Српска историја виђена очима грчких писаца

Једна од тенденција у савременој историографији представља и изучавање библиографије старијих раздобљâ, као и њена критичка анализа. Осим тога, тумачење прошлости побуђује нарочито интересовање онда када се у обзир узму простор и време у коме се пише историјска студија, идентитет и искуства писца, као и шире друштвено – политичко окружење унутар ког је он позван да изнесе своје закључке.

Проћи ћемо кроз дела тројице Грка који су живели у различитим раздобљима и бавили се разним аспектима српске историје. Први је случај Триандафила Дуке, потомка добростојеће трговачке породице пореклом из западне Македоније, тачније из Касторије, где је Дука стекао своје прво образовање, које је наставио у Земуну, након што је његова породица – највероватније до 1791. – тамо пренела своје трговачке активности. Дука је показао велику ревност у настојању да оснује грчку школу у Земуну. Ухватио се у коштац са писањем свог дела Историја Славеносрба, које се односи на догађаје из прве српске револуције.

Триандафил Дука, Историја Славеносрба

Текст се састоји из 124 стране, написане стихом у петнаестерцу (1). Писац описује догађаје од избијања побуне против јаничара фебруара 1804. до заузимања Београда 1807. Књига је посвећена истакнутом правнику, трговцу и дипломату Петру Ичку, који је са писцем имао две заједничке особине – порекло из западне Македоније, тачније из села Катраница, те посвећеност образовању. Дело не представља врхунац научне студије али поседује завидну оригиналност, узме ли се у обзир да је његово писање окончано већ два месеца након последњег догађаја које описује. Осим тога, Земун и његово окружење, у које прелазе многи борци, било ради заштите било ради наоружања, Дуки је обезбедило прилику да добије сведочанства од првака догађајâ (2). Овај елемент иде у прилог веродостојности дела, чинећи га историјским извором. Дука велича војевање српских бораца као и врлине Петра Ичка, чијој се дипломатској умешности приписује и закључење споразума са султаном, јануара 1807.

Одсуство списатељске умешности, коју и сâм признаје, надомешћује изражавањем у стиховима и живошћу једноставног, народног језика. На тај начин дело постаје пријемчиво не само учењацима већ и ширим народним масама, које су га лако училе напамет, чинећи тако лакшим његово преношење. Можда је ово управо и био Дукин циљ –  ширење вести подјармљеним Грцима о подвизима браће по вери Срба против јаничара, али и о њиховом херојском држању пред Портом. Сем тога, избијање руско-турског рата и одбијање Ичковог мира од стране српских устаника, представљали су идеалан повод за покретање револуционарних дејстава и у Грчкој. Покрети Никоцараса (1807), који је учествовао у српском устаничком покрету, као и Влахаваса (1808), део су овог контекста.

Антониос Спилиотопулос, “Србија – етнографска,историјска, политичка и економска студија“, 1912.

Друга личност којом ћемо се позабавити је новинар Антониос Спилиотопулос, правник, који је писао чланке у разним атинским дневним листовима те био уредник и издавач часописа „Панхеленска држава“. Спилиотопулос је аутор богатог списатељског опуса, који сачињавају историјске студије, збирке песама, приповетке и др. Рођен средином ΧΙΧ века и захваћен визијом Велике идеје и ослобођења поробљених Грка Отоманског царства, посветио се одбрани грчких позиција у македонском питању. Његова су дела део предузимања грчког библиографског „противнапада“ у циљу побијања бугарских ставова по македонском питању. Године 1904, под утицајем Илинденског устанка и српско-бугарског споразума о савезништву, Спилиотопулос издаје две студије на француском језику (3), у којима брани грчка историјска права на ову област. Када је реч о македонском питању, сматра аутор, српске се тврдње могу сматрати претераним, али не толико опасним као бугарске, чији један део иде чак и до аутономије за ову област. Ово је раздобље када велики део политичког живота земље посебно наглашава словенску опасност по грчке интересе те се формира уздржани фило-отомански став. Доласком на власт Младотурака и анексијом БиХ од стране Аустро-Угарске, поново се мења ситуација. Младотурска политика „туркизације“ изнова је покренула планове о балканском савезништву. У том контексту, у чланку у дневном листу Панелинонкратос, Спилиотопулос пише против анексије БиХ те покушава да зближи српски и грчки народ (4).

Плод таквог његовог напора представља књига Србија, етнографска, историјска, политичка и економска студија (5), коју посвећује „храбром српском народу“. У освит Првог балканског рата, Спилиотопулос, обраћајући се грчкој читалачкој јавности, у предговору књиге наводи да Балкан, и Исток уопште, представљају Грчкој најближе окружење те да Грци имају дужност да обогате своја знања о суседним народима с циљем учвршћивања међусобних економских, политичких и духовних односа (6).

Михаил Ласкарис

У супротности са два претходна случаја, трећи је професионални историчар, истакнути научник и пионир балканологије. Реч је о Михаилу Ласкарису (7). Рођен на Крфу 1903, из племићке породице, Ласкарис је током Првог светског рата дошао у контакт са официрима српске војске, од којих је добио прве часове српског језика, а са тиме и подстицај да се заинтересује за балканску историју. У Паризу је четири године студирао историју, географију, политичке науке и славистику, а студије је наставио у Загребу, Београду, Букурешту и Софији. Године 1926. стекао је титулу доктора наука на Универзитету у Београду, одбранивши дисертацијуВизантијске принцезе у средњевековној Србији (8). Ласкарис је био плодан и истакнути историчар (9). Био је, вероватно, први Грк који је писао о српској историји следећи темељна правила научне методологије. Његове су студије засноване на архивској грађи коју је сакупљао у грчким и страним архивима. Њихов је већи део писан на страним језицима, између осталих и на српском. Ми ћемо се, у данашњем излагању, позабавити двама његовим најзначајнијим делима – монографијом Грци и Срби током њихових борби за ослобођење (Атина, 1936) и недовршеном студијом о Источном питању (10).

Монографија је представљала први део шире студије на тему грчко-српских односа током 19. века (1804-1912), која је такође остала некомплетна и никада није објављена (11). Састоји се од два дела. Први је посвећен српској револуцији и учешћу Грка у њој. Посвећена је, тачније, војевању Константина Ипсилантија, Јована Каподистрије и четовођама Никоцарасу и Влахавасу. Други се део бави односима Карађорђа са Хетеријом, контактима Александра Ипсилантија са Милошем Обреновићем, као и контактима Грка и Црногораца, у циљу заједничке борбе против Турака. Реч је о заиста истакнутој студији, смештеној како у грчкој, тако и у српској побуни, у ширем међу-балканском контексту, што претходни истраживачи нису успевали. На тај је начин читаоцу разумљиво како политичка промена у Србији утиче на развој догађаја у Грчкој и обратно. Оригиналност овог рада наглашена је и у приказу књиге Павла Јефтића, дописника Централног пресбироа Председништва Министарског савета Краљевине Југославије (12).

Источно питање (1800-1878)

Друго Ласкарисово дело којим се бавимо јесте први том његове књиге „Источно питање (1800-1878)“. Дело је нажалост остало недовршено. Пишчев је циљ био да испише приручник за студенте који су пратили предавања из предмета Новија историја на Универзитету у Солуну, али и за ширу читалачку публику у Грчкој. Два поглавља Ласкарис посвећује Србима. Једно описује догађаје из српске револуције док се друго односи на политичке процесе у Србији и Црној Гори, од 1833. до избијања Велике источне кризе 1875. Један део овог другог поглавља посвећен је и развоју југословенске идеје. Ласкарис је изнутра и изблиза доживео међуратну Југославију и напоре заснивања и ширења идеологије југословенства. Вероватно под утицајем такве климе, велики значај придаје идеји националног јединства Јужних Словена, мешајући појмове „српски“ и „југословенски“. Тако је оснивање Краљевине СХС примљено као довршење српске „велике идеје“, формулисане још 1844. у Начертанију Илије Гарашанина, у супротности са грчком „великом идејом“, која је остала недовршена поразом у Малој Азији 1922 (13).

Као што смо видели, сваки је случај био различит. Читавог 19. века, а нарочито пошто су на политичком пољу промовисани планови о грчко-српској сарадњи, занимање за Србију и Србе остало је интензивно. Био је, ипак, потребан скоро један век, да би изучавање српске историје у Грчкој почело да следи научне стандарде. Од Ласкарисове смрти до наших дана, српска је историја предмет научних студија бројних истраживача у Грчкој. Најсвојственији су примери Јоанис Пападрианос, Ели Скопетеа, Евангелос Кофос, Мелпомени Катсаропулу, те професор балканске историје на Аристотеловом Универзитету у Солуну, Спиридон Сфетас. Данас, историја српског народа je део универзитетске традиције, у склопу наставе балканске историје, што је научна грана која последњих година бележи нарочит развој. Имајући у виду све балканске земље, утиска сам да Србија побуђује највеће занимање, како читалачке јавности, тако и издавачких кућа. На крају, важно је нагласити потребу за даљим јачањем научних установа двеју земаља, Србије и Грчке, како би научна традиција наставила да и у будућности доноси вредне плодове.

Атанасиос Лупас, Солун

Аутор је докторанд на Одсеку за историју и археологију Универзитета Аристотел у Солуну

(Овај текст представља ауторово излагање на међународном научном скупу одржаном од 22. до 25.септембра 2016. у Гацку, под називом „Ћоровићеви сусрети“, чији је организатор СПКД Просвјета из Гацка. Тема скупа била је „Писци српске историје“.)

(1) Више o Дукиноj студији погледати у: Триандафил Дука, Историја Славеносрба, превео Димтрије Алексијевић,приредила Јованка Ђорђевић Јовановић, Историјски архив у Панчеву, Панчево, 2004. 

(2) Ιωάννης Παπαδριανός, Οι Έλληνες πάροικοι του Σεμλίνου, 18ος-19ος αι. Διαμόρφωση της παροικίας, δημογραφικά στοιχεία, διοικητικό σύστημα, πνευματική και πολιτιστική δραστηριότητα, Θεσσαλονίκη, ΙΜΧΑ, 1988[Јоанис Пападрианос, Грчки насељеници у Земуну, 18 – 19. век. Развој насеобине, демографски подаци, систем управе, духовна и културна активност, Институт за балканске студије, Солун 1988], стр. 200

(3) Antoine Th. Spiliotopoulos, Lettres sur la question de Macedoine, Athenes , „Kratos“, 1904 и Antoine Th. Spiliotopoulos, La Macedoine et l’ hellenisme sa force et ses droits, Athenes, „Kratos“, 1904. Студија је преведена и на грчки: ΑντώνιοςΣπηλιωτόπουλος, ΗΜακεδονίακαιοΕλληνισμός. Η δύναμις και τα δίκαια αυτού, Αθήνισιν εκ των Τυπογραγείων του «Κράτους», 1904. [Антониос Т. Спилиотопулос,Македонија и хеленизам, њихова снага и права, Атина, штампарија „Кратос“, 1904.]

(4) Архив Србије, Министарство иностраних дела, Политичко Одељење, Фасцикла III, Досије VI, Светислав Илић Начелнику Политичког Одељења Министарства Иностраних Дела, господину Спалајковићу, бр. 3680. 

(5) Αντώνιος Σπηλιωτόπουλος, Σερβία: μελέτη εθνογραφική, ιστορική, πολιτική και οικονομική, Αθήνα, Πανελλήνιον Κράτος, 1912.[Антониос Спилиотопулос, Србија: етнографска, историјска, политичка и економска студија, Панелинон кратос, Атина, 1912.]

(6)  Исто, стр. 8 увода

(7) Више биографских података о Михајлу Ласкарису могу се наћи у часопису Κερκυραϊκά Χρονικά (Керкираика хроника), XIV том (1968).

(8) Ласкарисовa дисертација била је тема више приказа у научним часописима КраљевинеЈугославије. Најзначајнијису: Н. Радојчић, Slavia, VI том, 1927, стр. 188-92, В.Ћоровић, Revue historique, CLIV, 1927, стр. 126, Н. Жупанић, Етнолог, I, 1927, стр. 165-6.

(9) О целокупном Ласкарисовом научном делу пoгледаti: ΜιχαήλΛάσκαρις, Δημοσιεύματα 1925-1960, Αθήναι, 1960 [Михајло Ласкарис, Публикације 1925-1960, Атина, 1960].

(10) Ласкарисово дело састојало се из два тома. Први је покрио раздобље 1800 – 1878 и подељен је на две тематске целине. Прва целина издата је 1948. а друга 1955 у Солуну. Од тада, први је том доживео више реиздања. Други том, који је требало да обухвати период 1878-1923, никада нажалост није објављен.

(11) Михајло Ласкарис, „Књижевни преглед: jугословенска књижевност у Грчкој, Нова Европа, књ. 22, Загреб, 1920, стр. 369.

(12) P. Jeftić, “Michael Lascaris: Greeks and Serbs in their struggle for independence, Athens, 1936 (In greek)”, Revue Internationale des Etudes Balkaniques, IIIe Annee, Tome I (5), Београд, 1937, стр. 272-3.

(13) Μιχαήλ Λάσκαρις, Το Ανατολικόν Ζήτημα (1800-1923), τ. Α’ 1800-1878, Θεσσαλονίκη, Επίκεντρο, 2006, σ. 330.[Михајло Ласкарис, Источно питање 1800-1923, Први том(1800 – 1878), Издавачка кућа Епикентро, Солун, 2006, стр. 330]

Извор: Нови Полис

 

You may also like...

Оставите одговор

%d bloggers like this: