Традиција балова у Срба

Први балови на нашем поднебљу били су мали и готово безначајни па стога и нису бележени. Први за који се зна је давне 1727. године одржан у Земуну а вероватно ни он не би био забележен да власник кафане није затражио од земунских власти да се одреде патролџије које ће бринути о реду током бала.

Даринка Јовановић у балској хаљини

Најважнији бал у години је био новогодишњи који је почињао око 22 часа и трајао до зоре. Новогодишњи балови били су много слободнији од других балова (официрски, занатски, маскенбали…) па су се уз “мезетлуке и ћефелисање” играла тзв. “несташна кола”. Мало пре почетка Нове године излазио је водитељ и објављивао смрт старе године а затим је уследио њен спровод који су чинили маскирани учесници иза којих је ишао оџачар а за њим у бело обучена девојчица која је симболизовала Нову годину. Затим је следило одбројавање, љубљење и честитање а водитељ је пуштао прасе које су посетиоци бала хватали а веровало се да ће срећа пратити током читаве наредне године оног ко прасе ухвати.

Пречански балови

У Аустро-Угарској монархији су током 18. века постојали само племићки или нобл балови а током владавине цара Јосифа II сасвим легитимни постају и пургерски тј. балови за грађанство и занатлије. Пургерски балови могли су бити оперски, кућни, сталешки, дечји, маскенбали а све више се отварају и балске дворане и плесне школе.

O њима сведочи чувени српски добротвор Сава Текелија који се током студија у Будиму скоро свакодневно проводио на баловима:

„Суботом су Србљи држали бал ‘Кoд круне’ у Табану, недељом смо ишли у граду, у понедељак ризиковали живот возесе између санти леда до Пеште и ‘7 курфиршта’. Но, младост лудост се показивала и у уторник код „Белог крста“, у среду у пештанској Хакеровој сали, четвртком негде у граду… и тако целе седмице.“

Играчки репертоар био је шаренолик с тим што се на српско коло гледало са подозрењем поготово на нобл баловима а будући да је политичка клима у другој половини 19. века бивала све више национално устремљена убрзо се бал није могао замислити без кола којим је почињао и завршавао се.

Стари Земун

У то време у Бечу, кнез Милош Обреновић живи боемски живот који пуни ступце штампе. Он се труди да агитује у Бечу за своје политичке интересе и окупља виђеније Србе. Тако је године 1846. организовао бал и то први Светосавски бал и на њему је изведен Српски кадрил кога компонује Јохан Штраус по Милошевој наруџбини. Светосавски бал настао је из традиције прославе Савиндана што је кнез Милош успоставио 1823. године прогласивши овај дан као школску славу а први писани траг о обележавању овог дана је из 1734. године. Следеће године Светосавском балу у Бечу присуствује око 3000 званица а међу њима и Вук Ст. Караџић чија се кћи Мина посебно истицала на балу, одевена у српску ношњу.

Био је запажен и бал 1861, на којем су се, поред најугледнијих бечких Словена, страних дипломата, српских министара и њихових супруга, високих официра, дворских дама… појавили и аустријски државни министар Шмерлинг, руски, мађарски и пољски племићи, писци Иван Мажуранић и Петар Прерадовић, генерал Стратимировић… Свирао је Штраусов оркестар, а плесали су се кадрил, валцер, коло српско, коло хрватско, коло славонско, полка, мазурка… да би, како је записао један од учесника, око поноћи „сва славенска младеж” заиграла уз песму „Радо иде Србин у војнике”.

Поглед на Градску кућу у Новом Саду, 1905.

Иако је први бал у Новом Саду одржан још у 18. веку балови постају све популарнији у четвртој деценији 19. века а тада власти прописују да они могу трајати до 3 часа по поноћи и да у повратку кућама учесници морају скинути маске са лица. Будући да су балови стекли велику популарност и били омиљена врста забаве често се одлазило и у претеривања па су били и предмет критике.

Тако настаје популарна песма ‘Чистоје огледалце’ која врло добро илуструје понашање мајки са кћеркама за удају:

„Ветроглава твоја мати
не мисли ти добра дати.
Она диже луду главу
и не смотри теби славу
већ те води по балови
да ти она ког улови
троши новце без прилике
а у кући нема дике.“

Балови на српском Двору

У матици Србији стање је било другачије. Вековима под турском влашћу Србија није имала могућности а ни знања да се забавља по европски. И тако све до четврте деценије 19. века када кнез Милош Обреновић приређује први дворски бал 1834. године у Крагујевцу а повод је орден кога је добио од султана. Балови се затим селе у Београд где се 1837. на иницијативу енглеског конзула Џорџа Хоџеса одржава један прави бал са домаћим и страним званицама у част тадашњег владара Србије кнеза Милоша Обреновића.

Балска дворана на двору Обреновића, 1907.

О том догађају Новине сербске између осталог пишу

„Игре су различне игране. И сам књаз почествовао је играњем кор, поведши Србско коло, које књажевско расположеније велику је радост међу присуствујућима проузроковало…“

Само неколико дана, кнез Милош Обреновић прави бал на свом двору у част Хоџеса и о томе нашироко пишу Новине сербске .

“На дан 6. фебруара 1838, у част производства краљевско британског конзула у Србији, г полковника Хоџеса на степен генералног конзула, књаз је дао великољепни обед и бал. На ручку су били господин Хоџес са Госпођом, господар Јеврем са гђом Томанијом, митрополит Петар и више књажевских чиновника. Увечер је био бал на Дворцу књажевом, на ком се ноћ пријатно прекратила…“

Позивница на Новогодишњи бал на двору Обреновића, 1901.

Недуго после овог бала кнез Милош је приморан да абдицира и након краће владавине његових синова Милана и Михаила године 1842. на власт долази кнез Александар Карађорђевић, син Карађорђа. Његовом заслугом а још више заслугом кнегиње Персиде српски двор почиње опонашати европске дворове а балови и уметничка посела кнегиње постају редовна појава.

Бал у кнежевској резиденцији

Посела су у много чему претходила баловима највише из разлога што су се на њима окупљале жене јер им није био отворен приступ кафанама где су се окупљали мушкарци. Женска посела била су образовног карактера и на њима се углавном читала поезија, музицирало уз клавир, размењивани савети о вођењу домаћинства, васпитању деце, али се врло често и водила дискусија о актуелним темама. Поред женских посела постојала су и тзв. шарена посела на која су долазили и мушкарци.

Кнежевска резиденција у Београду

Након одласка Карађорђевића и повратка Обреновића традицију балова наставља кнез Михаило и његова супруга Јулија. Први Светосавски бал у Србији је одржан 1860, организује га Општина а покровитељи су кнежевски пар. Бал је почињао обавезно колом Србијанка а затим су уследиле 33 игре. Бал је трајао све до повлачења кнежевског пара и сматрало се непристојним да се остаје на балу дуже.

У наредним годинама балови се све више из двора и луксузних хотела селе у кафане и приближавају се ширем грађанском слоју. Успоставља се традиција добротворних балова а први такав бал иницира кнез Михаило 1865. за изградњу Општинске болнице у Београду. Књегиња Јулија је саставила одбор од утицајних госпођа који је прикупљао прилог за лутрију а лозови су се продавали у кафанама.

Општинска болница у Београду изграђена средствима прикупљеним на балу

Занимљив опис једног дворског бала кнеза Михаила оставио је Коста Христић, истакнути политичар обреновићевске Србије. Христић се у једном свом запису из 1921. године сећа једног бала из зиме 1865. Тога дана снег је толико прекрио Београд да он није био проходан па је коњица морала направи стазу до двора. Кнез Михаило је дочекивао госте у средини дворског салона оденут у фрак кога је красила лента руског Белог орла а кнегиња Јулија је седела на софи са неком од госпођа. Гости су били из разних грађанских редова. Мушкарци су били одевени по европски или по турско, жене у српској ношњи окићене дукатима а младе девојке одевене у кринолине. Поред домаћих истакнутих грађана балу кнеза Михаила и кнегиње Јулије приуствовали су и градски паша као и виши аустријски официри из Земуна и Панчева.

Након атентата на кнеза Михајла, 1868. године на власт долази његов нећак Милан који касније постаје први српски краљ новије историје. Миланова супруга Наталија била је руског порекла и у Београд је хтела донети дух европских монденских престоница па је пратила моду, вршила исти такав утицај на београдске госпође, често правила пријеме и балове и на српски двор прва увела моделе протоколарног понашања.

Ред игара са јавног бала 1885. године

Битан моменат за профилисање улоге балова на српском Двору је проглашење Краљевине 1882. године и изградња репрезентативног здања Двора који је имао велелепну и пространу балску дворану са чак 322. сијалице. Балови код Обреновића добили су сјај европских балова и одвијали су се према строго утврђеном церемонијалу. Овај период је и златан период плесних игара можда и зато што је сам владарски пар био врло спретан у њима.

Највише се плесало уз валцер, кадрил, полонезу а српско коло се стилизује и прилагођава новим приликама. Бал је почињао колом званим Србијанка, затим је следио валцер, смена кола и страних игара а бал се обавезно завршавао колом. Популарност српског кола огледа се и у све чешћем настајању нових кола пригодног назива а неки од њих су Девојачко коло, Инжињерско коло, коло кнеза Михаила, Краљево коло, Коло краљице Наталије, Коло краљице Драге, баба Мудрино коло, коло Хајд на лево браца Стево, хајд на десно сека Персо, …

Београдске госпођице у балским хаљинама и шеширима

На бал се искључиво долазило уз позивницу са потписом маршала Двора, даме су добијале књижицу са редоследом игара а прописано је и како се треба обући: даме су могле обући балску тоалету са деколтеом или српску ношњу а господа фрак или ако су у војној служби парадну униформу.

Јавни балови

Како је европски дух почео да запљускује српски грађански слој тако су балови све више потискивали традиционална посела. Ако је бал конзула Хоџеса био пример онога што касније постаје дворски бал, први грађански бал приређен је поводом рођендана кнеза Михаила у Великој пивари 1840. у Београду а затим се јавни балови селе у здање Ђумрукане, царинарнице на Сави. Истих тих година кнез Михаило даје да се изгради кућа у београдској трговачкој чаршији, на три спрата и како је на овој кући стајао бронзани белег у виду рогова јелена ова кућа почиње да носи назив Зданије “Код Јелена”. Ту су се давали и позоришни комади али и балови јер је здање имало прву модерну балску салу а први је одржан 1844. године.

Зданије „Kод Јелена“

Колика је тада манија за баловима завладала сведочи и долазак првог учитеља плеса, извесног Фридриха Голдхајма, академског уметника и учитеља плеса у аустријским царским региментама који оглашава да даје часове плеса у дворани код Јелена. Први ученици иако су били неписмени били су свесни да морају знати играти. Октобра 1847. године у Београду је гостовао Јохан Штраус Млађи, који је на балу у сали хотела „Српска круна” извео „српски кадрил” и остале своје композиције.

Јавни и дворски балови добили су и своје копије у тзв. кромпир баловима који су се одржавали по кафанама у предграђима. Јавни балови постепено су улазили у друштво замењујући већ поменута посела а након српско – турских ратова они се проширују по читавој Србији.

Од времена када је кнез Михаило успоставио обичај добротворних балова, јавни балови су постали све чешћа појава. У грађанским породицама припреме за бал су биле једна од најважнијих догађаја и то поготово оној са женском децом спремном за удају. Породице су одлазак на бал виделе као велику и ретку прилику да прикажу удавачу у пуном сјају.

Позивнице за бал су званице добијале десет дана пре бала и тада почињу припреме тоалете а хаљина је зависила од природе бала. Постојала су посебна обележја која су указивала на брачни статус. Удате жене су носиле хаљину са шлепом, старије су биле у српској ношњи док су девојке у дворану улазиле са лепезама, свиленим марамицама и специјалним балским књижицама са редоследом плесова као и уписаном господом која је била спремна на плес са њима. Постојали су и резервни играчи за оне које није нико одабрао.

Као и у другим европским метрополама средином 19. века и у Србији главна сезона балова је била у зимским месецима. Постојале су разне врсте балова и то светосавски, новогодишњи, гардијски, официрски, великошколски… Балове су организовала грађанска удружења по разним закупљеним просторима, позориштима, кафанама, хотелима… У самом Београду најотменији су били балови које су организовали Друштво св. Саве, Стрељачко друштво, Коло јахача, Друштво Трговачке омладине, Женско музикално друштво…

Официрски и гардијски балови почињали су у 20 или 21 час и на њега су госпођице долазиле у пратњи родитеља који су затим седали дуж зидова сале а девојке су стајале поред чекајући каваљере. Госпођице углавном нису одбијале плес а понашање каваљера је било беспрекорно па није забележен ниједан инцидент на баловима ове врсте. Како је бал одмицао пажња родитеља је попуштала. Очеви су се бавили у бифеу а мајке се забављале трачевима или мењале рецепте па су тако вештије госпођице имале прилику да закажу и рандеву. Ови балови су се завршавали после поноћи.

Јавни балови имали су својих особености понајвише што су им могли присуствовати сви па тако и они вични инцидентима. Забележено је да су трговци на балове осим породице водили и калфе да им се нађу а госпође су водиле децу па су настајали проблеми када су се деца вртела око ногу током игре. Из тог разлога Општина је чак издала наредбу у којој је писало да се на бал забрањује довођење мушке деце млађе од 16 и женске млађе од 12 година.

Није се ни водило рачуна о понашању током игре па су поједини гости чим крене коло изували ципеле и играли боси или су тако снажно скакали и цупкали да се сала након кола морала прскати водом како би се слегла прашина. Из тог разлога финији свет је гледао да са бала оде пре поноћи и почетка игара по наруџбини када су настајали испади.

Извори: Фрагменти прошлостиСрпска телевизија Чикаго

You may also like...

Оставите одговор

%d bloggers like this: