Харбин – руска Атлантида

Харбин, највећи град на североистоку Кине, у којем живи скоро 10 милиона становника, основали су Руси 1898. године као насеље за градитеље кинеске источне железнице.

За време револуције и грађанског рата у Русији почетком двадесетог века у Харбин се доселило више стотина хиљада избеглица. Тако је Харбин постао највећи руски град изван Русије, а у њему је био сачуван стари начин живота. Са доласком Црвене Армије у Манџурију 1945. године почела је депортација у Совјетски Савез свих оних који су били осумњичени као белогардисти или за сарадњу са јапанскими окупационим снагама. Средином 1960-их, када су последњи руски становници напустили град, руски Харбин је нестао.

Црква Свете Софије

Једног викенда у октобру 2016. године пошли смо у Харбин да у овом кинеском граду потражимо руске трагове. Од преко двадесетак цркава, до данашњег дана опстало је у различитом стању мање од десетак, међу којима још само једна функционише као православна црква.

Црква Свете Софије из 1932. године је главни туристички симбол града, испред којег се обавезно слика свако ко долази у Харбин, али мало ко зна њену историју. Она је једна од највећих хришћанских цркава на далеком истоку. Сада се ту налази музеј архитектуре, са фотографијама старог Харбина, а сачуван је и фрескопис, којем је ипак потребна рестаурација.

Централни забавни парк Харбина настао је на руском гробљу, на којем је било сахранено 60-80 хиљада људи. Само мањи део гробова био је пренесен на ново гробље изван града. Као неми сведок догађаја из прошлости, у парку стоји Успенска црква, увијена лозом и са искривљеним крстом изнад врата. Стара црква, саграђена 1908. године, поред модерне панорамске вртешке чини невероватну слику.

Црква Покрова Пресвете Богородице саграђена је 1930. на старом гробљу, од којег није остало ни трага, осим споменика погинулим војницима из руско-јапанског рата. Након културне револуције црква је била рестаурирана и отворена за богослужења, али су 2000. године, након смрти старог кинеског свештеника, редовна богослужења обустављена.

Копију Саборне цркве брвнаре Светог Николаја, срушене 1966. током културне револуције, саградио је 2009. године на свом имању један харбински привредник. Она се данас користи као туристички објекат, а занимљиво је и да се цртеж ове цркве налази на градским поклопцима за шахтове.

Спомен капела цару Николају Другом и краљу Александру

Међу црквама које нису преживеле културну револуцију била је Спомен капела цару Николају Другом и југословенском краљу Александру Првом подигнута 1936. године. Руска емиграција је тешко доживела убиство краља Александра, уочавајући сличност између његове смрти и трагичног завршетка живота руског цара. Због тога се родила идеја о изградњи ове капеле и заједничком поштовању двојице владара.

У бившој кући подпредседника кинеске источне железнице налази се невелик, али веома интересантан музеј. У њему је приказана историја градње железнице, као и живот Харбина у том периоду. Зграда у модернистичком стилу сецесије, односно ар нувоа, такође привлачи пажњу својом лепотом.

На пешачкој улици Харбина

Главна пешачка улица Харбина сачувала је историјски облик. Ту су некадашњи хотели, банке и трговачке куће. Сада се у овој улици налазе руски ресторани и продају се руски сувенири – уколико руским можемо сматрати њихове кинеске реплике. Свративши у двориште једне старе зграде, пронашли смо оригиналну трачницу кинеске источне железнице из 1904. године, која сада служи као потпора малој кућици.

И поред тога што је претрпео огромне промене, Харбин ипак остаје „руски“ град у Кини.

За Расен из Москве: Анастасија Немкова

Оставите одговор