“Војвода Мицко Поречанин“ – мало позната драма сликарке Надежде Петровић

Непознати рукопис Надежде Петровић први пут објавила Библиотека града Београда. Текст драме остао је у заоставштини породице Петровић, а затим је доспео у документацију историчара уметности Катарине Амброзић, врсног стручњака за Надеждино сликарство.

Дo тада позната само у најужим круговима, драма “Војвода Мицко Поречанин” сликарке Надежде Петровић, након сто година од настанка, објављена је у издању Библиотеке града Београда 2005. године.

Катарина Амброзић, неуморни истраживач личности и дела велике српске сликарке, нашла га је у њеној заоставштини, чуваној у породици, и о томе обавестила у својим чланцима и књигама. Она је поуздано утврдила његову генезу, повезала га са околностима живота, политичким идејама и општим приликама, односно са ангажовањем Надежде Петровић на помоћи македонским устаницима и пострадалом народу после Илиндена (1903).

Драма је настала пред крај турске власти у Македонији, око 1903. године, као последица снажне импресије, када је Надежда са Колом српских сестара путовала по Македонији, носећи донације и пружајући помоћ српским војницима. Сликарка се на том путу разболела и остала у Македонији на лечењу око два месеца, када је драма и написана.

Приређивач рукописа проф. др Душан Иванић рекао је да је драма плод непосредног сусрета са народом из околине Кичева и да се у њој препознаје дубока импресија ауторке о страдањима Срба.

Он је драму дефинисао као причу о злочину, побуни, освети, која на крају велича пијемонтску улогу Србије, а доживљава је као занимљиву и драгоцену допуну литературе о комитским борбама у Македонији и околним земљама, иако је главна тема судбина српске жене у доба ропства под Турцима.

Војвода Мицко Поречанин је вођа устанка против Турака и чувена историјска личност, па није случајно изабран као носилац драме. Познати су детаљи његове трагичне судбине. Провео је 20 година у затвору у Битољу, одакле је ослобођен посредством српске дипломатије. Убијен је у једној заседи на путу ка свом селу. Његова породица је такође убијена са још око 200 мештана, приликом једног бугарског упада у село. Саосећање према патњама српског и македонског народа, натерала је сликарку да се посвети књижевном раду, можда у немогућности да сликама изрази своја осећања – истакао је професор др Душан Иванић.

Ова драмска прича обрађује историју српског народа преко појединачних судбина малих људи. Уклапа се у скоро потиснуту литературу о комитским борбама у Македонији. С једне стране приповеда о бројним злочинима и страдању Македонаца под Турцима, а са друге о пијемонтској улози Србије почетком 20. века. Централна тема приче посвећена је жени, њеној судбини и страдању за време сурових борби. Говори о жени која је отета и приморана на супружинство са једним арнаутом. Драма подсећа на старије драмске приче, за разлику од којих има срећан завршетак, објашњава Иванић и додаје:
– Познато је да је сликарка писала уметничке критике и путописе, а ово је за сада једина пронађена драма, чији је највећи значај у разоткривању уметничке личности српске сликарке.

Биографија војводе Поречког

Мицко Крстић (1855 – 1909.), познат као Мицко Поречки је био четнички војвода у Старој Србији (данашњој Македонији). Родио се у селу Латову у Рабетинској Реци у данашњој Македонији. Његови преци су из села Требина у Поречу, области код данашњег Македонског Брода који је у 19. и првој половини 20. века снажно неговао српску традицију. Као дечак Мицко је отишао у Скопље да испече самарџијски занат. По повратку из Скопља затекао је стару обест албанског бега Џемаил Аге који му је понижавао и уцењивао оца.  Мицко одлази у Србију која те 1876. улази у рат са Османским царством. Мицко је у Српско-турском рату 1876—1878. учествовао као добровољац заједно са својим земљацима из Пореча. Након рата пребацује се у Пореч и ту учествује као четовођа заједно са Илијом Делијом, Стефом Петровићем, Ристом Костадиновићем у герилском рату 1880-1881. познатом као Брсјачка буна. Тада је и извршио освету над Џемаил агом, што је забележено у народној песми Не седи Џемо распашан. Због зиме и потера Мицко распушта чету 1882. и склања се у Пореч у село Белицу. Турске потере га хватају и одводе у битољску тамницу где је „имао да одлежи“ 101. годину робије. Због свог отвореног српског декларисања бива жртва атентата у тамници који једва преживљава. Након тога ступа у преписку са српским конзулом у Битољу Милојком Веселиновићем који настоји да га ослободи.

Године 1897. Бугарска користи Грчко-турски 1897. да издејствује амнестију за све Бугаре у турским тамницама. Мицко Крстић одбија да се користи амнестијом и да се издаје за Бугарина и остаје у тамници све до 1901. када српски конзул коначно успева да га ослободи. Од 1901. до априла 1904. Мицко живи у Битољу од скромне помоћи српског конзулата.

Када је након Илинданског устанка појачан терор ВМРО-а над Србима, Саватије Милошевић и Лазар Кујунџић успевају да га пребаце у Пореч где организује прву српску чету са десне стране Вардара. Уплашена култом Мицка као старог борца и омиљеног народног јунака, челници ВМРО крећу у напад на Мицка октобра 1904. Чете Георги Сугарева, Петра Ацева и Дамјана Груева напале су га код села Слатина у Поречу. Мицко је издржао борбу и чак однео победу у којој је заробљен и ревизиони војвода ВМРО-а Дамјан Груев. Мицко је Груеву поклонио живот и пустио га под условом да више не напада Србе. Груев је преко конзулата у Битољу и Скопљу пребачен у Бугарску и није предат Турцима. Због старости Мицко је убрзо пребачен у Србију. Након Младотурске револуције враћа се у Пореч. Турски циљ је био да обезглаве народ, па како им је Мицко Крстић био прва мета убијају га 13/16 октобра 1909. код села Ижишта у близини Кичева.

Приредила: Сања Бајић

Извори: bgb.rsnovostiwikipedia

1 Response

  1. Урбана Герила каже:

    Поштовани, од кад сам наишао на вашу страницу, са задовољством читам чланке на њој и препоручујем их и другима. Међутим, поткраду се повремено и грешке што је природно. Мит о ,,македонској“ нацији и Илиндену као борби ,,македонаца“ за ослобођење је директан производ бугарске егзархијске кухиње. Пошто на тврдо бугараштво нису наседали многи Срби раслабљене националне свести из Македоније и Тракије, измишљотина о ,,македонцима“ је имала више успеха. Сада скопљанци прослављају бугарашке злотворе као некакве хероје Македоније, док заштитнике сиротиње проглашавају за злочинце. Заборављена македонска борба заслужује много више пажње код нас, јер поред ,,македонаца“, данас и Срби не знају о њој ништа. А многи велики Срби и славни четници дадоше своје животе да се очува српско име у овим крајевима. Потомак Мицка Крстића, иако свестан ко је, презива се данас Крстев, а праунук славног војводе Јована Бабунског је расколнички ,,владика“ и огорчени србомрзац. Немојмо се збуњивати и подржавати ову патологију причама о страдању српског и ,,македонског“ народа у истом напису где се говори о издајничкој бугарашкој ВМРО. За име истине, а не мржње, треба да знамо.

Оставите одговор