Рат шпијуна за српску баштину

Агенти европских сила су још пре готово два века водили битку за рукописе непроцењиве вредности из наших средњовековних манастира.

Баштине се нико и ни под којим условима не одриче, показује и актуелни захтев тужилаштва из Болоње које тражи да се Италији врате слике из Народног музеја, иако их је Југославија добила као ратну одштету за опљачкано културно благо у Другом светском рату. Нажалост, Србија нема институцију која би потраживала или макар пописала и копирала драгоцене рукописне средњовековне књиге, које су вековима бесомучно крадене и разношене широм Европе.

Руски, енглески и аустријски агенти преплавили су манастире на територији немањићке Србије и Свете Горе у потрази за рукописима, нарочито после избијања Првог српског устанка. Српске књиге су коришћене у научне сврхе, али и у политичке, уграђиване су у баштину других нација, скриване и уништаване.

– Године 1816. посетила су Атос двојица енглеских оријенталиста са пратиоцем – наводи др Љубомир Дурковић-Јакшић. – Њихов извештај побудио је аустријске слависте да од атонских манастира затраже рукописне књиге за дворску библиотеку у Бечу.

Јернеј Копитар, службеник бечке дворске библиотеке и цензор словенских књига, ангажује Отенфелда, аустријског дипломату у Цариграду, да потплати турске власти и Грчку цркву како би му дозволиле да узме српске рукописе.

Хиландарска повеља краља Стефана Првовенчаног

– Аустрија је, из политичких разлога, била заинтересована да са Свете Горе, а нарочито из Хиландара, покупи словенске рукописе и пребаци их у Беч – наводи проф. др Матеја Матејић. – Постојала је намера да се откупе сви рукописи из хиландарске библиотеке.

Отенфелд из Хиландара и Зографа односи 12 драгоцених рукописа, а аустријски конзул Михановић, Хрват, вара светогорске монахе и краде шест врећа књига. Русија не жели да заостане и шаље агенте на Атос да припреме велику мисију Порфирија Успенског, угледног теолога, византолога, оријенталисту и „сакупљача“ културног блага, познатог по томе што је исцепио и у Русију однео страницу Мирослављевог Јеванђеља. Његова претходница био је Виктор Глигорович који је описао сналажење чувара библиотеке Хиландара. Поучени претходним крађама они су драгоцене књиге и документе држали измешане свуда, осим у библиотеци.

Порфирије Успенски, архимандрит из Одесе, 166. лист из Мирослављевог јеванђеља однео у Русију

– Тако су му открили четири библиотеке и, тек на крају, у петој, хрисовуље. Иза тога показали су му ризницу где су се на полицама и сандуцима налазиле разне књиге. Потом је одведен у собу код трпезарије, врло мрачну, у којој је било 150 старих рукописних књига. У источној кули биле су смештене рукописне књиге где је нашао 20 рукописа старијег порекла од свих које је видео у Хиландару – описује Глигоровичеву мисију др Љубомир Јакшић-Дурковић.

Архимандрит Порфирије Успенски је после мисије на Атосу 1846. оставио Императорској библиотеци у Санкт Петербургу збирку од 160 изузетно вредних српских средњовековних рукописа, а десетине је завештао Ермитажу. Он је у Русију однео Маријинско јеванђеље, најстарију познату српску књигу писану глагољицом крајем 10. века. „Позајмио“ је и Вуканово јеванђеље из 12. века из Карејске ћелије Светог Саве, а из Манастира Светог Павла, кога је у 15. веку из темеља обновио деспот Ђурађ Бранковић и учинио српским, украо је 12 листова богато илустрованог Радослављевог јеванђеља.

Вуканово јеванђеље

– Док Успенски тражи српске средњовековне књиге по Атосу, руски дипломата Гифердинг их сакупља по територији средњовековне Србије. Руски агенти трагају за српским књигама јер су оне најстарији споменици словенске књижевности. Ни царска Русија нема тако старе рукописе, непроцењиве културне и политичке вредности – наводи проф. др Вељко Ђурић.

СРЕДЊОВЕКОВНИ ВЛАДАРСКИ ПРИРУЧНИЦИ

Димитрије Аврамовић

Непозната је судбина српских световних књига из манастира Свете Горе. Да их је било, сведочи прва српска модерна историја из пера архимандрита Јована Рајића, писана и на основу докумената које је студирао 1757. у Хиландару. Димитрије Аврамовић 1847. у манастиру Светог Павла проналази Летовник (хронику) коју је „грешни Георгије инок“ написао у време „просвешћеног кнеза Лазара“ као практични државнички приручник.

РУСИ ПРЕПИСИВАЛИ КЊИГЕ

Значај и богатство библиотеке Хиландара илуструје податак из 17. века, кад су исправљане богослужбене књиге у Русији.

Библиотека манастира Хиландар

– Патријарх Никон је послао 1653. у Хиландар старца Арсенија Суханова да одабере рукописе које ће понети у Русију да се на основу њиховог текста, који се сматрао исправним, изврше исправке – наводи проф. др Матеја Матејић, протојереј-ставрофор. – Из захвалности за помоћ коју су добијали из Русије, хиландарци су одобрили Суханову да одабере потребне рукописе. Он је одабрао 498 рукописа.

Борис Субашић

Извор: novosti

You may also like...

1 Response

  1. Урбана Герила каже:

    Већ неколико пута је састављана комисија која би утврђивала где све постоје наши рукописи и књиге, и који. Последњи пут је било неког успеха, али се слабо оглашавају. Осим тога, шта би и чинили са свим тим кад ретко ко у Србији и зна да чита старосрпски, чак и овај убоги новосрпски разједа куга немара и отуђивања. Кад се латиница буде учила само у оквиру страних језика, опорезовала у јавном простору и кад старосрпски буде учен у школама, моћићрмо да се понадамо јачој свести о важности слова. До тада остаје да се на овакве и сличне начине окупљамо прво око Речи и Духа, а потом, даће Бог и око јединствене државотворне идеје. Многима овако нешто звучи патетично, али такви ионако радије продају веру за вечеру и не држе до образа. На сваком од нас је да бирамо.

Оставите одговор

%d bloggers like this: