Заборављени поморски војвода

Илија Мише Гојковић био је један од ретких српских – како се то тада говорило – трупних официра који је стигао и до највишег ђенералског чина.

Ђенерал Илија Гојковић, архивска фотографија

По свршетку другог разреда Крушевачке гимназије, мали Илија са 16 година, 1870, ступио је у стајаћу војску Кнежевине Србије.

Момак је био веома лако примљен јер је у то доба и даље било мало писмених људи.

Војну академију није уписао и почео је да ради као писар у разним јединицама од најнижег подофицирског (капларског) чина. Шест година доцније, стекао је прво официрско звање потпоручника пешадије.

Са све вишим чиновима трупног официра, његова звања бивала су све већа, јер се стално усавршавао помно пратећи развој војне технике и тактике ратовања у развијенијим ондашњим земљама. Међутим, и поред тога, није баш увек одговарао по политичкој линији ондашњем мишљењу младог краља Александра Обреновића, те крајем 1901. године бива превремено пензионисан.

Мајским превратом 1903, пуковник Гојковић је био враћен у активну службу и постаје командант Дунавске пешадијске бригаде.

Када је изабрана нова Пашићева влада 1909, пешадијски пуковник Илија Гојковић је накнадно постављен за министра војног 1910, али скоро годину дана доцније подноси неопозиву оставку, јер га већина посланика није подржала у набавци нових брдских топова, који су тада били стварно неопходни српској војсци.

Први балкански рат га затиче као команданта Моравске дивизије првог позива где је показао храброст, мудрост и вештину ондашњег начина ратовања у борбама за ослобођење Куманова и Прилепа. Због свега овога је унапређен у највиши официрски чин – чин ђенерала.

Када је избио Велики рат, 1914, он је и даље био у истој јединици којом је успешно командовао у Церској бици, где се одликовао као и непуне две године раније.

Скоро стално је био у првим бојним редовима, чак и онда кад не би имао никакву заштиту, стално соколећи војнике, који су свога команданта називали одмила „нашим Чичом”.

Он сам био је честа мета противничкој војсци, јер је био лако уочљив јашући свога белца Агу.

На Церу, после Рудне главе, аустроугарска војска се без неког реда повлачила. Угледавши веома добро знаног белца и то на само двестотинак метара од њих, непријатељски војници, без команде претпостављених, сложно припуцају и плотуном погоде белца.

Гојковић није стигао да сјаше тако да погођени пастув притисну целим телом ђенералову десну ногу, која је и даље остала у узенгији, тако да се није могао извући.

Поручник Димитрије Туцовић (тадашњи председник Социјалдемократске странке Србије), који се ту задесио и видео шта се догодило, одмах крене са још двојицом својих војника да из бришућег простора спасу Илију Гојковића, који се срећом само мало угрувао. Извукавши га из настале неприлике, Туцовић му рече:

– Господине ђенерале, сматрам да би било ипак најбоље да се ви, као ђенерал, склоните са прве линије фронта, где морају бити првенствено војници и нижи официри…

Саговорник је изгледао замишљено и одсутно док му је Туцовић говорио, јер му је ипак било жао свога белца, пошто су се последњих година скоро сродили, а племенита животиња је у том часу још давала знаке живота. Тек када је Гојковић прекратио самртничке муке Аги, потпуно прибрано окрете се поручнику Туцовићу и одговори му:

– Господине поручниче, сада је, на мом џепном часовнику, тачно подне… Удаљићу се са прве линије тек онда када се до смираја дана ова неман – тако је ђенерал назвао противничку војску – повуче преко валовите Дрине!..  Тако је и било.

С почетка следеће, 1915, ђенерал Илија Гојковић преузима команду ужичке оперативне војске и с њоме успева да заустави на одређено време продор бугарских одморних трупа у Качаничкој клисури, да би се српска војска и избегли народ могла повући преко Косова Поља, Албаније, Црне Горе и све тако до Крфа.

Уз сагласност Врховне команде, Гојковић је због година, нарушена здравља и болести, отишао са Крфа у Француску на лечење које је трајало непуних годину дана. Опорављен и спреман да се врати у трупу, возом је отпутовао до Напуља.

Одатле, у смирај дана, креће, из напуљске луке, италијанском цивилном прекоокеанском крстарицом „Минас” коју је војска тада привремено користила за своје потребе.

Она је ишла до Солуна, где је Гојковић требало да прими нову команду. Крстарица је иначе, пребацивала савезничке трупе, опрему, разно оружје и муницију као потпору за отварање новог фронта у Солуну.

Уз то је ишла и једна непроверена вест да је та лађа поврх свега понела још и 25 сандука полуга државног злата – гласина која и данас многима распаљује бујну машту.

Поред старог ђенерала, од наших виших официра ишли су и пешадијски пуковник Драгутин Дулић и војносудски пуковник Милан Ристић који су му правили друштво.

После вечере у официрској трпезарији, сви присутни официри оних јединица које су биле укрцане на брод (француски, италијански, енглески и нешто наших), желели су да чују што паметно од поштованог старине, који није био само по годинама најстарији од свих, него је и по чину био највиши.

Дуго се причало, а када су официри изашли на прву палубу, неколицина српских војника је пришла јер су и они желели да виде поново „свога Чичу”…

Рано изјутра, 2. фебруара 1917. по старом календару када су тек заобишли најјужнији грчки рт Матапан, немачки сумарен У-39, који је био под командом дуговечног морског вука Валтера Форстмана погодио је са два торпеда поменуту крстарицу.

„Минас” је необично брзо тонуо, тако да се утопило 870 људи. Док је нестајала са морске површине, капетан лађе Анђело Пароди, дајући ђенералу котур, рече му која је спасилачка барка предвиђена за официре и да пожури са укрцавањем. Гојковић га зачуђено погледа и племенито му одговори:

 – Спасавајте прво војнике, а ми официри ћемо се последњи укрцати! – тако и буде. Сви преживели су успели да се укрцају у барке и официрска барка била је на челу мале колоне. Убрзо затим, „Минас” је заједно са створеним вртлогом нестао. Испред новонастале колоне, сумарен је одједаред изронио и Немци затраже да се остатак бродоломника преда. Чувши ову непријатељску безусловну наредбу, стари ђенерал Илија Мише Гојковић устаде у чамцу и узвикну:

– Српски се ђенерал никада не предаје! – а затим припуца својим пиштољем на противничку подморницу. Немци су га одмах, кратким рафалом, покосили…

Илија М. Гојковић је једини српски ђенерал у Великоме рату који је погинуо на бојном пољу. Иако никада није стекао и чин војводе, неки су га често, од тренутка јуначке погибије, па и нешто доцније по свршетку рата, с правом називали „поморским војводом”.

Аутор: Коста Кнежевић

Извор: politika

You may also like...

Оставите одговор

%d bloggers like this: