Први српски хумористички листови – претеча модерног стрипа

Историја модерног стрипа, дакле стрипа каквог данас познајемо, отпочела је у 19. веку. Овај век је обележен изузетним развојем штампарства, илустрованих књига и организованог школског образовања које је омогућило невероватан пораст круга читалаца.

Шта чини чврста воља (“Невен“, 1899)

Схватајући значај штампарства за развој младог грађанског друштва, Срби су већ на почетку стицања независности од Турака тражили, између осталог, и право да оснују своју „типографију“. Прва штампарија у ослобођеној Србији основана је 1831. године и од самог почетка је добила статус важне државне установе. У свом постојању променила је неколико назива да би, на крају, добила стални назив Државна штампарија. Године 1846. при штампарији је основано литографско одељење, а доведени су и страни мајстори каменоресци. До краја века у Београду су основане још четири литографске радионице, што је допринело даљем развоју штампе и новинарства, а то се све скупа повољно одразило и на развитак карикатуре. Тако је традиција српске карикатуре која је зачета у средњовековним минијатурама и детаљима фресака обогаћена у 19. веку карикатуром у модерном смислу, тј. графичком репродукцијом.

Српски хумористички листови

“Невен“, 1880.

Нагли процват хумористичких, забавних и дечјих листова у Европи није мимоишао ни наше крајеве. Први српски хумористички лист појавио се 17. новембра (по старом календару) 1850. године у Београду под називом „Шаљивац“. Три године касније у Новом Саду Јован Јовановић Змај и Димитрије Михајловић покрећу шаљиви лист „Месечар“, а већ у фебруару 1861. године Драгутин Кесерић издаје први број шаљивог илустрованог листа „Комарац“. Током осмогодишњег излажења „Комарац“ је променио више уредника, али је највећу популарност стекао у периоду 1861–1863. године под уредништвом Ђорђа Рајковића и Јована Јовановића Змаја. У поменутом периоду „Комарац“ објављује и највећи број илустрованих прилога, чиме ће се посебно одликовати издања Ј. Ј. Змаја. Иначе, Змају припада истакнуто место у историји српске хумористичке штампе. Он је готово три деценије издавао хумористичке листове, био њихов покретач, уредник, а веома често и једини сарадник („Змај“, „Камила“, „Стармали“…).

Димитрије Аврамовић

Зачетник српске карикатуре био је сликар Димитрије Аврамовић (1815–1855). Његове карикатуре политичког каракатера појавиле су се у време „када је српски народ почео и цртежом да се бори за своја национална и политичка права“. Објављивао их је у тада најчитанијим српским листовима „Седмици“, „Шаљивцу“ и „Шумадинки“. Поред тога, како наводи Миодраг Коларић у својој студији „Прве политичке карикатуре код Срба“, Аврамовићеве карикатуре су умножаване и литографским путем на посебним комадима хартије и као такве растуране као летак међу Србима у Војводини. Рађене су „префињеним калиграфским стилом, често и у кајшевима сличним стрипу, у које су били уписивани текстови опширних коментара и дијалога“. Прва права карикатура која је „изашла из анонимности“ била је Аврамовићева карикатура у којој се он са гневом родољуба устремио на регента мађарона Саву Вуковића, представљајући га како у време мађарске буне, у сарадњи са угарским властима, заплењује „Новине србске“. Објављена средином деветнаестог века ова карикатура је интересантна и због тога што на њој наилазимо на претечу „балончића“ у виду трака које извиру из уста приказаних ликова.

Међу малобројним ауторима чије име није прекрио вео заборава налази се и илустратор и карикатуриста Миливој Мауковић. Овај талентовани цртач из Шида, „први српски професионални илустратор“, умро је веома млад, у децембру 1881. године. Мауковић је сарађивао у многим српским календарима и листовима који су излазили у Пешти, Бечу и Новом Саду. Пред крај живота отворио је у Шиду књижару и штампарију. Упоредо са хумористичким цртежима и карикатурама радио је и илустрације дечјих песама. Успешно је сарађивао и са Јованом Јовановићем Змајем.

Поред карикатура с изразито политичким значењем, хумористичка штампа повремено доноси и карикатуре чија је сврха била само да забаве, а присутна је и социјална карикатура. Карикатуре у њима, сасвим сигурно, нису увек радили ликовно школовани аутори; већина је на потпуно дилетантском нивоу, али неке изненађују својом ликовношћу.

Још један значајан карикатуриста и стрип цртач био је Јован Пешић (1866–1936). Студије вајарства отпочео је у Новом Саду, а потом наставио код познатог вајара Ђорђа Јовановића. Ту се, међутим, није дуго задржао, јер је након сукоба са истакнутим уметником био принуђен да напусти његов атеље. Инспирисан тим догађајем 1897. године нацртао је стрип шалу од осам слика која је објављена тек 1969. године у „Зборнику“ Музеја примењених уметности. На њој је са много духа приказан вајар како из гомиле глине ствара женски акт који оживљава и почиње да игра. Што се објављених карикатура тиче, Пешић је највећи број објавио у „Врачу погађачу“, затим „Звону“, а понеку и у „Босни“ и „Балкану“.

Први српски професионални илустратор: Миливој Мауковић, Малерозни тенцер, мај 1879.

Експанзија хумористичких листова биће настављена и почетком прошлог века. Један од њих посебно је занимљив. Реч је о листу „Сатир“ „са којим је“, како каже Слободан Новаковић, „започела нова епоха сатирично-хумористичне штампе“. Покренуо га је Брана Цветковић 1902. године у Београду. Он је поред посла уредника писао већину текстова, а био је и једини цртач карикатура и протострипова. Надасве занимљива и свестрана стваралачка личност, Брана Цветковић (1875–1942) деловао је као писац, сликар, глумац, карикатуриста, редитељ, певач, композитор и један од првих аутора стрипа. Писао је и у стиху и у прози. С правом се сматра „оцем наше новинске карикатуре, првим истинским новинским карикатуристом у Србији“.

У време док је студирао сликарство на Минхенској академији Брана Цветковић је сарађивао у дечјем листу „Ласта“. Овај лист је излазио једном месечно, а издаван је у Београду од 1894. до 1897. године. Цветковић, који се у то време потписивао као Браца Брана, поред насловне стране за „Ласту“, радио је илустрације, преводио са немачког и писао песме од којих су неке рађене у форми стрипа, где је свака строфа била пропраћена одговарајућом сликом. Углавном је била реч о духовитим песмама, што је обавезно истицано у поднаслову („шала у девет слика“ и слично). Јунаци песама су били мајмун, пацов, жаба или несташни дечаци који су каткад били одевени по тадашњој моди.

“Невен“

Насловна страна „Невена“ (1882)

„Невен“ представља једну од најзначајнијих појава у српској периодици за децу. Појавио се почетком јула 1880. у Новом Саду, а престао је да излази крајем новембра 1908. године. Од 1891. до 1898. године „Невен“ није излазио. Покретач и уредник „Невена“ био је Јован Јовановић Змај. Он је уређивао лист од 1880. до 1904. године, односно до своје смрти.

„Невен“ је био књижевни лист за децу. Међу објављеним прилозима доминирају песме, али је лист доносио и прозне прилоге: приповетке, „школску прозу“, белешке о актуелним догађајима из политике и уметности, записе о значајним савременицима и друге. Сви прилози су за оно време били богато илустровани.

Поред дидактичких песама намењених деци старијег узраста, Змај је у „Невену“ објављивао и песме забавног карактера које су биле писане за мању децу. Веома често Змај је своје песме писао према цртаним прилозима. Наиме, он би најпре налазио интересантне илустрације, а онда на основу њих писао стихове.

Посебно су занимљиве његове песме са шест, осам а понекад и више слика, које представљају неку врсту стрипованих песама. Оне су у себи обједињавале два битна квалитета – привлачне илустрације и лаган и „лепршав“ стих, карактеристике које други листови за децу у то време нису поседовали. Било је, разуме се, и обрнутих примера. Тако је Змајеву песму “Наш Гаја“ илустровао у десет слика знаменити српски сликар, изразити представник академског реализма, Урош Предић.

Стрип-шала „Претоварено“ ( „Невен“,1881)

Поред Уроша Предића, аутори илустрација у „Невену“ били су: И. Шобајић, А. Боцарић, В. Тителбах, а претпоставља се да је неке радио и Змај лично. Или је давао нацрте за њихову израду. Међутим, због неповољне материјалне ситуације основни извор илустрација били су страни часописи за децу, али и хумористички и други листови.

„Пријатељ много вреди“ („Невен“, 1884)

Објављујући на насловној страни четвртог броја илустровани приказ живота Бенџамина Франклина, Змај у самом почетку наговештава своју намеру да илустрацијом и „причама у сликама“ попуни значајан простор у листу. Најчешћи јунаци стрипованих песама су животиње – мачка, мајмуни, ружно паче, а у песми “Гуска“ пијанчура у шест слика опевана је гуска која се напила ракије. Змај се показао као прави мајстор да духовитим „лудоријама“ невероватно учини могућим. То је нарочито уочљиво у песмама “Зоља“ и “Прича о лакомом мишићу“. Једно од најуспелијих остварења ове врсте представља песма “Ковач и ђаво“, уз коју је Змај дао и крајње непретенциозну најаву „Измишљена лудорија да се мало насмејемо“, желећи да нагласи забавни, а не моралистички и поучни карактер ових прилога.

Током континуираног једанаестогодишњег излажења, „Невен“ је представио читаоцима обиље илустрација и више десетина прича у сликама, од којих су многе биле на изузетно високом цртачком нивоу.

Почетак 20. века

Иако је зачет у другој половини деветнаестог века у бројним хумористичким, дечјим листовима и календарима као развијени облик карикатуре, стрип у Србији ће, услед објективних историјских околности, у једном дужем периоду, који се протеже до средине тридесетих година двадесетог века, бити заустављен у свом еволутивном развоју.

Од 1912. до 1918. Србија је учествовала у три рата, два балканска и једном светском, из којих је изашла као победник, али са огромним људским жртвама и материјалним разарањима. По завршетку Првог светског рата дошло је до крупних друштвених, економских и политичких промена у Европи. У Средњој и Југоисточној Европи појављује се низ националних и вишенационалних грађанских држава. Једна од њих је и Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца формирана 1. децембра 1918. године у чијем се склопу нашла и доратна Србија. Од 1929. Краљевина СХС мења назив у Краљевина Југославија. Народи који су се нашли у новоформираној држави били су на различитим ступњевима економског и културног развоја. При томе је општи културни и образовни ниво Југославије, како у граду тако и на селу, заостајао за Европом. Према попису становништва из 1921. године у Краљевини СХС је од укупног броја становника (12.000.000) изнад дванаест година старости било неписмено 51,5 одсто.

Међу српским издавачима између два светска рата истакнуто место припада Ивану Зрнићу (1890–1942). Иван Зрнић је још пре Првог светског рата дошао из Сушака у Београд и ту је остао. Љубав према Јелени Јовановић, кћерки познатог београдског проте Божидара Јовановића, била је повод да 1912. промени своје презиме Корницер у Зрнић. Убијен је у Јасеновцу 1942. године. У новембру 1919. године Јелена и Иван Зрнић донели су из Беча први број „Илустрованог листа“, листа чији су били не само покретачи и власници, него и уредници, једини сарадници, па чак и колпортери. Наредних година Зрнићи ће покренути читав низ нових листова.

“Наша деца“

У септембру 1920. Зрнићи су покренули илустровани дечји лист „Наша деца“. Лист је излазио једном месечно за време школске године, а угасио се маја 1925. У „Нашој деци“ су поред прича и песама излазили и илустровни прилози од којих су неки били рађени у форми стрипа. Посебно је занимљиво да се у листу појавио и један стрип „Путовање око света“, који је имао сталног јунака. Реализовали су га један Србин из Босне – песник Исаије Митровић, и један Србин из Беча – сликар Јосиф Даниловац.

Исаије Митровић, популарни чика Иса, и Јосиф Даниловац креирали су лик дечака Здравка Обретића, који са својим другом Челик-Лазом походи разне крајеве нове краљевине (Босну, Бачку, Загорје), али и друге државе (Америку, Јапан, Аустралију, Кину, Египат) да би на крају своје путовање завршио у Сиску. Стрип „Путовање око света“ о дечаку Здравку Обретићу представљао је значајан искорак у односу на сличне прилоге који ће се и надаље појављивати у хумористичким, забавним и дечјим листовима. Јер, у тим прилозима нису постојали стални ликови, а самим тим ни континуитет радње, две битне карактеристике на којима је утемељен модеран стрип.

Прве деценије прошлог века обележио је буран развој стрипа у САД. Појавило се неколико великих хумористичких остварења тзв. породичног стрипа. У Србији, и у Европи уопште, стрип је у овом периоду, који се протеже до прве половине тридесетих година, у озбиљном закашњењу. Наиме, европски стрип остаје у границама свог архаизма, а највише доминирају дечја машта, стилизација силуета, хуманизиране животиње. Текст се и даље налази изван оквира цртежа и веома често је писан у стиху. Тај начин римованих строфа и писаног текста испод слика био је усмерен на најмлађу публику.

Мада се најпре појавио у дневној штампи, развој модерног стрипа у Србији нераскидиво је везан за развој стрип периодике. Због тога се развој српског стрипа, барем његовог главног тока, одвијао по специјализованим стрип издањима. Истовремено, национални стрип је успевао спорадично да освоји простор и у дневним, недељним и дечјим листовима. У том погледу значајну улогу одиграли су водећи београдски дневници „Политика“ и „Време“, који су одвајали простор, како на редовним страницама тако и у дечјим додацима, а били су и покретачи специјализованих стрип издања.

Здравко Жупан

Извор: vreme

Оставите одговор