Вез на српском селу, двору и у манастиру

Када сте последњи пут у некој кући видели сто на коме је везени столњак?

Данас је то права реткост јер “њега треба уштиркати,опеглати а и не уклапа се уз савремени намештај“.

А када сте видели неку жену да везе?

Паја Јовановић, Везиља

Паја Јовановић, Везиља

А некада су девојчице одмалена училе да везу. Вез се сматрао а и данас га стручњаци сматрају за највеће достигнуће у народној уметности и традиционалној култури Србије.

Свака везиља је, иако су  шаре које је везла биле старе и  хиљаду година, у свој рад уносила своја осећања и давала му свој печат.

Везиље су највећи део мотива преузимале из прошлости али поједини елементи су, ипак, настајали и из њихове вештине, из њихових покушаја да се дода нешто ново. Иако су њихови радови настајали по угледу на старе радове, на понављање истих облика и мотива, они никада нису потпуно исти.

Нису просте копије, већ су то радови настали у стваралачком процесу зависно од времена, простора и личности саме везиље.

Вез на зубуну, Косово и Метохија Извор: Етнографски музеј

О томе колико је вез некада био цењен говоре и многе народне песме и записи као и многобројни текстилни предмети који се чувају у Етнографском музеју у Београду и другим музејима.

И у нашим народним песмама помињу се лепоте везова, справе и материјали за вез, ђерђеф, игла, ибришим, злато и указује поштовање према доброј везиљи и осећањима која она уноси у свој рад.

Постоји  занимљиво предање да је код Везичева у околини Пожаревца постојала задужбина Миље везиље, која је целог живота остала девојка јер није хтела да се уда за оног за кога је отац изабрао па је везла, вез продавала и од тог новца подигла цркву прозвану црква Везиља, која је порушена за време Турака.

Везло се различитим материјалима и бодовима, једном бојом или у више боја.

Везови су често представљали читаве композиције а везом се најчешће украшавала женска одећа (кошуље, сукње, чарапе, зубуни).

везене чарапе

везене чарапе

Осим што је представљао украс на одећи, вез је био и показатељ друштвеног статуса, материјалног стања, узраста и националне припадности.

Свака област је имала свој карактеристичан вез.

У неким крајевима је био богатији и разноврснији па самим тим и познатији. Тако се Косово и Метохија посебно издвајају својим богатим везом на женским кошуљама.

Поред одеће, везом су украшавани и други текстилни предети у кући као што су столњаци, пешкири, завесе, постељина.

Доста мотива је преузимано из  средњег века и каснијих раздобља, па усклађивано са народним потребама и могућностима.

вез

Вез из околине Ниша, приватна колекција познате сликарке Надежде Петровић

У северним деловима Србије је у мотивима препознатљив утицај барока док су у косовском везу препознатљиви српски средњовековни и византијски узори.

У Византији је вештина веза била изузетно развијена и цењена, а вез свилом, златном и сребрном жицом су доведени  до високог уметничког нивоа.

Наравно, ови материјали (којима се везло и на којима се везло) били су привилегија виших друштвених слојева и свештенства па је у средњевековној Европи вез био уметност којом су се бавиле професионалне везиље и мајстори у оквиру цркве и на дворовима.

плашт кнеза Лазара

Плашт кнеза Лазара / Извор: СПЦ

Тако је и у средњевековним српским манастирима вез био посебно негован.

Везом се украшавала црквена одећа и разни предмети потребни за богослужење а вез су радиле, како монахиње, тако и монаси.

Покров за мошти кнеза Лазара извезла је око 1402. године монахиња Јефимија, жена деспота Угљеше Мрњавчевића који је погинуо у бици на Марици.

Златним и сребрним нитима она је на црвеној свили извезла текст молитвеног садржаја којим се обраћа кнезу Лазару, као свецу са молбом за помоћ и спас напаћеном српском народу.

Похвала кнезу Лазару

Покров за мошти кнеза Лазара Плашт кнеза Лазара / Извор: КМ Новине

Плаштаница краља Милутина на којој се испод тела умрлог Христа налази ктиторски запис: ”Помјани Боже душаја раба својего Милутина Уреши” (“сети се Боже душе слуге своје Милутина Уроша”) је такође извезена златним и сребрним нитима на црвеној свили.

У средњевековној Србији вез је био саставни део образовања угледног женског света па су се  везом бавиле девојке и госпође на дворовима српских владара и племића, а материјали које су тада везиље користиле су исти као и на византијским дворовима и манастирима (свилена тканина, свилени конац и сребрна или позлаћена жица) док су теме за вез узимане из иконографије.

плаштаница краља Милутина

Плаштаница краља Милутина / Извор: http://plastanica.blogspot.rs/

Са настанком градова у Србији у 19. веку вез постаје део основног образовања женске деце, а и  после Другог светског рата везу су се учили ђаци у основним школама кроз предмет домаћинство.

Данас је стварно реткост видети жену која везе.

Оне које се још баве везом, раде то појединачно или се удружују у удружења која желе да сачувају традицију и спремне су да своје знање пренесу и млађима како би се сачувала лепота веза, белог веза, златовеза јер уз мало вештине, доста воље и стрпљења уз помоћ игле, разнобојног конца и старих “мустри“, стара хаљина или кошуља може постати јединствена и атрактивна.

Милица Ђокић

Извор: srpskoblago

You may also like...

2 Responses

  1. Dragi Jeremic каже:

    Svala vam cast ..

Оставите одговор

%d bloggers like this: