Паралеле између Мануовог законика и законика цара Душана

Драгољуб П. Антић: излагање на промоцији првог српског издања Мануовог Законика, 27. мај 2006. године, Раднички универзитет Нови Београд

Вишедимензионалност анализираног питања

Попут тродимензионе слике предмета, која се формира на основу више снимака под различитим угловима, тако и закључак о неком историјском процесу мора да настане на основу више погледа са различитих гледишта. Утолико је јаснији закључак, уколико је у разматрање узето више независних приступа и резултата различитих научних дисциплина.

Пре више од 70 година је Илија Живанчевић утврдио низ паралела између Мануовог законика и Законика српског Цара Душана. Са гледишта званичне историјске науке, оваква теорија је неприхватљива и због тога је игнорисана, као што су појединачно негиране или игнорисане све друге теорије које иду у прилог оваквом начину размишљања.

Мануов законик

Још читав век пре тога, руски научник Александар Фомич Вељтман 1, који је на основу постојања многобројних сличности између описа народа у Тацитовој Германији, Словена и Индуса, указао на постојање заједничког индоевропског пранарода. Својим изузетно логичним и ефикасним приступом је реконструисао друштвено уређење, религију, митологију, језика и обичаја прастановника Европе и Медитерана и утврдио њихову велику сличност са садашњим словенским народом.

Археолошка открића у Подунављу су током XX века донела безброј доказа о културном континуитету широког простора Балкана и Црноморске области током последњих десетак миленијума, а откриће трагова прве писмености систематизација Винчанског писма од стране Радивоја Пешића отворило је пут за утврђивање путева ширења утицаја ове културе и њеног уграђивања у основе модерне европске цивилизације.

На крају XX века се дефинитивно уобличава међународно призната лингвистичка теорија континуитета Индоевропљана 2, према којој су готово сви данашњи европски народи аутохтони на садашњим територијама.

Душанов законик

Немачки лингвиста Харалд Харман, који је прихватио теорију о настанку првог писма у Подунављу, формира теорију о два независна правца у развоју цивилизација. Уобичајени развојни пут, какав је најчешће свима познат (од бескласног друштва, преко класног раслојавања до урбанизације и формирања државе) Харман тумачи као модел који важи за Месопотамију. Он је утврдио да постоји и паралелни систем у Подунављу, где развој друштва иде делимично сличним путем, али у коначном резултату води ка формирању другачијег типа државне заједнице 3. Тај нови систем он назива екуменом или егалитаријанским комонвелтом (према дефиницији енглеског научника Мајселса, кога Харман цитира 4), тј. овај систем је довео до урбанизације у којој су насеља живела у хармонији са природним окружењем и комуницирала у привредном смислу са другим насељима, без формирања чвршће државне организације и без мешања једне заједнице у послове друге. Харманов “Дунавски модел цивилизације” у потпуности подржава теорије о аутохтоности Индоевропљана на Балкану и у Подунављу, односно о аутохтоности Словена (па и већине осталих европских народа) на садашњим територијама.

Цар Душан, Георгије Ђура Јакшић, 1857.

Истраживања антрополога Србољуба Живановића и поређења карактеристика костура кромањонаца и садашњег становништва, потврдила су аутохтоност и континуитет становништва Србије током периода од краја последњег леденог до данас.

Коначно, последњих година су палеоетногенетичари дошли до низа резултата, који су у потпуности потврдили теорију континуитета и аутохтоност наших предака на Балкану, као и велику генетску сродност са већином индоевропских народа.

Спрезањем свих наведених теорија добијају се изузетно прецизни обриси цивилизације Прве Европе од пре 8-10.000 година. У таквом светлу су, на изглед несхватљиве, паралеле између Мануовог законика и Законика Цара Душана сасвим логичне. Законик Цара Душана се мора сматрати озваничењем исконског народног обичајног права и његовим прилагођавањем новим облицима државе. Због тога су паралеле са Мануовим закоником тако очигледне. У прилог томе говори и чињеница да су и други словенски народи имали своје старе законике, забележене у историјским изворима, као што су Љубушин суд, Закон судњи људем, Руска правда итд 5.

Улога законика у друштвеном уређењу Прве Европе

Душанов законик

Савремени руски лингвиста Вјачеслав Всеволодович Иванов 6 је утврдио да трачко Рхс­, Рас- потиче од индоевропског имена (свештеног) цара rē?’(=*rē?v’), а ово реконструише из староиндијског rájan – цар, латински rex, древноилирски ri, ríg – цар. Даље то повезује са старогрчким оOређго – провлачити праву линију од места субјекта (ректификација), латински regio – област, rectus – права линија. Он закључује да се израз односи на уопштени појам вишег вида власти (у санскриту sam-rāj – општи цар; sva-raj – цар сам по себи), да је се очувао код Келта и Италика и да се латинско rex јавља као еквивалент етрурског свештеног цара кроз латинску социјалну структуру наслеђену од Етрураца. Ови закључци лингвисте Иванова у великој мери подржавају Вељтманове анализе, према којима се основна улога владара Праиндоевропљана састојала у суђењу, дељењу правде (тј. у “одвајању доброг од зла”). Сви наведени термини Иванова јављају се и у Вељтмановим студијама, иако је његов пут истраживања био другачији.

В.Н.Топоров 7 даје аргументе у корист мишљења Иванова, јер повезује латински израз ērigere (уздизати се), словенску реч rezati и индоевропско rájas, као означавање (дељење) простора (дељење на регије). Значи, писмо је код Индоевропљана настало као резултат потребе да се раздели – одреди граница, тј. да се одреди власт и право, односно да се забележи Реч (Уговор). И данас је у српском уобичајено рећи да је порез разрезан, да је судија одрезао казну, а у обичном говору под изразом не зарезивати некога, подразумева се његово неуважавање.

Наведени резултати указују на исконске корене обичајног права и регулисања друштвених односа наших предака. Стара Европа је била заснована на ведској традицији (што је важно за теорију о настанку Прве Европе и Индоевропљана) и имала је кастинско друштвено уређење. Владарски државни слој (називан рајани, расани, раџани, арији, арјани) је у периодима мира управљао широким областима, које су се називале раџијама, расијама рашама. Владар се називао раја, сара, ригс, рекс, а рубне области су штитили припадници војног сталежа сари, сарби, рси, који су у својој области били господари – пани и формирали гупе, гупаније, сече, крајине. У случају појачаног притиска на неке крајеве, насупрот нападачима су се формирале војне крајине, у којима је постепено јачао утисак сарбског сталежа, па у тој чињеници и треба тражити разлог што је име једног сталежа почело да се користи као име народа наспрам грчког и римског ширења, па је као такво и ушло у историју. Због тога је име Срба и остало трајно име становништва Прве Европе у областима у којима су се шириле грчке државе и Римско Царство.

Живанчевићеве паралеле Мануов законик – Законик Цара Душана

Душанов законик Ковиљски рукопис

Мануов законик је почео да се канонизује у II веку пре Христа, а процес је завршен у II веку 8. Према хиндуистичком учењу, Ману је први човек и митски законодавац, први од 14 Мануа, свајам бхува (свајам – себе, бхува – бити, тј. самобитни), син Свајамбхуа (“самосуштинског” Брахме) 9. Са својих 10 синова Прађапатија (Махаришија) изродио је људски род и дао је људима законик (Манава дармашастра). Иза њега долази шест Мануа са вишом душом и велике моћи, а у првоме од њих – Svāarociša велике светлости (Ману I, čl. 61,62) – Живанчевић препознаје словенско божанство Сварожића. Данашњи Ману је седми Ману – Вајвасвата, еквивалент хришћанског Ноје 10.

Код Мануа се друштво дели на четири касте (varņa): Brâhmani, Kšatriji, Vajšiji, Šudri (Ману I, чл. 88-92), а слична подела постоји код Цара Душана (Живанчевић наводи чл. 72). Живанчевић набраја паралеле, као што су: вражда код Цара Душана и ваирадаја код Мануа (ваира – село, тј. врва или верв код Словена 11; даја – дати; тј. ваирадаја је колективна казна за село, а то је и вражда); за убиство је код Мануа казна сатадаја (сата – сто), а код Цара Душана је њен износ 100 крава; слични принципи кажњавања постоји за отмицу жена из више касте; еквивалент за мазију и котао код Мануа итд.

Сматра да је Законик Цара Душана заснован на византијском праву, што свакако треба узимати у обзир. Илија Живанчевић је уочио његову велику сличност са Мануовим закоником, којој се мора посветити одговарајућа пажња. Очигледно је да је Душанов законик морао настати на бази уважавања обичајног права, које се миленијумима формирало и преносило кроз усмену епску поезију.

У српским песмама је чест мотив суђење “како књиге староставне кажу”, а имамо и назив књиге инђијели. Имамо појаву да је усмено преношено право забележено у два различита временска тренутка и на великом просторном растојању у форми Мануовог законика и Душановог законика (другачије никако није могуће објаснити набројане паралеле). У свему томе је византијско право онога доба, свакако, морало одиграти важну улогу код коначног и званичног уобличавања Душановог законика, али никако не треба занемарити могућност да је и само византијско право могло настати уз јак утицај обичајног права из прастарих заједничких корена (заправо, тако би морало барем у извесној мери да буде). Вељтман у својим анализама слично показује да се трагови прастарих закона налазе и код других познатих старословенских законика (Руска правда код Руса, Љубушин суд код Чеха), што је познато и из других извора, нпр. Шафарикових “Словенских древности” 12.

Вељтманове паралеле Мануов законик – словенско обичајно право (цитат):

Душанов законик – Стратимировићев рукопис

При судским заклетвама, за испитивање истинитости у Индији је служила ватра и вода и заклетве у жену и децу. „Има да судија нареди испитанику: узми руком ватру, или спусти руку у воду; или би полагао заклетву у жену и свако своје дете“.

„Кога ватра не сагори, вода не потопи, треба да се сматра невиним“. (Мануоов закон).

Иста таква заклетва у жену и децу и испитивање било је и код Словена.

У старом епу Суд Љубушин та испитивања су названа: пламен правдоречивости, светосудна вода.

У закону и уставу Српског Цара Стефана стоји:

„И ако неко преко суда тужи злочинца или гусара, (**) а не буде доказано, има да буде оправдање жељезо, које је поставио светли Цар, да га узму од црквених врата, од ватре и да га постави на свету трпезу“, тј. усијано жељезо (гвожђе) треба да се пренесе од црквених врата до престола“.

У Руском закону:

„Тако исто и у свим парницама и жалбама и клетвама, ако не буде истина, тада дати му жељезо; за несрећу до златне полугривне или гривне; ожежи ме, онда на воду; ако је мање од две гривне ићи му по својој куни“ тј. ако кривица нија мања од златне полугривне, онда је то испитивање жељезом; ако је мања онда је водом; мање од две гривне сребра могу се откупити количином новца. (*)

У Индији лажно сведочење се кажњавало новчано, исплаћивало се бронзаним новцем, који се звао панас, у коме је лако било препознати руско пењази (пењази) и реч пења (пеня) – новчана казна.

Душанов законик

Напомене
 
1. Александр Ф. Вельтман: “Индо-Германы или Сайване”, Москва, 1856.
2. Под овај појам се могу сврстати бројни припадници српске аутохтонистичке школе, шире словенске аутохтонистичке школе и бројни савремени српски и словенски аутори. Модерну варијанту ове теорије уобличио је италијански лингвиста Марио Алинеји у делу Mario Alinei: “Origini delle lingue d’ Europa”, Mulino, 1996. у коме је стао иза теорија о подунавском пореклу Словена. Детаљније о овоме видети у поглављу Луцијана Вуге “Пешићев рад у светлу савремене теорије континуитета”, с. 225-264 у зборнику “Живот је љубав (о винчанском писму)”, Пешић и синови, Београд, 2002.
3. Harald Haarmann: “Geschichte der Sintflut – Auf den Spuren der frühen Zivilisationen”, Verlag C. H. Beck, oHG, München, 2003.
4. C.K.Maisels: “Earlz civilisation of the Old World. The formative histories of Egzpt, the Levant, Mesopotamia, India and China”, London / New York, 1999.
5. Драган Николић: “Древноруско словенско право”, ЈП Службени лист СРЈ, Београд, 2000.
6. В.В.Иванов:”Древнебалканские названия священого царя и символика царского ритуала” Поглавље у зборнику [36], с. 6-13.
7. В.Н.Топоров: “Славянские комментари к некоторым латинским архаизмам”. Этимология 1972, с.12-19, Москва, 1974.
8. “Почеци индијске мисли”, приредила Рада Ивековић, Нолит, с. 21-22, Београд, 1991.
9. “Мифологический словарь”, редактор Е.М.Мелетинский, с. 343, Большая Российская Энциклопедия и Лада – Маком, Москва, 1992.
10. Вера Вучковачки-Савић: “Енциклопедијски речник индијске митологије и религије”, с. 168, Слово, Врбас, 1995.
11. Драган Николић: “Древноруско словенско право”, с. 151, ЈП Службени лист СРЈ, Београд, 2000.
12. Paul Joseph Schafarik: “Slawische Alterthümer”, M. von Aerenfeld & H. Wuttke herausgegeben, Leipzig, I 1843., II 1844. Чешко издање: Joseph Schafarik: “Slоvanské starožitnosti, okres první”, Naklada Knĕhkupce Bedřicha Tempského, Praha, 1862. Руско издање: П.Ј.Шафарик: “Славянскія древности”, Том I, Книга I-я, Москва, 1848.
13.  По свему судећи Козарски слобода (Kosar, Kosak – од коса, чупа).
14. Реч куна у Руском закону у општем значењу денегь – новац; некада је имао и неки облик као деныа. То је произашло од куницы и то исто значи као и у Латинском summa, по Санск. – ganna и kunna – део, рачун, одлука, новац.

извор: Свевлад

1 Response

  1. Гујаа каже:

    Обратите пажњу на руског академика Фоменка и његову Нову Хронологију. Растурио је стару историјску школу, не нашу, него светску и званичну руску. Све је ЛАЖ у званичној историји. Човек је генијалац и бесмртан је. Не обазире се на лајање званичника и на етикетирање да је то псеудо. Човек гази и има огроман број поклоника широм света.

Оставите одговор