Стара црква – храм Св. Арханђела, драгуљ српске културне баштине у Сарајеву

Стара православна црква на Башчаршији је најстарији сакрални објекат у Сарајеву и околини и као таква представља најбогатији и најважнији културно-историјски споменик од прворазредног значаја за општу културну баштину. У прилог томе говори и податак да је Комисија за очување националних споменика БиХ градитељску цјелину цркве прогласила националним спомеником БиХ. Када је изграђена Стара православна српска црква у Сарајеву, са сигурношћу се не може рећи, јер писаних трагова о томе нема, али са великом поузданошћу може се тврдити да је то било прије доласка Турака на ове просторе. О тачном времену настанка цркве и њеном развоју кроз историју постоји више различитих мишљења. Неки њену изградњу смјештају у 5. или 6. вијек, а неки у раздобље од 12. до 14. вијека, док неки помињу њену обнову у вријеме отоманске управе на овим просторима у 15. и 16. вијеку.

По предању и археолошким подацима Стара српска православна црква Св. Архангела Михаила и Гаврила у Сарајеву потиче из средњег вијека. Писаних трагова о њеном постојању у то вријеме нема јер су, највјероватније, пропали за вријеме турских освајања наших земаља. Пошто нема писаних трагова упућени смо да њену старост утврђујемо на основу индиректних доказа. Необична основа и облик цркве, одвојен средњи дио храма (наос) ступцима и двоспратним аркадама, зидана олтарска преграда, камени свијећњаци пред олтаром, два слоја на најстаријим иконама са иконостаса и надгробни камени споменици нађени око цркве довољно говоре о старости цркве.

На основу цариградских дефтера из 1485. и 1489. године може се претпоставити да је у то вријеме постојала црква у Сарајеву, иако се она у дефтерима не спомиње. У првом дефтеру се каже да у Сарајеву има 42 муслиманске куће, 103 хришћанске и осам дубровачких. Вјероватно је тако јако хришћанско насеље имало богомољу. У другом дефтеру се помиње Ђуро, син поповски, што указује да је у Сарајеву у то вријеме био свештеник, а вјероватно и црква.
Ко је ктитор цркве није познато. Народно предање је приписује Андријашу, брату Краљевића Марка.

У 16. вијеку има више података о свештеницима, док је у 17. вијеку црква три пута страдала од пожара. Пошто су саниране посљедице посљедњег пожара из 1656. године цркви је поклоњен полијелеј, два камена свијећњака пред олтаром и нови дрвени иконостас у резбарији. Крајем 17. вијека опљачкан је један дио имовине Старе цркве приликом провале Евгенија Савојског у Босну и Сарајево.

У 18. вијеку црква је два пута оштећена у пожарима и то 1724. и 1788. године. Послије првог пожара обновљена је 1730. а четири године касније обновљен је доњи дио иконостаса. У другом пожару изгорио је кров цркве. Поправљен је 1793. године. Од тада па до 1982. године није било значајнијих радова на цркви осим што је 1881. подигнут зидани звоник са западне стране, а 1982. године црква је генерално реновирана. Осветио је на Цвијети исте године митрополит Владислав.

Највећу умјетничку вриједност у Старој цркви има дрвени иконостас у резбарији из 17. вијека са иконама. Иконе је радило више сликара. Ту су иконе зографа Радула или Авесалома Вујичића из 1674, Максима Тујковића из 1734. године и непознатог барокног сликара из 18. вијека. Горњи ред икона на иконостасу (Тајна вечера, Скидање са крста, Прање ногу и Зачеће) поклонио је Сарајлија Јован Милетић из Трста у другој половини 18. вијека. У унутрашњем и спољашњем дијелу наоса изнад стубаца и над луковима налазе се иконе домаћих и страних мајстора од 16. до 18. вијека.

У Старој цркви се чува рука Св. Текле, дијелови моштију Св. Пателејмона, Макрине и Јакова Персијанца а у женској цркви је смјештен дјетињи ковчег са моштима.

За Стару цркву је везана српска основна школа. Први податак о њој је из 1539/40. године. У документима има података о учитељима који су радили у овој школи од 17. до 19. вијека. Школа је била при цркви до 1858. године. Уз основну школу, основана је педесетих година 19. вијека виша школа, доцније претворена у реалку, која је радила до 1883. године када су је аустријске окупационе власти затвориле.

МУЗЕЈ СТАРЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У САРАЈЕВУ

Музеј Старе српске православне цркве у Сарајеву настао је из ризнице те цркве. За отварање Музеја посебно је заслужан црквени тутор Јефтан Деспић. На идеју да се ризница претвори у Музеј Деспић је дошао 1889. године послије отварања Земаљског музеја у Сарајеву. Да би се ова идеја реализовала преуређен је горњи спрат магазе у црквеној порти, с десне стране од југоисточног улаза у авлију према улици. Просторију у коју су смјештени музејски експонати осветио је у недјељу 13. маја 1890. године митрополит Ђорђе Николајевић. Тим поводом је прочитана објава Црквене општине у којој се између осталога каже: „Музеји су од врло велике важности и за изучавање и проучавање прошлости и историје народне. Већ ми у овом нашем музеју у старој цркви имамо лијепих ствари, које нам казују прошлост сарајевску. Но да би музеј баш потпуно одговорио своме имену, нужно је, да и народ притекне у помоћ, јер кад сваки по крајцару дарује за часак се набере форинта, – тако исто ће бити и овдје. Ако свако по нешто приложи, ми ћемо имати красан музеј, који ће нашем српском народу у Сарајеву на дику и понос служити, а страни свијет увидјеће, да смо имали лијепу прошлост, а ми сви ћемо се онда трудити, да створимо још љепшу будућност. Но овај наш музеј има још једну страну, што други музеји немају, а то је: ово је црквени музеј, и когод што приложи, не дарује само музеју, него прилаже нашој цркви, а тиме чини добра дјела и милостињу нашој светој цркви.”

Предмети који се чувају у црквеном Музеју могу се подијелити на: старе умјетничке сликарске радове, старе рукописне и штампане књиге, црквене тканине и вез, металне предмете, богослужбене ствари, стари новац, етнографске реквизите вотивног карактера, старинско оружје, рукотворине дуборезачке вештине и збирку обрађеног камена.

Најбројнији предмети у Музеју су сликарски радови домаћих и страних сликара. Поменућемо неке: иконе Св. Ђорђа и Св. Димитрија, радови српског сликара Лонгина из 1578. године, десно крило царских двери манастира Бање код Прибоја са ликом Св. Богородице из 16. вијека, Св. Киријак Отшелник ремек-дјело из 17. вијека, оштећена икона Св. Јована Претече од Максима Тујковића, Св. Стефан Дечански, рад барокног мајстора Јована Хаџи-Петровића из 1797. године. Иконе италокритске школе: Деисис – Мољење, читав низ икона Св. Богородице, радови непознатих италокритских мајстора, Поклоњење мудраца, рад непознатог мајстора венецијанског или далматинског сликарства итд.

У музеју се чува већи број рукописних и штампаних црквених књига велике историјске и умјетничке вриједности. Ту је прије свега Сарајевска Крмчија на пергаменту из прве половине 14. вијека, затим Силоаново Јеванђеље крај 14. вијека, Живот Св. Саве од Теодосија, преписао га дијак Владислав 1508. године у Милешеви. Од штампаних књига сачувана су два Цетињска октоиха Ђурђа Црнојевића из 1493/94. године као и Псалтир из манастира Милешеве. Од текстилних ствари има доста везова, одежди од златног броката, црквених драперија, везених и тканих појасева са пафтама. Метални предмети: оковани крстови из 17. и 18. вијека, ручне кадионице, панагијари, петохљебнице, домаћа и млетачка кандила. Што се тиче новца у Музеју се чува приличан број ситног дубровачког, турског, млетачког и новијег аустријског и српског новца. Предмети од дрвета и обрађеног камена су малобројни.

Извор: mitropolijadabrobosanska

You may also like...

1 Response

  1. T.B. каже:

    Prekrasna crkva! Dali netko možda zna, gde se hrane knjige rođenih i krštenih za vreme ispred drugog svetskog rata?

Оставите одговор

%d bloggers like this: