Вечне песме заборављеног аутора – Милорад Петровић Сељанчица

Милорад Петровић Сељанчица (1875-1921)

Чудна је судбина неких наших стари(ји)х песника: песме су им још за живота постале толико популарне да су зашле у народ и поистоветиле се са народним творевинама, а они сами, њихови аутори, остали су заборављени.

Ко од нас, рецимо, не зна и не певуши радо песме: “Јесен стиже дуњо моја“, “Не лудуј Лело, чуће те село“, или “Играле се делије“ на пример. (О навијачима популарног београдског спортског клуба, што се последње тиче, и да не говоримо!) Мало ко, међутим, зна да су све те наведене песме дело песника Милорада М. Петровића, о коме је овде реч.

Рођен 1875. године у Великој Иванчи, на падинама Космаја, где је завршио и основну школу, Петровић пет разреда гимназије похађа у Београду, а затим прелази у учитељску школу, која се школске 1896/97. сели у Алексинац. Ту се загледао у своју колегиницу Ружу Кнежевић, ћерку народног посланика Коле Кнежевића, који је стрељан као учесник Тимочке буне 1883. године.

После завршене школе, чувене по својим тадашњим професорима (др Тихомир Р. Ђорђевић, Миливоје Башић, Петар Илић, Петар Деспотовић, Јован Миодраговић и други), њих двоје измолише исто место службовања – село Велико Крчмаре код Крагујевца. У родној Шумадији, млади учитељ својој будућој супрузи Ружи ће запевати:

„Јесен стиже дуњо моја,
Јесен рана,
Од јесени, до јесени
Све се село већ ижени,
Душо моја, бежи мени!
Не варај јарана!“…

Тако настају прве Петровићеве сељанчице (песме које певају о селу) нове и по духу и по изразу. Он проналази своје мотиве обичне и једноставне, свој тон и нарочито свој мелодиозан стих, ослањајући се на народну лирску поезију. Испевавши низ стихова о селу, испуњених час безазленим хумором, час тугом, чежњом и љубављу мома и дилбера, уз оптимистичко осећање за све што је у природи, Петровић бива запажен и постаје популаран. Прикупивши своје написане песме (њих 34), он их под насловом „Сељанчице“ (са посветом „Мојој Ружи“) штампа у Београду 1902. године. Збирка је одлично примљена од критике и Милорад Петровић одушевљено наставља рад и већ идуће године најављује се „Сељанчица“ у другом проширеном издању, са преко седамдесет песама. Један примерак првог издања Петровић шаље у Нови Сад, „Летопису Матице Српске на приказ“, како ће својеручно да напише. Рецензију је дао тадашњи секратар Матице и главни уредник Летописа др Милан Савић (1845—1930), који ће поред осталог написати и следеће:

„Песнику је село све и сва, он неће и не може ван њега, јер у сеоској средини осећа сву срећу, све блаженство своје. Ко зна, да ли би му песме тако мирисале, да је отишао ван своје сфере. На свеже пољско цвеће или на свежу, покошену траву зацело не би. Можда би се, да је село напустио и отишао у варош, у песме увукао и смрад варошке клоаке, болести и фриволности. И идила је лепа, лепа као јутро на селу са балзам – мирисом с планине или с ливаде. Beatus ille, ljui procul negotiis“…

И друго издање „Сељанчице“ (1903.), Савић ће топло поздравити:

„Читајући те песмице, чисто нам је жао што је минуло лето, јер ‘Сељанчице’ тако умиљато маме на свеж ваздух, на ливаду и меку траву њену… Уз ову би књижицу пропевало и старије грло, а камоли младо!“

Колико је др Савић био у праву, најбоље сведочи чињеница да „Сељанчице“ компонују буквално сви наши композитори: од најстаријих Маринковића и Мокрањца, па преко Јоксимовића, Бајића, Биничког, Ђорђевића, Крстића, Манојловића, Коњовића, Христића и Милојевића, до нпр. Логара, који је рођен исте године када су песме објављене. Тако је мала збирка песама Милорада Петровића постала највећа музичка инспирација.

Препознатљив по својим песмама Петровић добија надимак „Сељанчица“ који му је добро дошао, с озбиром да је у то време на врхунцу славе и популарности био глумац Милорад Петровић (1865—1928), један од великана српске позоришне сцене (наведимо овде да је он поред осталог успешно одиграо и насловну улогу у филму „Карађорђе“ у режији Илије Станојевића у француској продукцији. Премијера филма је одржана у сали биоскопа „Париз“ у Београду 11.10.1911. године).

Милорад Петровић Сељанчица је нашој књижевности дао и неколико лепих родољубивих песама у прози, а писао је и дечје песме као и књиге за омладину (Ризница). За позоришу сцену Петровић даје четири комада: „Младост“ (1904), „Чучук-Стана“ (1907), „Комадић швајцарског сира“ (према приповеци Ђуре Јакшића) и „Сиротан“. Песме за „Младост“ компонује Божа Јоксимовић (најпознатија „Играле се делије!“), а Чучук-Стану музички тумаче Стеван Христић и Исидора Бајић.

Милорад Петровић Сељанчица рођен је на селу и сем последњих десет година цео живот је провео на селу, где је за време свога учитељовања (Крчмари, Раниловић, Стојник, Младеновац-село), написао све што је горе наведено. У Београду је премештен 1910. године где живи у родољубивом заносу пред предстојеће ратне сукобе. Вихор рата га потом одводи на разна бојишта (Куманово, Једрене) где се разбољева и једно време склања код породице у окупирани Алексинац, одакле се, протеран, враћа у Београд где је и дочекао ослобођење. Већ тешко болестан, живећи у сталној беди и немаштини, умире на Михаиловцу код Београда 17.04.1921. године не дочекавши свој 46. рођендан.

Јован Дучић у чланку објављеном у „Нашем селу“ (1929) истиче следеће:

„У Србији је држава сељачка, династија сељачка, војска сељачка, а сељачка литература под именом народних песама и народних приповедака дала је нама песницима све обрасце фигура и метафора, савршен метар и ритам стиха, често чак и безазлене али лепе риме. Оно што италијански писац учи из ‘Божанствене комедије’ наш писац може, без сваког другог напора, да научи из раскошног извора те литературе које је дело нашег сељака. Мислим да нема примера сличног у историји ни једне друге расе.“

Зар творац „Сељанчице“ није најбољи пример за наведене ставове великог Дучића? Уосталом на то је још раније јасно указао и сам Јован Скерлић.

„Угледајући се јако и успешно на народну лирску песму, Милорад Петровић је сеоски песник, као што је Јанко Веселиновић сеоски приповедач“, стоји у „Историји српске књижевности“ (Београд, 1914).

Милорад Петровић је у младости био готово увек виђен у шумадијској народној ношњи, а испод горње кошуље, кажу, носио је амајлију — платнени замотуљак у коме је чувао грумен земље са њива своје родне Велике Иванче. Из Петровићевог „београдског периода“ поменимо и његова друговања са Бором Станковићем, Дисом и Симом Пандуровићем и… једну анегдоту.

Пожали се Милорад једном приликом, познатом београдском оптичару Шајнесону на издавача Гецу Кона, који је одбио да му плати обећану аконтацију. Шајнесон тада предложи песнику да му овај напише рекламу у стиху, за коју ће бити добро плаћен. Знајући у каквој је невољи, Милорад брзо смисли следеће:

Очи квари Геца Кон,
А поправља Шајнесон.

Као награду, за сваку реч Милорад је добио по један дукат. Трајнија од дуката, остаје наравно поезија Милорада Петровића Сељанчице. Песме које је испевао у једном даху пуне ритма и мелодије, певају се и данас. Наш задатак је био да на то укажемо. 

Аутор текста: Миодраг Милановић

Извор: riznicasrpska

You may also like...

Оставите одговор