Оснивање Српске читаонице у Бањалуци 1868. године: Тешка и дуга борба за националне институције

Свјесни да нова окупаторска власт, за разлику од претходне, турске, поред тијела жели да српском народу пороби и душу, Срби ступају у борбу за националне институције, културне, просвјетне и хуманитарне.

Ослоњени на Црквену општину поново отварају Српску основну школу, граде цркву (1879), а потом се прихватају посла обнављања Српске читаонице, оснивања Српског пјевачког друштва “Јединство“ (1893), Добротворне задруге бањалучких Српкиња (1900), Српског културног и просвјетног друштва “Просвјета“ (1902), организују „Светосавске бесједе“…

Основана у оквиру Богословије 1868. године, Српска читаоница радиће под њеним окриљем све до Босанско-херцеговачког устанка (1875-1878), када су и Богословија и Српска читаоница затворене. Богословија више није обнављана, а Српска читаоница ће наставити с радом, што у потаји, што јавно, за вријеме аустроугарске окупације.

У њеним правилима, донесеним 12. маја 1883. године, која је Земаљска влада потврдила почетком јуна исте године, каже се да је циљ читаонице да распростире изображење, човјечност и друштвеност међу становницима.

Наводи се да читаоницу оснивају и издржавају њени чланови, а то могу бити „сви они који се броје међу лојалне, поштене и учтиве људе и који су синови Босне и Херцеговине или Аустроугарске монархије“. Правила налажу да је „конференцијални и пословни језик – српски, а у случају престанка рада читаонице, све њено имање припада фонду Српско-православне основне школе у Бањалуци“.

Обнављање Српске читаонице у вријеме аустроугарске окупације знатно је допринијело духовној обнови српског народа у Босанској Крајини и Бањалуци.

Ристо Бесаровић наглашава да је одобрење аустроугарске окупационе управе да једно друштво, као што је то била бањалучка Српска читаоница, на почетку дјеловања Калајевог режима, добије национални назив, био преседан у пракси нове управе. Наиме, тадашњи заједнички министар финансија Бењамин Калај био је категоричан да назив „српски“ треба да стоји само уз „православни“ и то једино у вјерским стварима.

Народ увидио да је остављен сам себи

Културно-просвјетна мисија Српске читаонице била је, уз Српску православну цркву, најснажнији духовни извор, на којем је вјеру и наду у боље сутра налазио поробљени српски народ.

Српска друштва, предвођена Српском читаоницом, како ће 1907. године писати Кочићева “Отаџбина“, изражавала су из дана у дан на свим линијама живота и тежњи, у културном, економском и политичком раду, све потпуније и јасније изразе.

Како се каже, оснивање пјевачких друштава, отварање нових читаоница, вођење живе акције за покретање земљорадничких задруга, посљедица су што је народ увидио да је остављен сам себи и зато је покренуо низ иницијатива, које у срећнијим земљама врше и потпомажу државне власти.

Балкански и Први свјетски рат поново ће довести до прекида рада бањалучке Читаонице, да би била обновљена за вријеме Краљевине СХС, односно Краљевине Југославије, а радила је све до 1941. године.

И поред свих сметњи које је страна власт чинила српским националним друштвима, па и читаоницама, улога Српске читаонице у Бањалуци бивала је све значајнија. То ће доћи до изражаја нарочито у вријеме кад Бањалука, добивши средње школе чији ученици настављају школовање у великим европским центрима, стиче и домаћу интелигенцију, која заузима истакнуте положаје у граду и друштву.

Извор: press

You may also like...

Оставите одговор

%d bloggers like this: