Двор у средњовековним српским земљама

Двор у српским средњовековним земљама је означавао пребивалиште владара или другог достојанственика али и место одакле је вршена власт. Речју двор првобитно је означавана кућа уопште да би се тек касније њего значење ограничило на раскошна боравишта владара и властеле. У смислу архетектонских решења боравиште владара била је кућа, пространија од обичних кућа властеле и зависног становништва. Величина и раскош издвајале су владареву кућу у односу на остале али је још значајнију и упечатљивију разлику представљало дворско особље, хијерархијски организовано и са бројним и разноврсним функцијама. Функција двора је пре свега било вршење власти па је значај резиденције зависио пре свега од времена боравка владара у њима, а тек потом од географског положаја и њиховог симболичког значења.

Остаци средњовековне српске престонице Скадар

Дворови из раног средњег века познати су само по имену (Достиника, Стон, Прапрат, Котор, Скадар). По угледу на Византију, у развијеном средњем веку дворови српских владара се смештају и по градовима, на пример Скопље и Призрен, док се двор младог краља налазио се у Скадру. Распадом Српског царства осамостаљени обласни господари такође бирају градове за средишта своје власти нарочито на оним територијама преузетим од Византије. У позном средњем веку, византијски образац и нова политичка ситуација у којој је доминирала стална опасност од Турака утичу на смештање владарских дворова у градове (Крушевац, Београд, Смедерево).

Крунисање цара Душана, Паја Јовановић

Двор је пратио сложени дворски персонал који су чинили појединци различитих титула и неретко тачно одређених функција. У систему дворских чинова и функција значајну прекретницу чини царско крунисање Стефана Душана из 1346. године када је уведен читав низ византијских титула и достојанстава.

Од 12. века може да се прати посебан развој босанске државе па у вези са њим и развој двора и дворских установа. Као и други владари онога времена и владар Босне је имао више боравишта. Позната су само она из последњих 150 година развоја босанске државе.

Женидба Душанова, Паја Јовановић

Двор је у српским средњовековним државама имао и велику улогу у развоју и ширењу средњовековне културе. Млади племићи боравили су на владаревом двору и на тај начин су се учили добром понашању (удворности). Према речима Симе Ћирковића у општој еволуцији двора се огледају дуготрајни културни утицаји. Разлике у развоју дворова Србије и Босне откривају различите културне утицаје и преузимање образаца из различитих средина.

Средњовековна Србија

Историјат – од Раса до Смедерева

Дворови српских владара и властеле су током средњег века прошли кроз доста промена, како у самом географском распореду резиденција тако и у архитектури, дворским службама, церемонијалу итд. Промене које су се дешавале на двору биле су одраз промена историјских епоха. Рани дворови српских владара познати су само по имену. У 10. веку то су били Достиника и Стон а у 11. веку, Котор и Прапрат, као и Скадар, где је краљ Бодин примио учеснике Првог крсташког похода, међу којима се налазио и гроф Рајмонд Тулуски.

Тек од владавине Стефана Немање (1166/68—1196) постоје нешто детаљније вести о српском владарском двору. Двор српских великих жупана налазио се у Расу. Посебан значај ове престонице састоји се у томе што је цела земља добила по њој име (Рашка), па чак и народ. Рас је могао постати српска престоница тек након византијско-угарског рата 1127—1129. године током кога су Срби освојили и разорили тврђаву Рас. Током наредног рата (1149) византијски цар Манојло I Комнин (1143-1180) успео је, уз знатне напоре, да освоји Рас. Он је наредне 1150. године напао једно од боравишта српског великог жупана, али овај податак не мора да се односи на Рас. Није позната резиденција Стефана Немање која је спаљена након његовог пораза на Морави (1190. године).

Стари Рас

У српским изворима Рас се веома ретко помиње и то никада као владарев двор. Област Раса била је поље систематских археолошких истраживања. И поред тога што је откривено више остатака средњовековних утврђења, градина, тачан положај Раса није са сигурношћу утврђен. Од средњовековних објеката у овој области се само три могу са сигурношћу идентификовати: црква Светих апостола Петра и Павла (Петрова црква), манастир Ђурђеви Ступови и село Дежево где је 1282. краљ Стефан Драгутин (1276—1282) препустио престо свом млађем брату Стефану Урошу II Милутину (1282—1321). Град Рас је првобитно идентификован са Градином над Пазариштем изнад ушћа Собачевске реке у реку Рашку. Ову убдикацију предложио је средином 19. века руски научник и путописац А. Хиљфердинг а касније су је прихватили многи истакнути научници међу њима и Јован Цвијић, Константин Јиречек и Стојан Новаковић. Локалитет је темељно археолошки истражен. Откривени су остаци каменог утврђења, стамбених објеката, цистерне и житних јама, а поједини налази указују да се овде налазила и ковница краља Стефана Радослава (1238—1243). Живот у овом утврђењу нагло је прекинут, претпоставља се у време татарске најезде 1242. године. У ову убдикацију Раса посумњао је још Михаило Динић док је Јованка Калић као алтернативно решење предложила Градину-Постење.

Душан Силни

Након краљевског крунисања Стефана Немањића (1217) Србија је имала краљевски двор који до сада није било могуће локализовати. Византијски историчар Георгије Пахимер у свом делу Историјски описи доноси извештај о преговорима византијског посланства са краљем Стефаном Урошем I око удаје кћерке Михаила VIII Палеолога, Ане, за Милутина, млађег Урошевог сина где даје и значајне податке о српском краљевском двору. У извештају су до крајности истакнуте културне разлике између Византинаца и Срба уз крајње негативан опис у коме предњаче описи сиромаштва и скромности српског двора као и простоте и једноставности српских владара.

Током 14. века многа места означавана су као двор краљевства (curia domini regis). Четири ове резиденције — Неродимља (или Породимља), Пауни, Сврчин и Штимља — биле су груписане у подножју Шар планине уз обалу и на острву језера које је некада прекривало јужни део Косова. Двор Пауни налазио се на обали језера, на острву преко пута налазио се Сврчин, Штимља се налазила на обали неколико километара северније а Неродимља 6—7 километара западније под тврђавом Петрич.

Средњовековна тврђава Велики Петрич, Фото: Филип и Зоран Дајић

У првој половини 14. века постојале су и друге краљевске резиденције. Млади краљ имао је резиденцију у Скадру а краљ је боравио и у Призрену и Скопљу. Вероватно је у Скопљу краљ Милутин примио византијског посланика Теодора Метохита. Метохитово писмо о посланичкој мисији у Србији представља изузетно значајан извор о српском дворском животу. Метохит истиче раскош Милутиновог двора који је у свему подсећао на византијски двор. Међутим, и поред изражене раскоши српског двора, Метохит сматра овакво надметање са византијским царским двором апсолутно безизгледним.

Царско крунисање Стефана Душана  из 1346. године представљало је значајну прекретницу у развоју српског двора. Настојало се да се дворске службе и достојанства организују по узору на византијски царски двор. Најочигледније подражавање византијских узора састојало се у преузимању византијских царских достојанстава и титула. Међутим, ни у време Српског царства није постојала стална престоница попут Цариграда у Византији, већ је двор пратио владара из једне резиденције у другу. Нови дворови се нису градили, нити се може рећи да је неки од постојећих имао предност у односу на друге. Последњи владар који је користио дворове на Косову био је последњи Немањић, цар Стефан Урош V (1355—1371).

Детаљ слике Крунисање цара Душана Паје Јовановића

Распадом Српског царства и јачањем обласних господара њихова седишта се смештају пре свега по градовима. То је нарочито карактеристично за господаре последњих освојених области — Албанију, Епир и Тесалију. Краљ Вукашин се везује за Призрен и Прилеп, Душанова удовица, царица Jелена, и деспот Угљеша Мрњавчевић за Сер, а породица Дејановића за Велбужд (који ће по имену Константина Дејановића понети име Ћустендил), Јован Комнин Асен за Валону, Тома Прељубовић за Јањину, итд. с друге стране, када су у питању старе немањићке земље, ситуација ни из далека није овако јасна. На пример, није познато где се налазио двор истакнуте породице Вoјиновића, док је главна резиденција кнеза Лазара био Крушевац, међутим, он није био толико везан за њега као што то описује каснија традиција. Kрушевац је више личио на касносредњовековно градско насеље него на утврђење на узвишици.

Наредни српски владари из династије Лазаревића и Бранковића сместили су своје резиденције претежно у градским центрима. У периоду деспота Стефана и његовог наследника деспота Ђурђа Бранковића у новим приликама централизације државе владарево боравиште се усталило у једном граду који се издизао по свом значају изнад осталих градова и дворова. Средиште породице Бранковић налазило се у Приштини и Вучитрну а Балшића у Скадру и Улцињу. Деспот Стефан Лазаревић је од угарског краља Жигмунда Луксембуршког добио и Београд у коме је сместио своју престоницу и према речима деспотовог биографа, Константина Филозофа, изградио нови двор.

Остаци Митрополијског двора у Београду, пример резиденције у оквирима утврђеног града.

Након смрти деспота Стефана (1427) према одредбама Уговора у Тати(1426) Ђурађ Бранковић је морао да врати Београд угарском краљу па је био принуђен да себи изгради нову престоницу. То је учињено уз дозволу султана Мурата II на обали реке Дунав код села Смедерева. Двор и градско насеље изграђени су у врло кратком року (1428—1430) уз каснија дограђивања. Као раније у Београду, и у Смедереву је изграђена митрополијска црква. Дуготрајни процес византинизације српског двора досегао је свој врхунац у последњим деценијама постојања српске средњовековне државе. За разлику од времена Српског царства када се подражавање византијских узора огледало пре свега у преузимању византијских титула и звања, у време Деспотовине то се види у организацији дворског живота и концентрисању државног живота у једном од градова.

Типови владарских резиденција

Према археологу Марку Поповићу српски средњовековни дворови могу се поделити на неколико типова: неутврђени владарски двор са владарским рефугијумом, двор у замку и урбану резиденцију.

Неутврђени владарски двор био је најраспрострањенији тип владарске резиденције у раном средњем веку. У средњовековној Србији он је карактеристичан за већину владара из династије Немањића. Овакав тип владарског боравишта представљао је и комплекс дворова на Косову коришћен у 13. и 14. веку. Неутврђени дворски комплекси присутни су и у каснијим временима када су се главне владарске резиденције налазиле у градовима. Такав је случај био са двором у Некудиму, једном од омиљених боравишта деспота Ђурђа Бранковића. У раном периоду дворови су били релативно скромни објекти. Двор у Расу био је скупина дрвених кућа сличних властеоским боравиштима или већим сеоским кућама. Са јачањем и богаћењем државе дворови су постајали све раскошнији. Пошто ови дворови нису били утврђени, неопходан је био тзв. владарски рефугијум, односно утврђење где би се владар склањао у случају ванредних околности (тврђава Рас у време првих Немањића и Петрич у оквиру дворског комплекса на Косову).

Двор у замку се у српским средњовековним земљама јавља од друге половине 14. века. Владарски рефугијум, иако је представљао привремено боравиште, архитектонски је подсећао на замак. Међу фортификоване дворове могу се убројати и Звечан (крај 13. и почетак 14. века), Јелач и Маглич, који је био утврђена резиденција архиепископа Данила II. Измењене политичке прилике у другој половини 14. века довеле су до великих промена у организацији дворова. Двор се смешта у замак који постаје главни модел резиденције. Смештање двора у оквире утврђења уочава се и у Крушевцу и Сталаћу. У Крушевцу је првобитни резиденцијални комплекс са дворском црквом Лазарицом накнадно опасан бедемима. Двор деспота Стефана Лазаревића у Београдској тврђави најсложенији је пример српске утврђене владарске резиденције. Резиденција деспота Ђурђа Бранковића у Смедереву била је последњи у низу утврђених владарских боравишта. Обухватала је простор Малог града Смедеревсског утврђења. И властеоски дворови су се структурално претварали у дворове у утврђењу.

Смедеревска тврђава, двор деспота Ђурђа Бранковића. Двор у Смедеревском граду припада типу урбаних резиденција карактеристичних за последњи период средњовековне српске државе.

Урбана резиденција је био трећи тип владарских резиденција у средњовековној Србији који се јавља крајем 13. и почетком 14. века. У 12. и током највећег дела 13. века боравак владара у градској средини није био уобичајен, али током 13. и у 14. веку број градских центара у српској средњовековној држави значајно се повећао. Градови освојени од Византије — Скопље, Прилеп, Сер и Охрид, постајали су места боравка српских владара. У појединим случајевима преузимане су већ постојеће резиденције (Сер) док је у другим изграђиван нов двор (Прилеп). Примери палате у граду су митрополитски двор у Београду и палата српских деспота у Будиму.

Како за све европске средњовековне владаре, па тако и за српске, било је карактеристично често мењање места боравка. Владар је ишао у редовне обиласке земље ради вршења владарских функција и равномерног трошења ресурса на бројним поседима које је имао. Такође је било уобичајно да владар приликом великих празника посећује неко познато светилиште или задужбину својих предака. Због свега овога постојао је низ привремених владаревих боравишта у којима су се налазили успутни дворови на којима би владар боравио. У појединим манастирима постојали су посебни објекти намењени за боравак владара или других истакнутих достојанственика. Уколико би се двор зауставио на месту где нема двора, владар би боравио у шатору где би такође успоставио свој двор. Места кроз која је пролазио владар и његова пратња имала су обавезу да обезбеде људску и сточну храну као и пренос терета, и те обавезе су се звале оброк, позоб и понос.

Структура дворског комплекса

Двор је представљао скупину здања, различите намене и архитектонских решења. Делови двора намењени за репрезентацију и вршење владалачких дужности били су солидније грађени и луксузније опремљени од оних делова намењених за приватне потребе. Сакрални простор резиденције представљао је границу између јавног и приватног простора. Мале цркве, тзв. придворице, биле су намењене за испуњавање верских потреба становника резиденције, али су у случају потребе могле послужити и за јавне церемоније. Пракса изградње придворица била је настављена и на територији Моравске Србије. Црква Лазарица у Крушевцу била је модел за низ каснијих придворица. Смедеревски дворски храм био је последњи у низу придворица у владарским дворовима, а цркве исте намене постојале су и у властеоским дворовима.

Црква светог Стефана у Крушевцу – Лазарица, задужбина кнеза Лазара и дворска црква при његовом двору у Крушевцу.

Главна јавна просторија у двору била је велика дворана која се најчешће издвајала као посебна грађевина. За средњовековне прилике у питању су биле веома простране одаје површине преко 100 м2 . У њима се одвијао јавни живот двора — одржавање гозби и светковина, примање посланика и сл. Ова просторија је била уређивана с посебном пажњом. Унутрашњост је обично била украшена засторима и скупоценим тканинама, док су се за загревање оваквих просторија користили камини или зидане пећи. За живот двора значајне су биле и просторије које су служиле за складиштење намирница. Резерве намирница обично су чуване у приземљу дворских просторија док су кухиња и штала по правилу биле иу издвојеним објектима.

Посебан део двора чиниле су приватне одаје владара и његове породице. То су биле просторије мањих димензија, које су служиле за спавање и где је постеља била главни део намештаја. Загреване су на сличан начин као и главне одаје. Намештај се састојао од разних шкриња, седишта и столова. Одржавање личне хигијене обављано је у личним одајама, најчешће тамо где се спавало. Нису постојале посебне просторије које би служиле као купатила. Постојали су различити санитарни одводи.

Поједини дворови српских владара и властелина имали су у свом саставу и библиотеку. Познато је да су за дворску библиотеку Ђурђа Бранковића набављане и преписиване књиге, а неке од њих идентификоване су у различитим рукописним збиркама.

Титуле и дворске службе

Аспект двора у средњовековној Србији као места вршења владалачких функција слабо је познат. Из периода када су владари из династије Немањића носили титуле великог жупана и краља, од дворских служби позната је само канцеларија. Геогрије Пахимер, у својој белешци о српском двору Стефана Уроша I, изједначује титулу једног од српских достојанственика који су водили преговоре са мезасоном, главним царевим опуномоћеником. Треба истаћи да је ово само могуће поређење, јер у време краља Уроша на српском двору нису се користиле византијске титуле. У ретким сачуваним актима забележене су старе титуле жупана, слуге, кнеза и челника уз додавање атрибута велики. Личности са титулама тепчије и казнаца имали су донекле специјализоване дужности: тепчија се старао о краљевским добрима, а казнац о финансијама. Бригу о финансијама касније је водила личност са титулом протовестијара. Писари са титулама дијака и логотета појављују се у доба краља Стефана Дечанског. Владарева имовина и финансије називане су кућа краљева или кућа царева.

Велике промене у титулатури дворских функционера уследиле су са царским крунисањем Стефана Душана1346. године. Уводи се велики број византијских титула и достојанстава, пре свега царска достојанства деспота, севастократора и логотета. Сличне титуле и службе биле су присутне и на дворовима обласних господара, додуше значајно упрошћене.

У периоду Српске деспотовине карактеристично је дуготрајно груписање дворских служби у једној престоници. То значи да су се органи вршења власти (владарска канцеларија пре свих) концентрисали на једном месту и ту релативно дуго боравили у односу на претходне периоде када су били знатно покретљивији. С друге стране то не значи да деспоти нису вршили своју власт и ван двају престоница (напротив, на пример, Стефан Лазаревић је Рударски законик издао у Некудиму) али се ипак највећи део одлука доносио у престоници.

Готово је немогуће, услед недостатка изворних података, проценити колико је двор утицао на развој културе у средњовековној Србији. Сигурно је да су млади племићи боравили на двору и да су моделе дворског живота преносили и у своја средишта али није познато колико је ово допринело дифузији културних тековина. Културни живот средњовековне Србије пре свега је везан за црквена средишта, нарочито манастире, а до већег значаја културних центара у урбаним срединама долази у последњем периоду развоја средњовековне српске државе. Тада је и утицај двора на развој културе већи јер су многи делатници из различитих области културног стварања боравили на дворовима у Београду и Смедереву. Поједини српски средњовековни владари су се опробавали у књижевном стваралаштву, Стефан Првовенчани (1196—1228) и деспот Стефан Лазаревић.

Средњовековна Босна

Историјат

Развој двора у средњовековној Босни могуће је пратити од 12. века. Као и у Србији, и у Босни је двор био, пре свега, владарска резиденција – место где је боравио владар и одакле се вршила власт. Попут владара многих средњовековних земаља и бан Босне имао је више боравишта. Позната су само нека од њих и то само из последњих 150 година историје средњовековне босанске државе. Специфичност и једностраност сачуваних извора о средњовековној Босни долази до изражаја и у проучавању двора средњовековне Босне. Наиме, не постоје наративни извори о средњовековној Босни босанске провинијенције па самим тим нема изричитих сведочанстава о томе где се налазила престоница владара. О томе се пре свега закључује на основу дипломатичког материјала, односно на основу формуле датума у повељама и вести о кретању дубровачких посланика. Груписани подаци из последњег периода средњовековне Босне указују да су владари пребивали у релативно малом броју места.

Краљевска гробница у Бобовцу

Пре тридесетих година 14. века три места се означавају као двор или curia: Сутјеска, Бобовац и Високо (Подвисоки). Сутјеска је била главно владарево боравиште и она је једина означавана као стоно мјесто. Недалеко се налазио утврђени град Бобовац у коме је чувана краљевска круна. Крунисање је обављано у месту Миле код краљевске тврђаве Високо где се састајао и станак. Милодраж, где су обављане прославе није био двор већ место погодно за смештање већег броја шатора под које би се смештале званице приликом различитих свечаности.

Унутрашњост Јајачке тврђаве, Фото: BH foto magazin

Детаљ са тврђаве у Јајцу

Број дворова у Босни повећао се ширењем босанске државе и јачањем обласних господара. Међу овим дворовима издваја се Јајце које је до 1416. године припадало породици Хрватинића (подигао га је почетком 15. века војвода Хрвоје Вукчић Хрватинић) а након те године налазио се у поседу босанског краља и носио је епитет стоног мјеста (од 1461). Накок губитка Јајца није могуће утврдити где се налазила резиденција Хрватинића. Град Благај је након 1326. године, као стара резиденција хумских господара, постао двор у Неретви босанских владара, а касније је био омиљено боравиште Косача (Сандаљ Хранић, Стефан Вукчић). Град Борач био је главна резиденција Павла Раденовића и његових наследика.

За разлику од Павловића, Косаче су имале више резиденција. Најзначајнија је, по свој прилици био Соко над Шћепан пољем, а често се помињу и Бишће или Благај и Нови (назива се још Драчевица или Суторина). О истакнутом положају града Соко међу резиденцијама Косача закључује се на основу тога што се у уговору са Венецијом из 1445. Стефан Вукчић наводи са титулом de Sochol (од Сокола). Са овим градом почињу три пописа Стефанових жупа и градова у повељама цара Светог римског царства Фридриха III Хабзбуршког и Алфонса Арагонског. У изворима се чешће помињу Благај и Нови али се то, по мишљењу Симе Ћирковића, пре може објаснити њиховом близином Дубровнику него изузетним значајем. Међу бројним резиденцијама Косача издвајају се и Сомобор у Подрињу, као и Кључ у коме је чувана ризница.

Готово сви дворови босанских владара и обласних господара по типу су били утврђени замкови, карактеристични за европске земље позног средњег века, док се Високо и Нови убрајају у урбане центре у настајању.

Дворске титуле

Босанске дворске титуле познате из 13. века формиране су под утицајем суседних држава Србије и Хрватске (казнаци и тепчије), а такође су коришћене и старе словенске титуле кнеза и жупана. Титула пехарника приписује се немачком утицају. У натпису бана Кулина спомиње се судија вељи. Дворску канцеларију чинили су дијаци и граматици.

До промена у организацији босанског двора дошло је након крунисања бана Стефана Твртка I Котроманића за краља 1377. године. Тада су се на босански двор увеле титуле са српског (некадашњег немањићког) двора: логотета, протовестијара и ставиоца. На босанском двору постојала је и личност са титулом дворски кнез (дворски, magister curie) који је вероватно имао истакнути положај. На двору Котроманића су истакнуту улогу могле имати, што је нарочито познато из преговора са Дубровчанима, и личности без формалне титуле или дворске службе које су у дубровачким актима означаване каоconsiliarii (саветници). На дворовима обласних господара присутне су сличне титуле као и на владарском двору, а након промена у титулатури на краљевском босанском двору подражавање овог узора присутно је и на дворовима обласних господара.

За краљевски двор у Босни није била карактеристична степенаста хијерархија титула и чинова присутна у Византији, а ни симетричне групе достојанственика у служби краља и краљице, што је било карактеристично за угарски краљевски двор.

Двор и култура

У култури средњовековне Босне двор је играо истакнуту улогу посредника у размени културних образаца. На њему су боравиле личности које су биле упознате са струјањима у култури других европских средина. Боравећи на владаревом двору млади племићи су се упознавали са правилима дворског понашања и након одласка са двора настојали су да свој живот уреде угледајући се на припаднике истог сталежа у суседним државама. Уздизањем појединих обласних господара растао је и значај њихових дворова, што је имало велики значај у културноисторијском погледу, јер су и они настојали да опонашају модел владарског двора, чиме су ширили домете специфичне ритерско-дворјанске културекоја се развијала у последњој етапи постојања средњовековне Босне. Ова култура подразумевала је, у већој или мањој мери, апсорбовање многих елемената карактеристичних за западноевропску културу у позном средњем веку.

Артефакти пронађени приликом археолошких ископавања (посебно на локалитету Бобовац) указују на снажно присуство готичких елемената у материјалној култури Босне позног средњег века. Готички утицаји приметни су и на многим другим предметима (новац, печати, хералдички симболи, минијатуре). Други елемент европске ритерско-дворјанске културе присутан у Босни било је и витештво које се манифестовало кроз витешке редове, хералдичка обележја и развијену друштвену етикецију. Поједини извештаји дубровачких посланика говоре о томе како је аудијенција на довровима била праћена церемонијалом уз присуство дворана и других угледних личности. Међу страним племством босанско племство је било прихваћено као равноправно у свим оним сегментима који су били од значаја за културу позног средњег века.

Ништа се не зна о најистакнутијим делатницима на пољу културе на дворовима средњовековне Босне, али постоји сразмерно велики број обавештења о слоју дворана чији је задатак био да забављају владара и дворјане. Они су означавани различитим називима и имали су разне специјалности (певачи, свирачи, глумци итд).

Извор: arheo-amateri

Оставите одговор