Душан Васиљев – Човек пева после рата (1920!!!)

Песма „Човек пева после рата“ проистекла је из песниковог двоструког негативног искуства: ратног и послератног. Као ратник је схватио сву апсурдност рата као таквог и свог учешћа у њему на туђој страни и за туђе интересе. Као човек који се вратио из рата, осетио је разочарање јер се ништа није променило на социјалном плану. Наишао је на појаве и поступке који изазивају згражавање и бес.

Тако је ова песма интонирана и као исповест и као протест. То је исповест о заблудама и узалудним сновима и надањима и протест против света блуда и кала. Намучени ратник очекивао је да ће одахнути од страхота рата онда када он прође, али је схватио да у послератној стварности нема ни чистоте ни свежине. Бол, бунт, протест, разочарање – основна су осећања и расположења, која су подстакла песника на певање и која су се упила у сваку поетску слику песме.

Душан Васиљев – „Човек пева после рата“ 1920!!!

Ја сам газио у крви до колена
и немам више снова.
Сестра ми се продала
и мајци су ми посекли седе косе.
И ја у овом мутном мору блуда и кала
не тражим плена;
ох, ја сам жељан зрака! И млека!
И беле јутарње росе!

Ја сам се смејао у крви до колена
и нисам питао: зашто?
Брата сам звао душманом клетим,
и кликтао сам кад се у мраку напред хрли
и онда лети к врагу и Бог и човек и ров.
А данас мирно гледам како ми жељну жену
губави бакалин грли,
и како ми с главе разноси кров, ─
и немам воље ─ ил немам снаге ─ да му се светим.

Ја сам до јуче покорно сагиб’о главу
и бесно сам љубио срам.
И до јуче нисам знао судбину своју праву ─
али је данас знам!

Ох, та ја сам Човек! Човек!
Није ми жао што сам газио у крви до колена
и преживео црвене године Клања,
ради овог светог Сазнања
што ми је донело пропаст.

И ја не тражим плена:
ох, дајте мени још шаку зрака
и мало беле, јутарње росе ─
остало вам на част!

У структури прве строфе подједнак простор имају прошлост и садашњост. Из прошлости су две поетске слике – гажење у крви до колена и понижавање сестре и мајке. Садашњост предочавају две поетске слике – мутно море и јутарња роса. Између прошлости и садашњости успостављена је апсолутна симетрија — и једна и друга су суморне и бесперспективне.

Први стихови:
Ја сам газио у крви до колена,
и немам више снова

казују о ономе што је било и о ономе што јесте, указују на психолошко стање које карактерише безвољност, разочарање, резигнација. Ови стихови су увод у целокупно певање које следи. Наредни стихови и строфе, све до краја песме, биће у функцији објашњења зашто је дошло до тога да човек изгуби све снове (надања) и остане емотивно осакаћен и егзистенцијално изгубљен.

Сестра ми се продала/и мајци су ми посекли седе косе прва је поразна слика послератне стварности и резултат онога што се дешавало док је он ратовао. Ова слика је и најјача и најпотреснија: уништени су част и достојанство породице и сваког њеног. Син и брат је дубоко понижен оним што се догодило његовим најмилијим. Тугу и жалост је овај син изразио бунтом и протестом, разоткривањем свега онога што у друштву (свету) представља неморално и нељудско.

Друштво и послератна стварност сагледани су као мутно море блуда и кала. Синтагма блуда и кала указује на срозавање нивоа друштвеног морала као последице ратних дешавања, ратне атмосфере и социјалних потреса.

Синтагма мутно море је хиперболична слика моралног пропадања израженог синтагмом блуда и кала. Од таквог друштва, сагледаног као мутно море блуда и кала песник не тражи ништа, не жели ништа. Он тражи нешто чега у том друштву нема:

Ох, ја сам жељан зрака! И млека!
И беле јутарње росе!

Њега гуши атмосфера која влада у друштву – морална трулеж чини да нема ваздуха и зато је зрак најдрагоценији. ЗРАК, МЛЕКО, РОСА имају у овој поетској слици симболично значење – сви заједно означавају чистоту, нежност, свежину, крепкост.

Друга строфа даље развија, новим детаљима, слике рата јуче и слике стварности данас. Слика крви до колена опет се јавља али у другачијем контексту и смисаоном окружењу:

Ја сам се смејао у крви до колена,
и нисам питао: зашто?

Ја сам се смејао… значи да је све страхоте рата подносио мирно и да је чак могао да се насмеје некој ситуацији. Он који је све то прошао и гледао како лети у ваздух и бог, и човек, и ров, данас мора мирно да гледа како му губави бакалин жељену жену грли и како му с главе разноси кров. Мирно гледање свега нечовештва проистекло је из недостатка воље и снаге да се ишта учини. Онај који је хрлио у мраку на ровове, сада мирно гледа отимање жене коју је желео и отимање крова над главом. Човеку су отели и љубав и имовину, а њему, захваћеном дубоком резигнацијом, као да је све то свеједно.

У трећој строфи прошлост је снажно наглашена, у њој су само слике понижења (покорно сагиб’о главу) и срамоте (љубио срам). То је потпуни душевни и морални пораз човеков и његово коначно сазнање праве судбине, које не нуди никакав излаз или спасење.

Четврта строфа је вапај пораженог човека. Ох, та ја сам Човек! Човек!, узвикнуће лирски субјект и опростиће све оно што је преживео – и такав живот, и животни порази доприносе да се искристалише Сазнање. Али то Сазнање је сазнање пораза и безизлаза, оно изазива буђење очаја и резигнацију до апсолутне клонулости:

И ја не тражим плена:
ох, дајте мени само још шаку зрака
и мало беле, јутарње росе
остало вам на част!

Ови стихови, незнатно промењени, јављају се двапут: на крају прве и на крају последње строфе. Положај стихова сугерише њихов смисао као кључни, основни смисао песме: то је протест против рата као бесмисла у коме је брат против брата и човек против човека. Рат доносн крв, умирање, страдање, патњу и бол; он доноси резигнацију, умор и клонулост. Рат разара не само материјална добра него и психу и морал човека. Тако је Душан Васиљев, певајући после рата, певао против рата. Дефетизам је био опште расположење послератних песника и Човека.

Извор: Опуштено

You may also like...

Оставите одговор

%d bloggers like this: