Заборављени календар небеског механичара

Свеправославни конгрес прихватио је Миланковићев предлог, али измењен календар никада није примењен у нашој земљи

Милутин Миланковић, светски признати геофизичар, климатолог и астроном, у свом богатом стваралачком животу предложио је, између осталог, реформу календара која је прихваћена на Свеправославном конгресу у Цариграду 1923. године. У широј јавности, међутим, дуго се није знало зашто прихваћени предлог није спроведен у дело у земљи која га је изнела пред Конгрес. Метеоролог Мирјана Петровић у најновијем „Флогистону“ анализира ово питање и даје недвосмислено објашњење.

Милутин Миланковић (крајње десно) на Свеправославном конгресу у Цариграду 1923.

Основни разлог неприхватања календара у нашој земљи био је сукоб унутар православља између оних који су заговарали екуменизам и оних којима је било више стало до очувања традиција православне цркве.

Мирјана Петровић објашњава да је и сам Миланковић детаљно писао о свом покушају у извештају Српској краљевској академији по повратку са Конгреса, у својим мемоарима и у „Канону осунчавања“, напомињући да му није јасно зашто реформа, једногласно усвојена 1923. године у Цариграду, и поред свих својих предности, касније није примењена.

Два славља

Миланковић је на календару почео да ради 1923. године, када је био позван у Министарство вера, где му је министар Љуба Јовановић предочио иницијативу за промену календара, потеклу од патријарха васељенског Мелетија IV. Због раскорака у календарима хришћанских цркава сви велики верски празници слављени су два пута, што је уносило културну пометњу и стварало привредне губитке у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

Требало је да Миланковић, као делегат уз митрополита црногорско-приморског Габрила Дожића, учествује на православном конгресу и тамо изложи предлог реформе који је одобрио Синод Српске православне цркве. Аутор предлога био је средњошколски професор математике Максим Трпковић.

– Свако ко је познавао рад Милутина Миланковића знао је да је и овај пројекат темељно планирао. Прикупио је сву расположиву литературу о календарима и посебно брижљиво проучио Трпковићев предлог – наводи Мирјана Петровић. – Уз своје неоспорно знање професора небеске механике на Београдском универзитету, био је заиста погодна личност за додељени задатак.

Реформа календара подразумевала је два питања на која је требало одговорити на најбољи начин. Прво је било превазилажење разлике у времену која је између јулијанског календара и тачног сунчаног времена нарасла од Никејског сабора 325. године, када је календар усвојен. Такође, требало је дефинисати такозвано интеркалационо правило за утврђивање преступних година којим се подешава трајање календарске године. Друго питање, посебно важно за цркву, било је утврђивање датума Ускрса и других покретних верских празника који од њега зависе.

Док је први захтев решен на релативно лак начин, друго питање било је наизглед сложеније. Канонске одредбе цркве налажу прославу Ускрса у прву недељу након пуног Месеца иза пролећне равнодневице. Међутим, датуме Месечних мена, а тиме и Ускрса и Православна и Католичка црква одређују рачуном епакта, заснованом на такозваном Метоновом кругу.

– Зашто се, при одредби тих мена, придржавати Метоновог круга који није никаква хришћанска одредба, када се оне могу тачно предсказати астрономским рачуном – упитао се професор небеске механике, па је уз одобрење Конгреса заменио епактни рачун астрономским.

Дугорочне таблице

Тако је у тексту коначне одлуке Конгреса о реформи календара записано да ће се пасхални пуни Месец одређивати на основу астрономских проучавања, узимајући увек у обзир остварене напретке науке. Датум Ускрса одређиваће се увек према времену светог града Јерусалима. Васељенска Патријаршија умолиће звездарнице или катедре небеске механике универзитета у Атини, Београду, Букурешту и Пулкови (Петрограду), да израде дугорочне пасхалне таблице које ће саопштити свим православним црквама.

Миланковић је био веома задовољан обављеним послом, предложена реформа једногласно је усвојена, а он је по повратку у Београд примио захвалницу патријарха Мелетија.

Календар су, потом, примениле само грчка, румунска, цариградска и александријска црква. Миланковић је забележио да је Архијерејски сабор Српске православне цркве септембра 1923. у Сремским Карловцима у принципу усвојио нови календар, али је спровођење одлуке одложено за касније, а СПЦ се и надаље придржавала јулијанског календара, са свим његовим грешкама и непогодностима.

– Шта се пре и после цариградског скупа дешавало унутар заједнице аутокефалних православних цркава, које су вековима браниле своје верске догме и канонске одредбе, супротстављајући се покушајима да се припоје и подреде Католичкој цркви – пита се Мирјана Петровић, уз напомену да је постојала врло јака струја која је будно пазила на све такве наговештаје.

Разрешење питања календарске реформе, по коме су само неке цркве промениле своје рачунање времена, представљало је врло осетљиву област за Православну цркву. То је била пукотина у канонском јединству кроз коју су се ширили нови утицаји. Зато је Српска православна црква известила васељенског патријарха „да ће реформисан календар прихватити и применити само ако га прихвате и све остале православне цркве“.

То је уједно и одговор на недоумицу зашто је од Српске православне цркве потекао ваљани предлог реформе календара, а да касније ту реформу није применила. Можда би то могла да буде утеха и самом Миланковићу да његов и Трпковићев труд није награђен непосредном применом, али да је имао дубљи смисао у календару преломних историјских догађања.

Слободанка Андрић

Извор: Политика

 

You may also like...

Оставите одговор

%d bloggers like this: