Матија Мажуранић: Хришћанин није Бошњак, Бошњак није Турчин

Матија Мажуранић је био хрватски књижевник и путописац, брат хрватског бана Ивана Мажуранића и филолога Антуна Мажуранића. Током 1839-40. путовао је по Босни и Херцеговини, након чега је своје виђење ове османске покрајине описао и књизи „Поглед у Босну, или Кратак пут у ону Крајину, учињен 1839-40. по Једном Домородцу“, која је први пут објављена 1842. године а штампана у штампарији Људевита Гаја.

Матија Мажуранић

Његово путовање имало је за циљ да провјери какво је стање у народу, јер се проносио глас да босанско-херцеговачки муслимански прваци спремају побуну, али се Матија разочарао јер је схватио да је тај покрет више вјерски него народни, и да неће бити од помоћи борби за уједињење јужних Словена око чега су се занимали и браћа Мажуранићи. Ипак, иако народ није био ни пробуђен ни спреман, закључио је, да би до устанка могло доћи јер је „народу врло зло“. Оно што нас овдје занима, и на шта ћемо обратити пажњу, јесу међусобни односи становништва Босне и Херцеговине, које је било подјељено вјерама и положајем у тадашњем Османском царству.

Такође, Матијина запажања до којих је дошао директним увидом у тадашње стање у БиХ, оспоравају данашње идеолошко-псеудонаучне конструкције о идентитету босанско-херцеговачког становништва, и теорију о мирном суживоту и апсолутној толеранцији између повлашћеног муслиманског становништва и њему подређеног хришћанског становништва. Када говори о односу између муслимана и хришћана, и хришћана међусобно (православних и римокатолика) Матија свједочи овако: „Крстјани и Турци мрзе се страшно међу собом: ну нека би и то било, само да се Крстајни једне и друге изповеди мало боље гледају. Него премда су и по крви и по светој вери права рођена братја, ипак се мрзе, као да никакове својбине неима међу њими. Турци зову сваког Крстјанина Влахом, а Власи међу собом један зове другога Шокцем; а он њега Шиаком: а ипак би могли знати, да им неће бити среће, ни напредка, док год се ова срамотна имена незаметну.“

Савремени муслимански (и неки хрватски и српски) и свјетски историчари и политичари, који константно истучу флоскулу да је у БиХ све до новијег времена, владала толеранција између муслимана и хришћана, очито да нису прочитали Матију Мажуранића (и не само њега), јер да јесу не би се безобразно заносили догмом да у БиХ „етнички конфликти нису били норма“. Матија жали и због хришћанске неслоге, јер Шокци (римокатолици) и Шиаци (православни) између себе се мрзе „као да никакове својбине неима међу њима“, а то проклетство хришћане у БиХ прати до наших дана.

Мажуранић под Турцима сматра домаће муслимане. О томе колико је тежак био положај хришћана у БиХ под исламским системом говоре и ове Мажуранићеве ријечи: „У сарајевском пољу је, како сам чуо, од све Босне најгори сталиш за Крстјане. Онде Крстјани ништа под небом неимају, ни куће, ни кућишта, ни мачке: него оно, што се види, то је све агино. Али то и није кућа: у кућах седе само Турци, а Власи у кошари (Сарајевац им даде у јесен и на пролетје семе да узору и посиу жито…. Изван Сарајевског поља, где Крстјани сами себи куће делају, Турци добро пазе, да неби тко начинио себи мало бољу кућу, и ако тко начини, одмах га терају на суд и питају: ‘Пак зар и ти, Крсту, и ти хоћеш имати кућу, и ти си некакав ага? ајде у апс (под затвор), докле неплатиш толико и толико стотина грошах. А кућа да му се узме, пак је продајте којему Турчину. А за тебе је кошара, Крсту липови; ти себи направи кошару!’„.

Кошаром су муслимани називали хришћанске куће, које су биле прављење од прућа, као и кошара, љепљене блатом, а кров је прављен од сијена или сламе. Дакле, на жалост оних који провлаче тезу да су се у БиХ поштовала људска права још прије него је Европа почела да користи овај термин, видимо да су хришћани били ускраћивани за основна животна права а камо ли за нешто више. Још једна од мантри заговорника унитарног босанско-херцеговачког друштва, приликом чега се онај дио државе који се зове Херцеговина често изгуби па остане само Босна, и заговорника једне босанске нације која по њима датира од средњег вијека (по некима још од античког доба), јесте фалсификат да је термин Бошњак у националном смислу све до пред крај 19. вијека, важио за сво становништво БиХ без обзира на вјеру и сталеж.

Мажуранић и ту теорију побија својим увидом са терена: „У Босни се Крстјани несмиу звати Бошњаци: кад се рече Бошњаци: онда Мухамедовци само себе разумиу, а Крстјани су само раја Бошњачка а другчије Власи; Бошњаци и Османлије прем да су Мухамедовци и један и други, опет се мрзе страшно као права небратја. – Бошњак мрзи на Османлиу, јербо каже, да неима под небом гадниега човека од Османлие, а Османлиа каже, да су Бошњаци потурице, и да су гори од ђаура, зато да јих треба давит и газити, нек се боје потурице, и нек знаду, тко јим заповеда. И од туда долази, да се Бошњаци боје Османлиах, као и Крстјани од Бошњаках Тураках“.

Дакле, сами муслимани који су себе називали Бошњацима (назив Бошњак није увијек имао исто значење, нпр. некада се односио само на римокатоличко становништво БиХ као нпр. код Бенедикта Курипешића који је 1530. прошао кроз БиХ) забрањивали су хришћанима да се тако називају, него си хришћане звали Власима. Исто тако, видимо да прави Турци нису признавали босанско-херцеговачке муслимане као равне њима, тј. нису их сматрали Турцима него потурицама, иако Матија често домаће муслимане назива Турцима и чак записује да они некад и сами себе тако ословљавају. Занимљиво је, да је управо влашки (сточарски) слој становништва крајем 15. и током 16. вијека, највише прелазио на ислам прије свега због пореских олакшица, лаког запославања у својству плаћених војника, и због непостојања чврсте црквене јерархије у њиховим насељима која су због свог начина живота често мјењали.

Можда су и због тога домаћи муслимани настојали да направе разлику између њих, као повлашћеног слоја у исламској држави у односу на своју једнородну браћу која је остала вјерна Христу. Овдје се Бошњак муслиман супроставља Влаху хришћанину без обзира којој цркви припада, из чега слиједи да ни Бошњак ни Влах нису етничке одреднице него прије да су сталешке и вјерске одреднице. Дакле, никаквог јединственог бошњачког националног идентитета није било у 19. вијеку, а још мање прије тога, него се он почео градити први пут за вријеме А-У окупације БиХ, а други пут након 1993. године и тај процес још није завршен, а могуће је да ће у будућности пропасти као што је пропао и први пут. О томе како се примањем ислама или турчењем улазило у ранг равноправног становништва у Османском царству а тиме и у тадашњој БиХ, говори нам један занимљив доживљај Матије Мажуранића, а ево шта му се десило: „Зато су ми се највећма ругале турске девојке говорећи: ‘Ено Шваба! ено Шваба! гледај какви је, баш ‘је онаки кај лелек.’ А друга опет: ‘Гледај, секо! гледај, секо Каурина, вај, би ли га узела с оним распиљеним ногама?’ А једна је казала: ‘Валах, да би био какав сенђилиа (богатац), ја би га безбела узела’ – Викнуше друге: ‘Али је Влах море!’ А вели она: ‘Ех ништа зато, потурчио би се он!’ – А ја сам се држао, као и да не разумем ништа: јербо да Влах с турском девојком једну реч проговори, добио би по табану.“

Дакле, ако се Влах потурчи достојан је да ожени муслиманску дјевојку, самом тим постаје и Бошњак, ако тај термин користимо само за муслимане, иначе би добио батине или како матија каже „јербо да Влах с турском девојком једну реч проговори, добио би по табану“. Овај случај говори и о одређеној вјерској нетрпељивости која је владала међу обичним становништвом, јер није се дозвољавало да хришћанин ожени муслиманку и да остане у својој вјери.

За разумијевање прошлости Босне и Херцеговине, књига Матије Мажуранића, као и књиге осталих путописаца који су походили БиХ током прошлости, један су од главних извора за историју на овим просторима. Оно што је тамо забиљежено руши све савремене идеолошко-псеудонаучне конструкције. Цитирани дијелови Мажуранићеве књиге преузети су из другог издања његовог „Погледа у Босну“ објављеног у Загребу 1938. године.

Приредио: Борис Радаковић

Извор: srbiubih

Оставите одговор