Српски ратник из Црне Горе у двобоју мачевима победио самураја


Приче о легендарним катанама и сјајним мачеваоцима самурајима надалеко су познате. Међутим, ово је истинита прича о ратнику са ових простора који је у двобоју мачевима победио самураја. Његово име је Александар Лексо Саичић.
Александар Лексо Саичић

Александар Лексо Саичић

Александар Лексо Саичић (Виницка, 5. август 1873. – Цетиње, 7. април 1911.) је васојевићки јунак, рођен у селу Виницка код Берана. Он је још у раној младости показивао изванредне особине: окретност, лакоћу, брзину, вештину покрета, хитрину и све то касније крунисао великом храброшћу.

Лексо Саичић је био капетан црногорске војске, а упамћен је по невероватном умећу руковања сабљом.

Гимназију завршава у Дубровнику одакле прелази у Београд где похађа Пешадијску подофицирску школу. Након подофицирске школе бива три године у Црној Гори где је постављен за ађутанта васојевићке бригаде.

Као војник са жељом за даљим усавршавањем одлази у Цариград где ступа у турску војску као поручник царске гарде где службује три године. Из Цариграда одлази у Манџурију и прикључује се Руској војсци где бива унапређен у чин подпоручника. Ту га је затекао 1905. и велики рат између Русије и Јапана.

Код Владивостока где су се трупе ове две велике царевине окупљале пред велику битку наилази на одред добровољаца из васојевићког краја који су управо били пристигли. Одушевљен што их види придружује им се и заједно са њима врши последње припреме пред битку.

Командант руске војске (иначе адмирал флоте) Роженственко постројивши војску саопштио је да јапански цар тражи јунака од стране руске војске да изађе на мегдан јапанском самурају (у то време одбијање оваквог захтева значио је признавање пораза). Ко се осећа способним да изађе на мегдан, нека се јави мени – рекао је командант.

Међу првима се јавио Лексо Саичић и затражио дозволу од руског команданта да он изађе на мегдан јапанском јунаку. Кад је Лексо био спреман да пође, поздравио је команданта и захвалио му што му је дозволио да изађе на мегдан. Војске две велике царевине су са највећим интересовањем посматрале јунаке, који ће испред њих у пољу да деле мегдан.

У нестварном амбијенту, јунаци су се приближавали један другоме. Муњевитом брзином су се ударали сабљама. Одбијали су и дочекивали ударце, по неколико пута.

Био је то судар две традиције и два начина ратовања. Један замах сабље самураја окрзнуо је Саичића по челу и јапански ратник је, видевши крв кренуо да оконча двобој.

У том тренутку Лексо Саичић муњевитом брзином, само њему својственом, махну сабљом и посече јапанског јунака. Чим је он пао на земљу, самурајев коњ одкаса ка јапанској војсци. Овом побједом нанет је тешки морални пораз јапанској војсци, у којој је настало разочарење, а код руске војске радост и весеље.

Полазећи са мегдана, Лексо је као прави витез, одао пошту погинулом јапанском војнику. Кад се приближио руској војсци, постројеној у његову част, пала је команда: МИРНО!

Војна музика је свирала војнички марш. Командант руске војске са генералима, срео је победника мегдана. Лексо је поздравио команданта и рапортирао му да је извршио задатак. Командант га је отпоздравио и честитао му победу, па су то учинили и други генерали. Тако је дочекан победник на мегдану, уз највеће војничке почасти.

Честитке на добијеном двобоју добио је од адмирала руске флоте Роженственка и адмирала јапанске флоте Тогоа. Руска влада му је одредила четрдесет наполеона у злату годишње до краја живота. У Манџурији, унапређен је у чин капетана и до краја рата командовао је коњичким ескадроном Амурског драгонског пука. Сабља којом је савладао самураја данас се чува у Војном музеју у Москви.

Носио је следеће ордење: Свете Ане и Светог Станислава Другог реда са мачевима, Светог Владимира Трећег реда са мачевима, Свете Ане и Светог Станислава трећег реда са мачевима, руска Рањеничка медаља, орден италијанске круне Четвртог реда, а од црногорских одликовања орден Данила Првог Четвртог степена, сребрна медаља за храброст и споменица 50. год. владавине краља Николе.

У бојевима је три пута рањаван, али ни једном није узео предах како би видaо ране већ би настављао да се бори.

Умро је од последица скока са другог спрата краљевог двора на Цетињу током пожара у тридесет осмој години, покушавајући да спаси богату књижевну грађу која се тамо налазила. Сахрањен је уз велике војне почасти.

Храброст Александра Лекса Саичића у Руско-јапанском рату, забележена је и у народној песми.

Лексо бјеше по природи сила,
Па га лако школа научила.
Војну школу он је научио,
С мачевањем он је први био.
Бог га за то бјеше обдарио,
Цар Николи доста мио био.

У хиљаду и деветсто пете,
Кад се Јапан са Русијом срете,
Лексо ступи као добровољац,
као сваки стари Црногорац.
Руској флоти заповједник бјеше,
На Пацифик борбу започеше.

Но, пре борбе што је отпочела,
Русима је књига долетјела.
Од јапанског адмирала Тога,
Који пише ал’ не моли бога.
Са књигом се мегданџија тражи,
Па ти одмах свој армији кажи.

Роженственко књигу објављује,
На књигу се јунак осмјехује.
Па он чека ко ће да се јави,
И да види ко је јунак прави.
Он мислио да се Козак јави,
Адмирал се пуно изненади.

Он пред собом види српског змаја,
Од Берана јуначкога краја,
Храброг Лекса, коме нема равна.
Приђе Лексо, здрави Адмирала
И овако њему проговара:
Господине, силан Адмирале,

Ја сам Србин, родом на Балкану,
Ваш сам војник, онда Лексо плану,
Ја ћу стати храбро на мегдану.
На мегдан ћу Јапанцу да пођем,
Са мегдана здраво ћу да дођем.

Ако Бог да и срећа од Бога,
И мојега мача свијетлога,
Јапанцу ћу ја одсјећи главу,
Па је послат столном Петрограду,
А на руке славном руском цару,
Славном цару, Николи Роману.

„Збогом, рече Адмиралу,
Право оде ка мегдану,
Гдје га чека мегданџија,
Од Јапана љута змија.

Њих гледају обје војске,
Војна сила није шала,
Са два врсна адмирала.
Кад на мјесто Лексо стиже,
Приђе њему мало ближе,
Па му назва милог Бога,

Погледа га као свога
И рече му врло тихо:
„Ред је да се поздравимо.
Један другом тад пођоше,
Лијепо се руковаше
И на своја права мјеста

Ко јунаци храбро сташе.
За сабље се дохватише,
Један другом полетјеше.
Ко орлови ударише,
Један другог облетјеше,
А сабље се завитлаше,

Према Сунцу преливаше.
У пламен се оне дале,
Па су ране изазвале,
Ал су ране врло мале.
Но Јапанац малакса је,
На мегдану заостаје.

То је Лексо примјетио,
Куражни је одмах био,
Па се јуриш појачао
И Јапанца савладао.
Десну руку тешко рани,
Па не може да се брани.

Лексо оштром сабљом ману
И Јапанцу скиде главу.
Зави главу у јаглуку,
Па је носи ко јабуку.
Он се врати у логору,
У маломе томе двору.

Адмирали тад усташе,
Змају Лексу честиташе.
Роженственко руке шири,
Па свог борца он загрли.
Пољуби ка као брата
И хероја тога рата.

Наста пјесма и весеље,
Све до рујне зоре бјеле.
Лексу име мијењаше,

Муровцем га сад назваше.

Извор: Србин Инфо, Википедија

ПОДЕЛИТЕ

Оставите одговор

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.