Пет највећих мистерија Београда

Главни град је препун мистериозних прича и чудноватих обрта који су обележили његову готово непознату историју. Многи тврде да град који нема своја мистична места и урбане легенде, није права метропола. Београд срећом није у својој историји имао бизарне зликовце попут Џека Трбосека, али као и сваки велики град има мноштво необичних прича, легенди и мистерија. Испод садашњег Београда лежи прича о протеклим временима и историји ових простора, али оно што је мистериозно и мистично у свему је да управо то што се налази испод нас неће моћи да буде истражено у потпуности.

Нестали град Жрнов

Жрнов

Испод Београда се налази неколико насеобина од којих су нека настала још у неолиту. Тако се испод насеља на Бањици налази прави неолитски градић, Винча је једно од најдуговечнијих насеља на простору Европе, а Келти су нешто касније једно насеље сместили на месту данашње Карабурме.

Но, уколико изуземемо Калемегдан који је највећа мистерија овог града, место које је под велом тајне је средњевековни град-тврђава Жрнов (или Жрнован) који се налазио на месту где је данас споменик Незнаном јунаку на врху Авале. Питате се у чему је мистерија овог места од ког данас није остао камен на камену као да га никад није било? Дакле, нејасно је зашто је ову средњевековну тврђаву, која је свој златни период имала у доба Српске деспотовине, краљ Александар Карађорђевић одлучио да брутално уништи 1934. године.

Наиме, остаци града су минирани да би се на том месту подигао комплекс споменика Незнаном јунаку по нацрту Ивана Мештровића. Колико је идеја да се сруши Жрнов била неочекивана види се из тадашње реакције београдске чаршије, која је била затечана када се пронела информација да ће град да буде уништен, и са неверицом је примила вест мислећи да је реч о трачу или неком краљевом хиру, али… Апели јавности нису уродили плодом. Два дана је, како тврде многи Београђани, трајао тај нечасни чин минирања.

Незнани јунак на Авали Фото:Огњен Одобашић/Фликр

Напокон, после много труда и динамита 19. априла 1934. Жрнов је престао да постоји, на рушевинама се фотографисао и сам краљ, а оно мало камених остатака били су пренети у оближње подавалско село Бели Поток. Логичног одговора за чин тако темељног уништења Жрнова које је урађено по налогу, иначе сујеверног, југословенског монарха нема, а присталице теорије завере помињу чак и да су масони уплели своје прсте.

У прилог тези да колико је краљ био сујеверан говори и урбана легенда да је завршетак радова на згради Скупштине пролонгиран због тога што му је једна гатара прорекла да ће бити убијен када се заврше радови (Скупштина није завршена за његовог живота), па тим пре чуди да се одлучио на овај у најмању руку чудан корак. Неки историјски извори, пак, правдају краља чињеницом да није знао да су град подигли Срби, већ је мислио да су то учинили Турци, те да због тога није имао дилему шта да ради.

Било како било, краљ Александар је само неколико месеци после уништења Жрнова страдао у атентату у Марсељу од усташа, а неки стари Београђани и они који памте њихове приче данас не иду на Авалу у посету Мештровићевом споменику из личног протеста.

Лагуми

Вероватно су лагуми најинтригантнија и најмистериознија појава у Београду. Веровали или не испод српске престонице постоји на десетине километара лагума, пећина, подземних пролаза и ходника. Подземни објекти су кроз деценије грађени за различите потребе, а колико је та чудновата прича присутна код овдашњих људи види се и по томе да су се на сатиричан начин њом индиректно бавили Душан Ковачевић и Емир Кустурица у филму „Подземље.

Део мистерија подземних одаја је у томе што су већином неистражене, и основано се претпоставља да их има још више. Са друге стране намена неких од ових лагума никад до краја није откривена, а велика већина Београђана и не зна шта се налази испод њихових станова и кућа. Најпознатија београдска пећина налази се испод Ташмајдана и стара је око осам милиона година.

Савски кеј

Овај простор користили су још Римљани као каменолом, а за време турске владавине Срби су се ту често крили од одмазде завојевача. Током Другог светског пећине су биле резервно командно место немачког генерала Алекасандра Лура (човек који је бомбардовао Београд). Лур је после хапшења 1944. југословенским властима показао шта се све налази у ташмајданским пећинама, па су чак и наши партизани били изненађени.

Сплетом подземних простора Ташмајдана Немци су изгледа желели да споје највиталније објекте у Београду, а по свему судећи уз помоћ ходника су се делмично повлачили током борби за ослобођење Београда. Добар део ових ходника није истражен и изгледа да су настали управо у периоду немачке окупације. Осим Таша београдско приобаље, тачније Карађорђева улица је пребогата лагумима. На савској падини постоји неколико десетина лагума који су међусобно повезани, а тренутно може да се види само њих неколико. Испод Природно-математичког факултета налазе се подземни пролази који воде до обале Дунава, а од Калемегдана преко Очне клинике у Џорџа Вашингтона, па све до Вишњичке бање постоји систем подземних ходника који су потпуно неискоришћени. О функцији тих објеката се водила расправа још 1931. године, али ништа није било закључено. Кад смо већ код Очне клинике испод се осим пролаза налази право мало језеро.

Великих подземних просторија има и у Скадарској на месту где се налазила Бајлонијева пивара, ходника и пролаза има и на Авали на месту где се налазио рудник, као и у Земуну и Бежанији. Но, питање свих питања и највећа мистерија која је везана за лагуме је: да ли је икада постојао (за сада није пронађен) пролаз од Калемегдана до Гардоша и куле Сибињанин Јанка?

Археолози ће за ову причу увек да кажу да је обична бесмислица, и аргументовано ће да тврде нема остатака таквог пролаза, а било би веома тешко, скоро немогуће, са технолошким средствима каква су постојала у прошлим временима ископати такав тунел исподе реке. Али народ о томе прича деценијама, а многи кажу „где има дима, има и ватре“!

Тајна најстарије куће

Један од најстаријих београдских квартова Дорћол препун је мистерија. Шта се све тајанствено догађало у овом делу града данас би могли да се напишу томови књига. Од тајне лобање „београдског“ неандерталца која је нађена у Скадарској тридесетих година прошлог века, па је касније заувек мистериозно изгубљена, па до најстарије београдске куће у Душановој 10, Дорћол обилује причама.

Управо најстарија кућа је место око ког се и данас испредају различите приче. Кућа ја зидана од 1724. до 1727. по нацртима швајцарског неимара Миколе Доксата де Муреса, али несрећни градитељ је касније погубљен од стране аустријских власти због, како рекоше тада властодршци, велеиздаје! Иначе, тада се говоркало да је Швајцарац убијен да не би открио тајне пролазе који су се налазили испод куће и водили ко зна где. Управо су ти пролази изгледа привлачили многе да овој кући дају на значају.

Мистерија која је до данас окружује први пут је у већој мери заинтересовала Београђане током Другог светског рата. Наиме, Немци су у једном периоду свакодневно и у највећој дискрецији нешто ужурбано тражили и копали. Причало се свашта, и све верзије су биле везане за некакво благо. Наводно, су ту биле скривене драгоцености које су Немци, брже-боље, транспортовали за Берлин, али шта су заиста тражили, и евентуално да ли су то нашли, Београђани вероватно никад неће сазнати.

Потом је од одласка окупатора прошло неколико година, и сад замислите изненађене станаре зграде у Душановој 10. који су испод своје куће открили почетак чудесног тунела који је водио негде дубуко у средиште Београда. Тама која се нашла испред запрепашћених људи који су желели да уђу није им дозволила да крену дубље и виде где води ова мистерија…

Данас је све мање-више урушено и под водом. Иначе, ова кућа је често мењала намену, у њој се налазила и текстилна радионица, а становници овог дела града памте де се прва београдска пекара која радила нон-стоп 24 сата налазила баш у Душановој 10.

Скадарлија, Фото: acess.denied/Фликр

Калемегдан

Највећа мистерија Београда је скривена на Калемегдану. Београдска тврђава крије две хиљаде година историје које нажалост због свега што се налази испод тог места неће моћи да буде истражено у потпуности. Све што је током два миленујума било последњи крик технике у војном смислу налазило се на калемегданском рту, од Римљана па до Срба.

Епицентар мистериозних прича је Римски бунар кога неки називају и пупак света тј. место одакле је митски јунак Орфеј силазио у подземни свет. Но, бунар заправо није римски него аустријски, (зидан од 1717. до 1731. године), а далеко је од тога да буде пупак! Пут до дна бунара који је добок 51 метар, од двестотинак степеника и поплочан је бизарним причама, а у њему су многи лаковерни ловци на благо, али и неки несрећници окончали свој живот. Колико је овај простор занимљив најбоље говоре речи чувеног филмског мајстора „напетости“ Алфреда Хичкока који је својевремено изјавио да такав простор за њега представља инспирацију. Мало даље и ниже од бунара је Небојшина кула или Кула Небојша. Назив је изведен из негације глагола „бојати се“ па је јасно зашто је тако мистична.

Легенда каже да је првобитна Небојшина кула била последња неосвојива линија одбране Београда за време деспота Стефана, а нешто касније током борби са Турцима винула се у ваздух и одлетела у Доњи град, тако да је Османлије никада нису заузели. Уколико се манемо легенди основни податак је да су Кулу Небојша саградили Мађари, а Турци је касније артиљеријом срушили.

Ипак, највећу мистерију Небојшине куле чини оно што се догађало за време турске владавине где је смрт нашло много непослушних хришћана из Османског царства (грчки револуционар и песник Рига од Фере). Тако је кула постала један од најмрачнијих симбола Београда и самим тим велика тајна.

Калемегдан, Фото: backkratze/Фликр

Ташмајданска мистерија

Сигурно се питате шта је ташмајданска мистерија. Да ли знате да већина Срба данас не зна где су заправо спаљене мошти Светог Саве. Иако је многи мисле да су мошти првог српског просветитеља спаљене на Врачару неки докази говоре у прилог томе да се догађај одиграо на Ташмајдану, приближније на месту где се данас налази ресторан „Последња шанса“ а који је у то доба називан Чупина умка.

По свему судећи ова историјска мистерија је настала због терминолошке збрке због питања где је у 16. веку био Врачар, али и данас изазива полемике. Претпоставки и доказа за ову тезу има много, а питање где се заправо одвијао догађај који су Срби запамтили покренуо је осамедсетих година 19. века правник и ерудита Сретен Поповић. Поповић је тада сакупио много података који говоре у прилог претпоставци да спаљивање није догодило на Врачару.

Поповић је, међу осталим, дошао о и до предања извесног Слепог Лазе који је памтио предање предака и испричао му следеће: „Од олтара храма Светог Марка (који је подигао кнез Милош), одброј, на исток, седамдесет корака. Доћи ћеш до једног узвишења. Погледај одатле лево и десно! Видиш ли Београд, Саву и Дунав? Е, ту, на том видиковцу, спаљен је Свети Сава. Тај брежуљак зове се Чупина умка“.

Ташмајдан, Фото: Ulrich Latzehofer/Фликр

На Ташмајдану се касније налазило гробље, али многи не знају да је био мистично место кога су и Турци и Аустријанци користили пре тога и да су се ту налазиле циганске черге где би се старе гатаре окупљале да врачају београдским радозалнцима, те отуда израз Врачар који је касније, извесно, променио локацију ка југу.

Доказ више да се на том месту догодило спаљивање је чињеница да је ту пролазио најважнији пут тог времена Цариградски друм (садашњи Булевар краља Александра) којим је прошао Синан паша са моштима како би га Срби видели и гледали како спаљује мошти Светог Саве. А како је садашњи Врачар добио име, е то је већ нека друга прича!

извори: Домино Магазинм Б92

You may also like...

Оставите одговор

%d bloggers like this: