Задужбине Саве Текелије – расадници српске интелигенције

 

Гроф Сава Текелија, чувени мецена, један од првака Срба тадашње Аустрије, по образовању правник, председник Матице српске, народни добротвор. Великим завештањем од 150.000 форинти, неколико кућа и земљишних поседа, основао је 1838. у Пешти задужбину ‘Текелијанум’ под управом Матице српске (за чије је оснивање он такође обезбедио велика средства)… Као велепоседник (гроф) из Арада (данас Румунија) активно је учествовао у политичком животу угарских Срба и материјално је помогао све српске националне акције. Матица српска га је 1838. изабрала за доживотног председника

Сава Поповић Текелија (Арад, 1761 – Пешта,1842)

 

Сава Текелија рођен је 17. августа 1761. у Араду од родитеља Јована и Марте. Прадед његов, Јован Текелија, ударио је основ граду Араду, месту где је велики добротвор Сава и угледао света и светом променио.

Свршивши прве, српске школе, пође Сава 1770. у школе латинске, а 1775. оде у Будим као слушалац поезије; доцније се упише да слуша права и да учи цртање за које је вазда имао и воље и дара. Маја 1785. буде Сава проглашен за доктора права. То бејаше први случај да Србин постане доктором права, што учини те се Сави понуди знатна служба, да буде секретар код намесничкога већа. Идуће године оде Сава у Русију стрицу Петру Текелији, знаменитом руском ђенералу и богаташу, те прошири своје знање и стече знатних познанстава у Петрограду и Москви.

А кад се врати у отаџбину, једва могаше добити место подбележничко. На чувеном сабору народном 1790. у Тамишвару Текелија бејаше вођ опозиције која са својим кандидатом за митрополита, Стратимировићем, победи. У борби за права народна Сава је имао много неприлика и много непријатеља, те се у једно доба хтеде селити у Србију, где је тињао огањ из кога ће ускоро букнути пламен народнога устанка. У војничкој служби бејаше потпуковник, али се због својих српских осећања мораде и тога одрећи, и пошто се још једном, на дијети 1802, јавио као знатна политичка чињеница, повуче се у приватан живот. Али је Сава увек мислио о Српству и његовој величини. Тога ради обратио се био цару Фрањи писаном споменицом у којој разлаже каква би корист и слава била кад би се оживотворило српско царство. „Кад сваки народ — писаше тада Сава — узима свога поглавара; кад ни један народ не буде другом народу роб: биће на свету мира; а докле год један народ други притискује, дотле ће увек онај што је притиснут за својом слободом уздисати, и хватати сваку прилику да се ослободи“.

Кад Наполеон освоји Хрватску и Далмацију, Сава му преко францускога посланика у Бечу, пошаље споменицу о томе како треба те покрајине словенскога југа скупити у целину која би се звала Илирска Краљевина. То одиста и буде урађено: Наполеон створи 1809. Илирску Краљевину, додавши јој Крањску, део Корушке, Горицу, Истру и Трст. Године 1813. науми Сава да се ожени; мисао своју оствари, али не бејаше срећан у браку: године 1821. морао је тражити развод брака судским путем. И ако је, због тога и других неприлика, имао много брига, ипак је узимао особито учешће у сваком питању, поглавито просветном, које се тицало српскога народа, помажући свуда саветом, новцем и делом. Новине у питањима о књижевном језику и правопис није могао прихватити, али је као председник Матице Српске настојавао да она развија свој рад живље и обилатије. У дубокој старости од осамдесет година преминуо је Сава Текелија у Араду 21. септембра 1842. године.

Старо здање Телекијанума у центру Пеште, 1907.

Тиме што је живот свој провео узимајући знатног а понајвише и веома корисног учешћа у судбини свога рода и племена, Сава је заслужио видно место у поменику заслужних синова српскога народа. Али нарочитим завештањем једним стао је Сава у ред највећих добротвора свега народа српскога. Он је својим имањем, наслеђеним од стрица Петра Текелије, притекао у помоћ оном делу нашега народа, коме је претила највећа погибао однарођивања. Августа 21. године 1838. утврдио је Сава завештајним писмом своје просветне заводе који су му име обесмртили. Он је основао закладу за образовање српских синова у оној школи, у коју га некада нису хтели примити због већег броја година, у инжињерској Академији у Бечу. За ту установу своју одредио је 100.000 форината, додавши им још 8000 фор. за одевање тих српских питомаца. Питомци су четири ученика Србина из Војничке Границе, које предлаже митрополит карловачки. Друга је његова задужбина у Пешти за цивилне ученике. Њој је оставио 150.000 форината, две куће у Пешти, девет кућа у Араду и још добара у њивама, ливадама и виноградима. То је чувени „Текелијанум„. Огроман је посао проценити каквих је и коликих је користи од заклада Савиних видело Српство у Аустро-Угарској: једно је ван сумње, да је Текелијанум васпитао, без мало, сву интелигенцију српску у Аустро-Угарској, да је утро многу сузу сиротињску и да је многога и многога младога сународника свога са раскрснице упутио правом и часном стазом која води у народно јато.

То је живот којим велики људи живе и после телесне смрти. Таким животом живи и Сава Текелија за сва времена, за вечност, за вас живот српскога народа.

„Из једне једине љубови миломе ми роду“ – написао је у свом тестаменту велики добротвор и први доктор правних наука у српству. У дневнику који је водио од 1795. до 1797. године (приредио га је Стеван Бугарски, а штампала Матица српска 1992), Текелија је забележио списак дароване имовине – 4.374 јутра земље на пустари Кевермешу, 1.898 јутара на пустари Визешу, куће, виногради, марва, вино, готов новац и обвезнице… Укупна вредност завештања износила је тада 400.000 форинти у сребру.

Извор: srbijuvolimo

You may also like...

Оставите одговор

%d bloggers like this: