. Митровић: Бурма (екс Мјанмар)
Милованов, Милинковић, Шапурић, Иванчевић, Крчмаревић Вучековић, И. Јовановић, Вукотић, Гогић….: Кипар
Пејовић, Дончић, Нишевић и З. Поповић: Малта

У нижим лигама су радили и раде Кахровић и Сљепчевић (Француска), Вишњић (Шпанија), Петровић, Васић, Рудински, Јушкић (Немачка), Мановић и Ристић (Шведска)…У школама фудбала и развојним клубовима: Бујагић (Гана), Вукмировић (Монголија), Коковић (Обала Слоноваче), „Буре“ Митровић Грчка, И. Ђурђевић (Пољска)… и велики број стручњака у Кини.

БЕЗ ПОСЛА
Ни посао селектора Србије није много помогао струцњацима да наду посао у неком клубу. Додуше, отежавајуца околност је то што су они углавном доживљавали фијаско са „орловима“. Због тога посао тренутно немају: Радомир Антић, Радован Ћурчић, Владимир Петровић Пижон, Илија Петковић, Мирослав Ђукић…

У истом „сосу“ су: Крчмаревић, Руњаић, И. Јовановић, Кокотовић, Гогић, Крунић, Буњак, Аврамовић…

Жарко Михајловић прославио српску тренерску струку

СЕЛЕКТОРСКА КЛИКА
Љубиша Броћић: Албанија, Египат, Либан, Кувајт, Нови Зеланд, Бахреин
Бора Милутиновић: Мексико, Костарика, САД, Нигерија, Кина, Хондурас, Јамајка и Ирак
Милан Живадиновић: Ирак, Јемен, Гана, и Мјанмар
Зоран Ђорђевић: Јемен, Судан, Бангладеш и Јужни Судан
Милован Рајевац: Катар, Гана и Алжир
Владимир Петровић: Кина, Ирак и Јемен
Бане Смиљанић: Јордан и Либија
Радојко Аврамовић: Кувајт, Сингапур (девет година), и Мјанмар
Момчило Вукотић: Кипар
Милутин Средојевић: Руанда
Завиша Милосавлејвић: Лесото и Пакистан
Милован Ћирић: Израел и Индија
Иван Ридановић: Камерун
Здравко Рајков: Иран и Алжир
Абдулах Гегић и Жарко Михајловић: Турска
Душан Ненковић: Египат
Зоран Вранеш: Тринидад и Тобаго, Антигва и Барбуда и Сент Винсент и Гренадини
Ивица Тодоров: Буркина Фасо и Конго
Радовановић: Етиопија
Тодор Веселиновић: Колумбија
Ратомир Дујковић: Венецуела, Мјанмар, Руанда, Гана и Сирија
Горан Туфегџић: Кувајт
Никола Кавазовић: Таџикистан и Шри Ланка
Владица Поповић: Перу
Марко Валок: Бурма (сада Мјанмар)
Душан Драшковић: Еквадор и Боливија
Слободан Сантрач: Саудијска Арабија и Македоња
Драгослав Шекуларац: Гватемала
Милован Ђорић и Мирослав Вукашиновић: Ел Салвадор
Недељко Булатовић: Габон
Видинић: Заир, Мароко и Колумбија

СРБИ СЕЛЕКТОРИ
Љубиша Тумбаковић Црна Гора
Милутин Средојевић Уганда

СРПСКИ ТРЕНЕРИ СА АНГАЖМАНОМ
Михајловић: Италија (Торино)
Вукомановић: Словачка (Слован)
Вигнејвић: Мађарска (Ујпешт)
Јанковић: Белгија (Стандард)
Љ. Петровић: Вјетнам (Лам Сон)
Филипини: Видаковић (Серес)
М. Петровић: Јапан (Урава)
Поповић и Јоксић: Тајланд (Бурирам и Након)
Лазаревић: Таџикистан (Исиклол)
Станојловић: Боцвана (Мошдуи)
В. Милојевић, Ивић и Достанић: Грчка (Паниониос, ПАОК и Левадијакос)
А. Станојевић: Кина (Пекинг Ентерпрајз)
Милинковић: Албанија (Љуфтетари)
Стојковић: Кина (Гвангжо Р&Ф)
Пауновић: САД (Чикаго)
А. Илић: Саудијска Арабија (Ал Рид)
Јешић: Кувајт (Ал Араби)
Вучићевић: Етиопија (Сидама)
Бралушић: Монголија (Дерен)
Јанковић: Оман (Сохар)
Марков: Катар (Ал Месаимер)
Кузмановски: Бугарска (Монтана)
Драпић: Израел (Макаби Н)
Јокановић: Енглеска (Фулам)
Небојша Суботић: Ал Шабаб (Кувајт)
Ђурђевић:Узбекистан
Дончић: Малта (Сент Ендрјуз)
Антонић: Хонг Конг (Саут Чајна)

извор: Вести

Оставите одговор